ПРОМОВИСАНА КЊИГА „АГАПЕ АНТОЛОГИЈА 2“ У ХРАМУ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ НА ЛЕТЊИКОВЦУ
МЕРА У ВРЕМЕНУ НЕВРЕМЕНА
У времену данашњем, сведоци смо разних, чудних појава на нашим ТВ екранима. Не говоримо о ријалитима, некаквим паровима и фармама, који остављају без речи сваког, иоле мислећег човека. Мислимо на такозване или самозване новинаре - водитеље којих је све више, а који мисле да што су дрскији, то су бољи у послу. Што чешће саговорника прекидају, ускачу му у реч, у желудац, застају у грлу, то су, мисле, бољи новинари. Што су безобразнији, без осећаја за меру, а о кућном васпитању и елементарној пристојности да не говоримо, то се више се котирају у облацима самозаљубљености која, ипак, лако испарава... Све су ређи они који су задржали скромност, који умеју да слушају, а није новинарство само постављање питања, него и умеће слушања, који саговорника постављају у први план, где и јесте његово место, а остају, наизглед, у позадини у којој имају добар преглед свега о чему морају да воде рачуна, а тога је много, иако се не види. Један од њих је Александар Гајшек, аутор и водитељ емисије „Агапе“, која се емитију на ТВ Студио Б више од једне деценије, а кроз коју је продефиловала плејада најумнијих духовника, уметника, научника... Аутор је књиге „10 година Агапе - антологија“ и „Агапе антологија 2“, коју је, протеклог четвртка промовисао у препуном храму Свете Тројице на Летњиковцу.
- Од прве епизоде серијала до данас сам остао збуњен интересовањем за емисију, мислио сам да је публика малобројнија него што је то показало време и рејтинзи. Можда је почетак био тежак и стресан, и дан данас се питам да ли сам ја довољно кадар да угостим људе о којима имам најбоље могуће мишљење. За разговоре са својим саговорницима се максимално припремам, постављам им најједноставније могуће питање, најпростодушније, да бисмо сви чули мудре и смислене речи које су, нажалост, прогнане из медија. Што више људи поставља питање смисла, повећава се степен сазревања свести код једног народа, а то је једна врста напредовања. Јесте процес обожења индивидуална ствар, али, што је више личности који сазревају, то је и степен свести виши и квалитетнији је живот, рекао је Гајшек.
Свештеник Раде Петровић, старешина храма, уручио је госту диптих Христа и Богородице у име „најмлађе Црквене општине у епархији“, а о књизи је говорио протођакон др Љубомир Ранковић.
- У опасним временима живимо. Тамо где је потиснута култура, угашена је светлост, која је симбол хришћанства.. „А светлост се светли у тами. И тама је не обузе“. Онај коме је Његова светлост потребна, његова емисија је „Агапе“, рекао је Ранковић.
Гајшек је отворено говорио о свом путу, личном и професионалном, сећао се времена када је као млад човек од 24 године бесциљно живео, незадовољан, без намере да упише факултет или да се запосли, а онда је, један одлазак на Хиландар, а убрзо потом, у манастир Свети Прохор Пчињски, све променио. Боље речено, то је био почетак промене. - Човеку је Христос најближи када је у безнађу, када се креће као “пиле у кругу који је описан кредом“. Све док човек не постави питање смртности и смисла, нема пута ка Богу.
Онда су до њега „случајно“ дошле књиге академика Владете Јеротића, са којим је урадио први интервју на Божић, 1997. године. Требало му је храбрости да то предложи уреднику, јер је у то време радио као спикер. ““ Не знам одакле ми снаге и храбрости, одлучила је велика љубав према овом послу коју и данас осећам, а „савршена љубав изгони страх“.
Посетиоци су скоро два пуна сата са великом пажњом слушали госта и постављали му питања, понека баш лична, на која је он са лакоћом одговарао.
- Живот је леп и требало би да му се радујемо. Ако нисмо обасјани радосним осећањем живота, то не значи да је живот сам по себи лош, већ да ми нешто не радимо како би требало.
- Од прве епизоде серијала до данас сам остао збуњен интересовањем за емисију, мислио сам да је публика малобројнија него што је то показало време и рејтинзи. Можда је почетак био тежак и стресан, и дан данас се питам да ли сам ја довољно кадар да угостим људе о којима имам најбоље могуће мишљење. За разговоре са својим саговорницима се максимално припремам, постављам им најједноставније могуће питање, најпростодушније, да бисмо сви чули мудре и смислене речи које су, нажалост, прогнане из медија. Што више људи поставља питање смисла, повећава се степен сазревања свести код једног народа, а то је једна врста напредовања. Јесте процес обожења индивидуална ствар, али, што је више личности који сазревају, то је и степен свести виши и квалитетнији је живот, рекао је Гајшек.
Свештеник Раде Петровић, старешина храма, уручио је госту диптих Христа и Богородице у име „најмлађе Црквене општине у епархији“, а о књизи је говорио протођакон др Љубомир Ранковић.
- У опасним временима живимо. Тамо где је потиснута култура, угашена је светлост, која је симбол хришћанства.. „А светлост се светли у тами. И тама је не обузе“. Онај коме је Његова светлост потребна, његова емисија је „Агапе“, рекао је Ранковић.
Гајшек је отворено говорио о свом путу, личном и професионалном, сећао се времена када је као млад човек од 24 године бесциљно живео, незадовољан, без намере да упише факултет или да се запосли, а онда је, један одлазак на Хиландар, а убрзо потом, у манастир Свети Прохор Пчињски, све променио. Боље речено, то је био почетак промене. - Човеку је Христос најближи када је у безнађу, када се креће као “пиле у кругу који је описан кредом“. Све док човек не постави питање смртности и смисла, нема пута ка Богу.
Онда су до њега „случајно“ дошле књиге академика Владете Јеротића, са којим је урадио први интервју на Божић, 1997. године. Требало му је храбрости да то предложи уреднику, јер је у то време радио као спикер. ““ Не знам одакле ми снаге и храбрости, одлучила је велика љубав према овом послу коју и данас осећам, а „савршена љубав изгони страх“.
Посетиоци су скоро два пуна сата са великом пажњом слушали госта и постављали му питања, понека баш лична, на која је он са лакоћом одговарао.
- Живот је леп и требало би да му се радујемо. Ако нисмо обасјани радосним осећањем живота, то не значи да је живот сам по себи лош, већ да ми нешто не радимо како би требало.
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
