ЦИГЛА ЧАШЋУ УЗИДАНА

Бандера, петком. Река продаваца и купаца и безброј слика за памћење. Шабачка Бандера, тек да се зна. Око шпедитера квалитетних јагњади тискају се многи док погодба траје. Неко се позва на част ка се умеша старац који по процени увелико гази девету деценију живота. Док су се двоумили продавци да пруже руку умеша своју и упозори.
- Само част не дирајте. Користите је кад морате и кад јој је место. Она се само да знате у времена од вредности стицала дуго а губила у трену, сада стиче у трену а губи уз силне муке. Част је образ и толико тога тек за овакву погодбу ту јој место није рече и побуди знатижељу присутних.
Неки су коментарисали сваку реч подругљиво, други упућивали да га саслушају тек погодба оде у други план. Замољен да настави старац ослоњен о неко парче назови штапа настави.
- Ми Срби смо увек били поткусур у рату и тако и оном од прошлог века намери се Шваба и на Мачву и одведе мушкарце по аршинима само њему знаним. Би ту и господе од дуката и сирће сиротиње тек у логору сазнаше да им је село попаљено. Наста паника ,паде и по која суза тек у разговорима свако имао свој страх који је боловао. У углу сиромах сав у дроњцима уграби бачен опушак и тихо прозбори.
- Моја кућа сигурно није запаљена.
То изазва лавину реакција комшија који га изгрдише и назваше лудима на шта се овај скоро насмеја али суза у дну ока је говорила да саосећа са свима. Тврдњу ипак појасни.
- Ја сам сваку циглу честито зарадио и уградио. Њу нико неће запалити јер свевишњи поштено штити, тако су стари оци говорили и тако бити мора, био је убедљив. Наста мук и тако су текли дани. Из села тек спорадично реч о страдалима да би једног дана стигла вест која је окупила људе. Само једна кућа је остала незапаљена на којој су исписали препознатљиви знак победе. Беше то управо кућа оног сиромаха тумачио стари.
Молили га окупљени, углавном старији да појасни част, а млади се подсмевали. Можда би и оћутао али подсмех му даде додатну снагу.
- У једном селу живела два брата. Из генерације у генерацију честитим радом увећавали имање до две куће попут замка и машине за вршај, пратећих зграда али на брежуљку неговали оџаклију и четири вајата из којих су се преци са младама у живот отиснули. Имали бројне слуге али их као своје доживљавали. Увек давали више а о празницима попут Божића и Ускрса и печено прасе и брашна белога.
За неверовати, погледа редом старац и пошто виде мук настави.
- Ратови долазили и пролазили тек завлада мир и дођоше неки који наредише да се вишкови узму. Од браће са две куће и два велика имања оставише тек нешто земље а причало се да су имали стотинак хектара а пола зграда поруши и разграби сиротиња и међу њима многи од уважених слуга. У пар дана неста скоро све и један од браће се пропи оставши да живи са женом и бројном чељади код брата у правој беди јер уста беше доста а земље мало. Мука једна. И тако пролазили дани. Али деценије у патњи ојачаше људе само се брат све више одавао алкохолу. Недеља беше око Ускрса кад га позва брат и рече да је уснио оца. Већ су били мало ојачали па уз силне мутне слике сна упамти да му рече да откупе имања оних који има све разграбише а детаље појасни брату који у трену преста да пије.
Избледело одушевљење назови победника, многе затекоше силни проблеми и немаштина а куће опустеше јер се чеља у градове расу. Би прилика да се пазари али часно.
- Сазна брат од брата да је отац пожелео да следећи старине који су проживели у пртаним крпама и само штедели да купе земљу са купљених имања узму само свој материјал отет у хорди похлепе а остало оставе ако се неко врати да њихове судбе не буде. И би како је отац реко. Убрзо ниче и друго имање и браћа посташе газде какви су и били. Врати се слуга до слуге да ради и гради и њихово и своје.
Стасали млади, расуше се домови земљом благодатном али сан који је све повео стазама честитости окупљао их и зборио народну, у злу не клони, у добру се не понеси.
Бројне су приче, сад већ предања да се крадом на хумкама браће који су у међувремену отишли да положе рачун старима осване по букет пољског цвећа. Неко окован страхом од сведока долазио да испољи поштовање. Можда баш слуга који је рушио оџак куће поштењем сазидане, већ уморан старац приводио причу крају.
Лагано свет се разилазио а погодба са почетка приче неста као облак изнад препознатљивог места. Замишљени сељани и купци из града који су дошли послом присећали се неправди које су чули из своје околине. Деда унуку зборио о томе што су чули и величини части те да се реч не пусти међ људе пре него се добро промисли.
За крај оста у магли загонетности прича о браћи и њиховим потомцима који су бродили таласима живота достојанствено а слуге, временом комшије и пријатељи и даље добијали прасе за Божић.
Реч је реч а част је част. Знојем орошена иде у легенду попут ове приче коју вам од срца нудимо за сачувати.
Патња очврсне а нада носи и кроз непроходне путе живота на одласку рече старац и неста у лавини купаца и продаваца.
Бандера не сумњамо памти безброј оваквих прича али далеко од рама оне која вам ослика бајковито о чему се често случајно или намерно ћути.
Вршалица као музејски експонат и сада сведочи у дотичном селу да је било као у причи. А понето за себе чувајте сами.