МИЛОШ КОВИЋ, ИСТОРИЧАР, ДОЦЕНТ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА, ТРАГОМ ГОЛГОТЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
НА ОСТРВУ ВАСКРСА И ОБНОВЕ
Снимајући документарни филм о голготи српске војске и народа, који је недавно приказан на РТС, поводом стогодишњице од овог историјског догађаја наш саговорник се пита да ли је ово нови слом српског царства, баш као и онај из 1389. Срби на окупираном Косову поново живе у гету, где су америчке и НАТО заставе на сваком кораку, а блатњави сокаци носе имена Била Клинтона, Тонија Блера, Виљема Вокера и Медлин Олбрајт, запажа он
Милош Ковић је шабачки ђак. У овом граду је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао на Филозофском факултету ““ група за историју у Београду. После једногодишњег студијског боравка на Универзитету Оксфорд у Енглеској, докторирао је историјске науке на свом матичном факултету Београдског универзитета. Његова докторска дисертација са којом су имали прилике да се упознају и Шапчани “Дизраели и источно питање“, објављена је на српском језику, а потом и енглеском.
Ковић је објавио и монографије историографске текстове у домаћим и страним стручним часописима. Написао је и приредио књиге “Гаврило Принцип-документи и сећања“и “Срби 1903.-1914. историја идеја“. Ова друга књига о златном добу српске демократије уочи Великог рата, проглашена је пре неколико дана за најбољу међу 300 историјских наслова, објављених 2015. и добила је престижну награду Матице српске за историју “Иларион Руварац“.
Ковић је доцент на Филозофском факултету Београдског универзитета, где предаје општу историју новог века. Гостујући је предавач на Дипломатској академији Републике Србије и на Филозофском факултету Републике Српске у Источном Сарајеву. Живи у Београду са супругом Вањом, која је докторирала психологију на Оксфорду, а данас је доцент на београдском Филозофском факултету и са њом има два сина-Петра и Филипа.
А повод за разговор за “Глас Подриња“, управо је био стогодишњица од историјског догађаја у Великом рату.
Како сте се осећали, крећући се путем којим је пре једног века прошла српска војска, повлачећи се према Грчкој и острву Крф?
- Осећате, у исто време, тугу и понос. Мислите на бескрајна страдања и невероватно јунаштво ваших предака. Осећате огромно охрабрење и оснажење. Ако размислите, схватићете да је у праву писац Слободан Владушић, када каже да свако од нас има своју Албанију, коју ће кад-тад морати да пређе.
Тај дуги пут сам, са екипом РТС, прешао у три дела. Први део снимали смо пратећи повлачење српске владе и војске кроз Србију, од Београда, ка Нишу и Краљеву, долином Ибра, преко Рашке, ка Косовској Митровици, Косову пољу, Приштини, Призрену и Пећи. Када смо, после Рашке, стигли до административног прелаза Јариње, забрањено нам је да уђемо на Косово. Све дозволе су раније биле добијене, али су албански службеници екипи РТС-а хтели да ставе на знање ко влада Косовом. Страшно је то осећање када неће да вас пусте да се слободно крећете вашом земљом, када је њен део окупиран страним трупама. Вратили смо се у Београд, да бисмо, после неког времена, у другом покушају, прешли на Косово. Снимате филм о голготи српске војске и српског народа, који су се у новембру 1915. окупили на Косову пољу, питајући се је ли ово нови слом српског царства, баш као и онај из 1389. И долазите на окупирано Косово, где Срби поново живе у гету, где су америчке и НАТО заставе на сваком кораку, где блатњави сокаци носе имена Била Клинтона, Тонија Блера, Вилијама Вокера и Медлин Олбрајт. Посебно снажан утисак на мене оставило је снимање на Гази местану, затим у Призрену, где западне туристе воде поред рушевина јуче разорених српских кућа, и у величанственим Високим Дечанима. Када смо завршили снимање у Метохији, вратили смо се у Београд, да бисмо, на трећем и главном путовању, прешли пут преко Новог Пазара, ка Плаву, Гусињу, Чакору, Андријевици, Подгорици, Скадру, Љешу, Медови, Тирани, Драчу, Љуми, Фијерију, Валони и Саранди. Из Албаније смо прешли у Грчку, у Игуменици се укрцали на трајект и коначно се нашли на Крфу, на острву Васкрса и обнове. Одатле смо се враћали преко Струге и Охрида у Македонији, посебно важних за трагичну причу о повлачењу српских регрута, који су на том путу претрпели огромне губитке. Томе би требало додати појединачна путовања у градове у којима се одлучивало о судбини Срба 1915. и 1916. године ““ у Лондон, Париз, Рим и Бриндизи.
Шта је на том путу оставило на Вас посебан утисак?
- Све време путовања кроз Косово, Црну Гору и Албанију осећате тескобу и ужас пред поразом и страдањем из 1915. године. У Албанији је уништен и заборављен сваки траг који би сведочио да су туда 1915. и 1916. прошле стотине хиљада Срба. Обични људи, чак и историчари, не знају ништа о догађајима из 1915. и 1916. Свакодневни сусрети нису били без срдачности и брзо успостављеног разумевања. Албанска кухиња је одлична; Скадар и Тирана више личе на српске градове него што се то обично мисли. Избацили су нас, међутим, из круга болнице у Скадру, која је подигнута на месту разореног српског гробља, где су почивали и остаци српских војника из 1915; чули су о чему сам говорио, али смо пре тога, ипак, успели да снимимо све што смо хтели. У Љуми смо истерани из ресторана који се налази на месту где су се раздвојиле српске војске у повлачењу 1915; снимали смо на оближњем мосту, са још бољим погледом на ушће Црног и Белог Дрима. У једном албанском православном манастиру, где су сахрањене стотине српских војника, морали смо да пристанемо на молбе игумана да не снимамо, да их не бисмо изложили прогонима, пошто би се сазнало да их је походила српска телевизија. У холу манастира имате изложбу која приказује како је манастир већ био срушен до темеља, као и све остале богомоље у Албанији, у време Енвера Хоџе, када је тамо једноставно забрањена религија. И онда се, после свега, укрцате на трајект и под плаво белом грчком заставом, бродите ка Крфу. Ту вас свуда дочекују грчке и српске заставе, свуда су знамења која сећају на боравак Срба на овом острву. Ту су Видо и Плава гробница. Али сада већ знате да је то последња станица, крај српске голготе из 1915. и 1916. Враћате се на Крф, острво обнове и препорода, на коме се и Одисеј опоравио пре повратка у своју Итаку, коју је, као и Срби, морао да ослободи оружјем. Ту више нема америчких и НАТО застава, нема илирских и монтенегринских жалосних, квазиисторијских теорија. Налазите се у простору аутентичне, православне културе, цивилизације која непрекинуто траје миленијумима, националне грчке државе. Када чују да сте Срби, Крфљани вас дочекују добротом, осмесима, маслинама и вином. Одатле се враћате оснажени и окрепљени. Тај контраст између албанске голготе и крфског васкрса и данас је ту, и он се не заборавља.
Да ли сте задовољни колико савремена историја посвећује пажње тим славним догађајима, херојског битисања српске војске, чија стогодишњица је недавно обележена, између осталог и документарним филмом на РТС у коме сте имали централну улогу?
- Историчари су много тога урадили да би осветлили и истражили догађаје из тога доба. С друге стране, потпуно је невероватна чињеница да нисмо снимили ни један играни о епопеји повлачења кроз Албанију и искрцавања на Крфу. Могу само да се надам да ће у блиској будућности ови догађаји инспирисати филмске људе од талента. Што се нашег „документарца“ тиче, заиста смо га радили посвећено, пуним срцем. Ја сам стајао испред камере, поправљао, више или мање допуњавао припремљен текст, али иза камере су стајале ауторка филма Слађана Зарић, режисерка Ивана Стивенс и још неколико истинских професионалаца, који су, у исто време, били сјајно друштво за време путовања.
Могу ли се са постојеће историјске дистанце изводити одређене паралеле о искрености у понашању савезника Србије с једне стране и традиционалних српских непријатеља с друге?
- Срби су те 1915. осећали и веровали да су их Савезници издали. Све време, пре напада три силе на Србију, они су је присиљавали да се одриче територија да би удовољила оним земљама које су се цењкале својим учешћем у рату и до последњег тренутка бирале страну. Спречили су Србију да превентивно нападне Бугарску, у септембру 1915, и тако онемогући њен удар у српску позадину. За узврат, обећали су Србији помоћ преко Солуна. Када је дошао напад непријатеља, снаге које су Французи и Британци искрцали у Солуну биле су безначајне, неспособне да се супротставе Бугарима и притекну у помоћ Србима. Русија је одбила да нападне Бугарску. Када су Срби избили на обале Албаније, Британци су били уздржани и незаинтересовани, а Италијани су се држали непријатељски, уверени да Срби хоће да им узму јужну Албанију, коју су ови хтели за себе. Спасени су захваљујући захтевима руског цара Николаја ИИ и решености Француске да их претвори у борбену снагу која ће моћи да заузме своје место на Солунском фронту. Највећи део бродова за пребацивање Срба на Крф дали су, истина Италијани. На самом Крфу највише је, опет, помогла Француска.
Општа поука била би, наравно, опрезност према свим „савезницима“; мала земља не може да буде савезник великима. Они је, најчешће, виде као средство своје спољне политике. Све што се догађало до почетка разбијања Југославије до данас казује нам, опет, да не би требало да имамо много илузија да ћемо моћи да придобијемо наше бивше непријатеље из Првог светског рата. Јасно је да су нам, упркос свим променама које нам је свима донео бурни 20. век, запамтили и Франца Фердинанда, и Цер и Колубару, и разарање Хабзбуршког, Османског и Немачког царства. Наравно, нису само Срби разорили ове царевине, али су у томе одиграли необично важну улогу. Уз то, великим земљама које су у томе учествовале они не могу да се свете, док је са Србима, како смо видели и осетили, нешто другачије.
Какво је место Мачве и Западне Србије у ратној историји тог периода?
- Мачва и Западна Србија биле су позорнице највећих страдања и најзначајнијих битака у Првом светском рату. Ту су се одиграли најстрашнији покољи из 1914; они заостају само за ужасима које су Бугари починили 1917, у гушењу Топличког устанка. Ту су се одиграле Церска битка, Битка на Дрини и Колубарска битка. Коначно, Дринска дивизија била је увек тамо где је било најтеже и најопасније, од 1912. до 1918: на Куманову, Битољу, Брегалници, Церу, Колубари, Кајмакчалану.
ОТАЦ И СИН
У киосцима се ових дана појавила књига „Срби у Првом светском рату ““ енциклопедија у сликама“. Написали су је отац и син ““ Обрад и Милош Ковић. Оца, Обрада Ковића, памте старији читаоци „Гласа Подриња“ као новинара и у два мандата ““ од 1970. до 1978. - главног и одговорног уредника овог листа, а син, Милош Ковић, познат је у јавности као универзитетски професор опште историје новог века.
Ова књига намењена је првенствено млађим читаоцима. Богато опремљена фотографијама и илустрацијама, књига води читаоце кроз најзначајније датуме Великог рата, у којем су Срби, заједно са савезницима, поразили три царевине ““ Аустроугарску, Немачку и Бугарску и, уз милионске жртве, успели да остваре давнашњу жељу да живе у једној заједничкој отаџбини. Књига не говори само о српским победничким биткама, голготи и васкрсу Србије; она је прича о српским јунацима и јунакињама, старешинама и војницима, добровољцима, лекарима и болничарима, ђацима и младим регрутима, о појединачним судбинама, патњама и страдањима српских војника и цивила у вихору рата...
Ковић је објавио и монографије историографске текстове у домаћим и страним стручним часописима. Написао је и приредио књиге “Гаврило Принцип-документи и сећања“и “Срби 1903.-1914. историја идеја“. Ова друга књига о златном добу српске демократије уочи Великог рата, проглашена је пре неколико дана за најбољу међу 300 историјских наслова, објављених 2015. и добила је престижну награду Матице српске за историју “Иларион Руварац“.
Ковић је доцент на Филозофском факултету Београдског универзитета, где предаје општу историју новог века. Гостујући је предавач на Дипломатској академији Републике Србије и на Филозофском факултету Републике Српске у Источном Сарајеву. Живи у Београду са супругом Вањом, која је докторирала психологију на Оксфорду, а данас је доцент на београдском Филозофском факултету и са њом има два сина-Петра и Филипа.
А повод за разговор за “Глас Подриња“, управо је био стогодишњица од историјског догађаја у Великом рату.
Како сте се осећали, крећући се путем којим је пре једног века прошла српска војска, повлачећи се према Грчкој и острву Крф?
- Осећате, у исто време, тугу и понос. Мислите на бескрајна страдања и невероватно јунаштво ваших предака. Осећате огромно охрабрење и оснажење. Ако размислите, схватићете да је у праву писац Слободан Владушић, када каже да свако од нас има своју Албанију, коју ће кад-тад морати да пређе.
Тај дуги пут сам, са екипом РТС, прешао у три дела. Први део снимали смо пратећи повлачење српске владе и војске кроз Србију, од Београда, ка Нишу и Краљеву, долином Ибра, преко Рашке, ка Косовској Митровици, Косову пољу, Приштини, Призрену и Пећи. Када смо, после Рашке, стигли до административног прелаза Јариње, забрањено нам је да уђемо на Косово. Све дозволе су раније биле добијене, али су албански службеници екипи РТС-а хтели да ставе на знање ко влада Косовом. Страшно је то осећање када неће да вас пусте да се слободно крећете вашом земљом, када је њен део окупиран страним трупама. Вратили смо се у Београд, да бисмо, после неког времена, у другом покушају, прешли на Косово. Снимате филм о голготи српске војске и српског народа, који су се у новембру 1915. окупили на Косову пољу, питајући се је ли ово нови слом српског царства, баш као и онај из 1389. И долазите на окупирано Косово, где Срби поново живе у гету, где су америчке и НАТО заставе на сваком кораку, где блатњави сокаци носе имена Била Клинтона, Тонија Блера, Вилијама Вокера и Медлин Олбрајт. Посебно снажан утисак на мене оставило је снимање на Гази местану, затим у Призрену, где западне туристе воде поред рушевина јуче разорених српских кућа, и у величанственим Високим Дечанима. Када смо завршили снимање у Метохији, вратили смо се у Београд, да бисмо, на трећем и главном путовању, прешли пут преко Новог Пазара, ка Плаву, Гусињу, Чакору, Андријевици, Подгорици, Скадру, Љешу, Медови, Тирани, Драчу, Љуми, Фијерију, Валони и Саранди. Из Албаније смо прешли у Грчку, у Игуменици се укрцали на трајект и коначно се нашли на Крфу, на острву Васкрса и обнове. Одатле смо се враћали преко Струге и Охрида у Македонији, посебно важних за трагичну причу о повлачењу српских регрута, који су на том путу претрпели огромне губитке. Томе би требало додати појединачна путовања у градове у којима се одлучивало о судбини Срба 1915. и 1916. године ““ у Лондон, Париз, Рим и Бриндизи.
Шта је на том путу оставило на Вас посебан утисак?
- Све време путовања кроз Косово, Црну Гору и Албанију осећате тескобу и ужас пред поразом и страдањем из 1915. године. У Албанији је уништен и заборављен сваки траг који би сведочио да су туда 1915. и 1916. прошле стотине хиљада Срба. Обични људи, чак и историчари, не знају ништа о догађајима из 1915. и 1916. Свакодневни сусрети нису били без срдачности и брзо успостављеног разумевања. Албанска кухиња је одлична; Скадар и Тирана више личе на српске градове него што се то обично мисли. Избацили су нас, међутим, из круга болнице у Скадру, која је подигнута на месту разореног српског гробља, где су почивали и остаци српских војника из 1915; чули су о чему сам говорио, али смо пре тога, ипак, успели да снимимо све што смо хтели. У Љуми смо истерани из ресторана који се налази на месту где су се раздвојиле српске војске у повлачењу 1915; снимали смо на оближњем мосту, са још бољим погледом на ушће Црног и Белог Дрима. У једном албанском православном манастиру, где су сахрањене стотине српских војника, морали смо да пристанемо на молбе игумана да не снимамо, да их не бисмо изложили прогонима, пошто би се сазнало да их је походила српска телевизија. У холу манастира имате изложбу која приказује како је манастир већ био срушен до темеља, као и све остале богомоље у Албанији, у време Енвера Хоџе, када је тамо једноставно забрањена религија. И онда се, после свега, укрцате на трајект и под плаво белом грчком заставом, бродите ка Крфу. Ту вас свуда дочекују грчке и српске заставе, свуда су знамења која сећају на боравак Срба на овом острву. Ту су Видо и Плава гробница. Али сада већ знате да је то последња станица, крај српске голготе из 1915. и 1916. Враћате се на Крф, острво обнове и препорода, на коме се и Одисеј опоравио пре повратка у своју Итаку, коју је, као и Срби, морао да ослободи оружјем. Ту више нема америчких и НАТО застава, нема илирских и монтенегринских жалосних, квазиисторијских теорија. Налазите се у простору аутентичне, православне културе, цивилизације која непрекинуто траје миленијумима, националне грчке државе. Када чују да сте Срби, Крфљани вас дочекују добротом, осмесима, маслинама и вином. Одатле се враћате оснажени и окрепљени. Тај контраст између албанске голготе и крфског васкрса и данас је ту, и он се не заборавља.
Да ли сте задовољни колико савремена историја посвећује пажње тим славним догађајима, херојског битисања српске војске, чија стогодишњица је недавно обележена, између осталог и документарним филмом на РТС у коме сте имали централну улогу?
- Историчари су много тога урадили да би осветлили и истражили догађаје из тога доба. С друге стране, потпуно је невероватна чињеница да нисмо снимили ни један играни о епопеји повлачења кроз Албанију и искрцавања на Крфу. Могу само да се надам да ће у блиској будућности ови догађаји инспирисати филмске људе од талента. Што се нашег „документарца“ тиче, заиста смо га радили посвећено, пуним срцем. Ја сам стајао испред камере, поправљао, више или мање допуњавао припремљен текст, али иза камере су стајале ауторка филма Слађана Зарић, режисерка Ивана Стивенс и још неколико истинских професионалаца, који су, у исто време, били сјајно друштво за време путовања.
Могу ли се са постојеће историјске дистанце изводити одређене паралеле о искрености у понашању савезника Србије с једне стране и традиционалних српских непријатеља с друге?
- Срби су те 1915. осећали и веровали да су их Савезници издали. Све време, пре напада три силе на Србију, они су је присиљавали да се одриче територија да би удовољила оним земљама које су се цењкале својим учешћем у рату и до последњег тренутка бирале страну. Спречили су Србију да превентивно нападне Бугарску, у септембру 1915, и тако онемогући њен удар у српску позадину. За узврат, обећали су Србији помоћ преко Солуна. Када је дошао напад непријатеља, снаге које су Французи и Британци искрцали у Солуну биле су безначајне, неспособне да се супротставе Бугарима и притекну у помоћ Србима. Русија је одбила да нападне Бугарску. Када су Срби избили на обале Албаније, Британци су били уздржани и незаинтересовани, а Италијани су се држали непријатељски, уверени да Срби хоће да им узму јужну Албанију, коју су ови хтели за себе. Спасени су захваљујући захтевима руског цара Николаја ИИ и решености Француске да их претвори у борбену снагу која ће моћи да заузме своје место на Солунском фронту. Највећи део бродова за пребацивање Срба на Крф дали су, истина Италијани. На самом Крфу највише је, опет, помогла Француска.
Општа поука била би, наравно, опрезност према свим „савезницима“; мала земља не може да буде савезник великима. Они је, најчешће, виде као средство своје спољне политике. Све што се догађало до почетка разбијања Југославије до данас казује нам, опет, да не би требало да имамо много илузија да ћемо моћи да придобијемо наше бивше непријатеље из Првог светског рата. Јасно је да су нам, упркос свим променама које нам је свима донео бурни 20. век, запамтили и Франца Фердинанда, и Цер и Колубару, и разарање Хабзбуршког, Османског и Немачког царства. Наравно, нису само Срби разорили ове царевине, али су у томе одиграли необично важну улогу. Уз то, великим земљама које су у томе учествовале они не могу да се свете, док је са Србима, како смо видели и осетили, нешто другачије.
Какво је место Мачве и Западне Србије у ратној историји тог периода?
- Мачва и Западна Србија биле су позорнице највећих страдања и најзначајнијих битака у Првом светском рату. Ту су се одиграли најстрашнији покољи из 1914; они заостају само за ужасима које су Бугари починили 1917, у гушењу Топличког устанка. Ту су се одиграле Церска битка, Битка на Дрини и Колубарска битка. Коначно, Дринска дивизија била је увек тамо где је било најтеже и најопасније, од 1912. до 1918: на Куманову, Битољу, Брегалници, Церу, Колубари, Кајмакчалану.
ОТАЦ И СИН
У киосцима се ових дана појавила књига „Срби у Првом светском рату ““ енциклопедија у сликама“. Написали су је отац и син ““ Обрад и Милош Ковић. Оца, Обрада Ковића, памте старији читаоци „Гласа Подриња“ као новинара и у два мандата ““ од 1970. до 1978. - главног и одговорног уредника овог листа, а син, Милош Ковић, познат је у јавности као универзитетски професор опште историје новог века.
Ова књига намењена је првенствено млађим читаоцима. Богато опремљена фотографијама и илустрацијама, књига води читаоце кроз најзначајније датуме Великог рата, у којем су Срби, заједно са савезницима, поразили три царевине ““ Аустроугарску, Немачку и Бугарску и, уз милионске жртве, успели да остваре давнашњу жељу да живе у једној заједничкој отаџбини. Књига не говори само о српским победничким биткама, голготи и васкрсу Србије; она је прича о српским јунацима и јунакињама, старешинама и војницима, добровољцима, лекарима и болничарима, ђацима и младим регрутима, о појединачним судбинама, патњама и страдањима српских војника и цивила у вихору рата...
Љ.Ђукић
Најновији број
25. април 2024.
