РАЗГОВОР СА СТАРЕШИНОМ ХРАМА СВ. ПЕТРА И ПАВЛА У ШАПЦУ
РАДУЈМО СЕ, ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Како да живимо у истинској слободи? Што је већа љубав, веће је и страдање. Христовим путем се и данас ређе иде. У нашој свакодневици је присутна атмосфера Великог петка, али са вером у Васкрсење, ништа није пропало, све је спасено, све смислено
О највећем хришћанском празнику, који је сав радост, разговарали смо са свештеником Илијом Митрићем, старешином храма Светих апостола Петра и Павла у Шапцу.
У Великој смо, последњој недељи Часног поста, која се назива још и Страсна или Страдална седмица. Реч страст и страдање имају исти корен. Да ли је свака страст страдање?
- У изворном смислу, реч страст означава исто што и страдање. У нашем савременом језику, реч страст се скоро увек користи у области осећања и има другачији призвук, мало поетичан, романтичнији, што доказује да се језик мења под утицајима начина живота. Реч страст је постала афирмативна у толикој мери да су неке страсти, заправо, веома јака осећања према некоме или нечему, друштвено прихватљива. Данас имамо “добре“ страсти и оне које нису општеприхваћене, а и таквих је све мање. А заправо, свака страст поробљава човека и у том смислу јесте страдање, јер нас прикива, распиње за нешто што није наша природа. Свака страст човека паралише и од бића слободе, каквим је створен и на коју је призван, чини роба. Зато се бестрасан живот изузетно цени код хришћанских подвижника, на првом месту, као живот у истинској слободи.
Током ове недеље, верници се сећају голготског пута нашег Спаситеља, интензивније него иначе (мада је то сећање неизбрисиво из живота хришћанина). Подсетите нас, оче Илија, на последње дане Христовог живота у телу, његов ход ка крсту.
- Сам долазак Христов у овај свет, почетак је пута, који од пећине у Витлејему води ка Голготи. На том путу „Син човечји нема где главу склонити“, како Христос сам о себи сведочи. Највиша тачка добровољног Христовог унижења јесте крсна смрт. Ту су сви елементи једне животне драме, људске и сликовите. Од дочека као цара на Цвети у Јерусалиму до распећа на Голготи од “осана“ до “распни га, распни“, ту је страст за новцем код Јуде, страст за влашћу код Пилата и јеврејских старешина. Издаја најближих и највољенијих, који се само неколико сати пре тога животима куну да свог вољеног учитеља неће оставити. Неправедно суђење, лажни и намештени сведоци, недостатак храбрости да се човек бори за истину по цену положаја и личних интереса код Пилата. Понижавање и ругање слабијем од стране моћних и силних, како то чине римски војници. Калкулисање животом зарад „већих интереса“ јеврејских старешина који говоре како је боље да умре један човек за народ. Понижење, шамарање, бичевање, страшне муке и бол... Има ли човека на земљи са којим се Христос није поистоветио? Све неправде, муке, страдања које можемо да доживимо, Христос је поделио са нама, као човек, све до смрти, као врхунца страдања и остављености од свих.
Данас је Велики четвртак, дан када је установљена Света тајна Евхаристије на Тајној вечери: „Једите, ово је тело моје које се за вас ломи... Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога завета...“
- Објашњавајући установљење Свете тајне Евхаристије, Свети владика Николај је рекао: „Данас је постављена вечера која се не подиже“. Света тајна Евхаристије је светотајинско продужење Тајне Вечере, коју ми на литургији, не понављамо само обредно, него се пред нама одиграва она иста Тајна Вечера и исти је Христос. На свакој литургији се молимо: „Прими ме данас Сине Божји за причасника Тајне Вечере твоје...“ Док живимо чекајући пуноћу Царства Божјег, чекајући Христа, на литургији, у Евхаристији, већ имамо доживљај Будућег царства.
Велики петак је најтужнији дан у години, дан када су распели Оног који је због њих дошао и због нас, а по вољи Оца небеског, да покаже „пут“, којим се, и данас, „ређе иде“.
- Што је већа љубав, веће је и страдање. Онај који човека највише воли, за човека и од њега, највише и страда. На Велики петак, човек је показао сву своју немоћ, а Бог сву своју моћ. Човечја немоћ се очитује у чињеници да може да убија, да доноси смрт, што је до Великог петка безброј пута доказао, убијајући природу, друге људе и самог себе, а тог дана је показао да може и Бога да убије. Божја моћ се тог дана показала у смирењу, која, љубави ради према човеку, и срамну смрт на крсту прихвата и оправдава своје убице, молећи Бога да им опрости, јер „не знају шта чине“. Трагање Христово за изгубљеним човеком, не завршава се ни Његовом смрћу, до ада се спушта Бог да би из њега извео човека. Са Христом су истовремено распета и два разбојника, указујући на две могућности које човек има ““ да прихвати своју грешност и призна Христа за спаситеља, или да игнорише Његову жртву, присуство Бога у овом свету и свом животу и остане вечно на крсту.
Иако је хришћанство званично призната религија од 4. века, Христос је био и остао авангарда и привилегија, уска стаза изван “мејнстрима“, јер, „много је званих, али је мало одабраних“.
- Христос је потресао историју, и данас потреса свет, Он је „знак против којег ће се говорити“, како о Њему сведочи јеванђеље. Нисмо случајно чак и време почели да рачунамо од Његовог рођења, то сведочи Христа као родоначелника нечег новог. Његов пут је узан пут којим се ређе иде и ко за Њим хоће да иде мора да се одрекне себе, Његово царство није од овога света и Његово стадо је мало, али зато је Његов јарам благ и бреме му је лако. Но, тај пут није ескапизам и незаинтересованост за свет већ превредновање света. Његово мало стадо, црква његова, није затворен круг посвећеника неке тајне науке која је сама себи довољна, већ со овога света, сабрање званих и одазваних, које зове цео свет у познање истине у спасење и јединство са Богом, по речима Христовим „да сви једно будемо као што си ти у мени Оче и ја у теби“. Мислим да свет никада неће схватити Христа.
Атмосфера Великог петка је присутна у нашој свакодневици, осећање оскудице, и материјалне и духовне, безнађа и некакве обездушености, , како је рекао познати филозоф -„ужаса егзистенције“. То није хришћански, али је људски.
Лепо сте то приметили, као да живимо стални Велики петак, атмосфера тријумфа зла је толико присутна, да смо скоро изгубили сваку радост. У таквој атмосфери, постојање је ужас, а смрт излаз. Није ни чудо што савремена цивилизације помно негује културу смрти, у коју би требало заронити чим се човек суочи са изазовима и проблемима. Смрт се наметнула као коначно решење и не чуди што се дешавају толика убиства и самоубиства. Изгубили смо веру у Васкрсење, никако да нам поглед пређе преко гроба, никако да из смрти Великог петка и гроба Велике суботе уђемо у радост Васкрса. Једино вера у васкрсење може осмислити бесмисао у коме се свет налази, а ту веру као светлост свету благовести и сведочи црква Христова и нуди живот и радост са Христом, и то не само као нешто што ће доћи, већ као нешто што је у Цркви већ сада присутно.
Велики петак Србије траје деценијама. Опустели смо. Шта нам ваља чинити, нама као народу и цркви као институцији која би требало да нас води?
- Ни наша Голгота, као ни један догађај у овом свету, није без Божијег промисла, али Божији промисао ниједног тренутка не искључује слободу учесника неких догађаја, ни њихову одговорност. Спасење света и човека је синергично, заједничко дејство Бога и човека, Божији призив и човеков одзив. Божији позив је отворен, остаје само наше ДА. Од нашег пристанака да будемо спасени зависи наше спасење, но пристанак није само вербалан, већ прати и промену и превредновање наших живота. У том смислу црква као живи организам, више као конституција него као институција, може да нас поведе само ка једном правцу где је сидро њеног брода усидрено ““ ка вечности, из које она црпи сећање на оно што ће доћи. Уместо терета овога света, она човеку благовести Христове речи ,,Не бојте се јер ја победих свет,, Уместо променљивих аршина по којима се мери овај свет, она указује на Христа као мерило свих људских мерила. Свако од нас мора да се потруди да се ухристоподоби, да постане што сличнији Христу, јер, мењајући се на боље, мењамо свет. Да је то могуће, у свим временима и историјским приликама, сведоче светитељи цркве. Један од њих, наш савременик, свети Патријарх Павле нас је стално опомињао да будемо људи, дакле, човек се постаје, то је процес. Када свако од нас буде могао да погледа себе у очи и са мирном савешћу да каже : ,,Све што сам могао за добро својих ближњих, ја сам учинио“, свима ће нам бити лакше.
У недељу славимо празник над празницима, Васкрсење Христово, најсветлији дан у историји човечанства, у коме се све радује и има смисла, дан који никада не би требало губити из вида.
- Бити хришћанин значи веровати у Васкрсење, на чињеници Васкрсења Христовог је утемељено хришћанство, јер ,, ако Христос није васкрсао празна је проповед наша и узалудна је вера ваша“. Вест о васкрсењу, била је прва проповед апостола. Истом вешћу, први хришћани су благовестили другима спасење од смрти, пропадљивости. Онима којима се Христос јавио по васкрсењу то је променило живот, од страшљивих и уплашених, пробразило их је у постојане и непоколебљиве сведоке васкрсења. Вера у васкрсење дакле и није вера, није религија, она је начин живота, сам живот у коме све има смисла, у коме радост стварности Христовог васкрсења никада не престаје. Ништа није пропало, ништа заборављено, све је спасено. Када је Васкрсење централна тачка и смисао нашег живота, увек имамо радост Васкрса са собом, коју нам нико и ништа не може узети. Смрт је побеђена и обеснажена, а живот свих ““ Христос победио је и нама нуди учешће у тој победи. Све је на нама и нашој одлуци, хоћемо ли са Њим у живот и радост или у неизвесност и несигурност човековог кратког постојања без Бога.
Христос Васкрсе!
- Заиста је Христос васкрсао, нема боље поруке од ове, људска уста лепшу вест никада нису изговорила. Верујте, што више вере, мање бриге, живимо препуни брига, многе од њих вера може олакшати. Радујте се, Бог је створио свет и Бог је спасао свет. Христос Васкрсе и Живот свих победи смрт свих.
У Великој смо, последњој недељи Часног поста, која се назива још и Страсна или Страдална седмица. Реч страст и страдање имају исти корен. Да ли је свака страст страдање?
- У изворном смислу, реч страст означава исто што и страдање. У нашем савременом језику, реч страст се скоро увек користи у области осећања и има другачији призвук, мало поетичан, романтичнији, што доказује да се језик мења под утицајима начина живота. Реч страст је постала афирмативна у толикој мери да су неке страсти, заправо, веома јака осећања према некоме или нечему, друштвено прихватљива. Данас имамо “добре“ страсти и оне које нису општеприхваћене, а и таквих је све мање. А заправо, свака страст поробљава човека и у том смислу јесте страдање, јер нас прикива, распиње за нешто што није наша природа. Свака страст човека паралише и од бића слободе, каквим је створен и на коју је призван, чини роба. Зато се бестрасан живот изузетно цени код хришћанских подвижника, на првом месту, као живот у истинској слободи.
Током ове недеље, верници се сећају голготског пута нашег Спаситеља, интензивније него иначе (мада је то сећање неизбрисиво из живота хришћанина). Подсетите нас, оче Илија, на последње дане Христовог живота у телу, његов ход ка крсту.
- Сам долазак Христов у овај свет, почетак је пута, који од пећине у Витлејему води ка Голготи. На том путу „Син човечји нема где главу склонити“, како Христос сам о себи сведочи. Највиша тачка добровољног Христовог унижења јесте крсна смрт. Ту су сви елементи једне животне драме, људске и сликовите. Од дочека као цара на Цвети у Јерусалиму до распећа на Голготи од “осана“ до “распни га, распни“, ту је страст за новцем код Јуде, страст за влашћу код Пилата и јеврејских старешина. Издаја најближих и највољенијих, који се само неколико сати пре тога животима куну да свог вољеног учитеља неће оставити. Неправедно суђење, лажни и намештени сведоци, недостатак храбрости да се човек бори за истину по цену положаја и личних интереса код Пилата. Понижавање и ругање слабијем од стране моћних и силних, како то чине римски војници. Калкулисање животом зарад „већих интереса“ јеврејских старешина који говоре како је боље да умре један човек за народ. Понижење, шамарање, бичевање, страшне муке и бол... Има ли човека на земљи са којим се Христос није поистоветио? Све неправде, муке, страдања које можемо да доживимо, Христос је поделио са нама, као човек, све до смрти, као врхунца страдања и остављености од свих.
Данас је Велики четвртак, дан када је установљена Света тајна Евхаристије на Тајној вечери: „Једите, ово је тело моје које се за вас ломи... Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога завета...“
- Објашњавајући установљење Свете тајне Евхаристије, Свети владика Николај је рекао: „Данас је постављена вечера која се не подиже“. Света тајна Евхаристије је светотајинско продужење Тајне Вечере, коју ми на литургији, не понављамо само обредно, него се пред нама одиграва она иста Тајна Вечера и исти је Христос. На свакој литургији се молимо: „Прими ме данас Сине Божји за причасника Тајне Вечере твоје...“ Док живимо чекајући пуноћу Царства Божјег, чекајући Христа, на литургији, у Евхаристији, већ имамо доживљај Будућег царства.
Велики петак је најтужнији дан у години, дан када су распели Оног који је због њих дошао и због нас, а по вољи Оца небеског, да покаже „пут“, којим се, и данас, „ређе иде“.
- Што је већа љубав, веће је и страдање. Онај који човека највише воли, за човека и од њега, највише и страда. На Велики петак, човек је показао сву своју немоћ, а Бог сву своју моћ. Човечја немоћ се очитује у чињеници да може да убија, да доноси смрт, што је до Великог петка безброј пута доказао, убијајући природу, друге људе и самог себе, а тог дана је показао да може и Бога да убије. Божја моћ се тог дана показала у смирењу, која, љубави ради према човеку, и срамну смрт на крсту прихвата и оправдава своје убице, молећи Бога да им опрости, јер „не знају шта чине“. Трагање Христово за изгубљеним човеком, не завршава се ни Његовом смрћу, до ада се спушта Бог да би из њега извео човека. Са Христом су истовремено распета и два разбојника, указујући на две могућности које човек има ““ да прихвати своју грешност и призна Христа за спаситеља, или да игнорише Његову жртву, присуство Бога у овом свету и свом животу и остане вечно на крсту.
Иако је хришћанство званично призната религија од 4. века, Христос је био и остао авангарда и привилегија, уска стаза изван “мејнстрима“, јер, „много је званих, али је мало одабраних“.
- Христос је потресао историју, и данас потреса свет, Он је „знак против којег ће се говорити“, како о Њему сведочи јеванђеље. Нисмо случајно чак и време почели да рачунамо од Његовог рођења, то сведочи Христа као родоначелника нечег новог. Његов пут је узан пут којим се ређе иде и ко за Њим хоће да иде мора да се одрекне себе, Његово царство није од овога света и Његово стадо је мало, али зато је Његов јарам благ и бреме му је лако. Но, тај пут није ескапизам и незаинтересованост за свет већ превредновање света. Његово мало стадо, црква његова, није затворен круг посвећеника неке тајне науке која је сама себи довољна, већ со овога света, сабрање званих и одазваних, које зове цео свет у познање истине у спасење и јединство са Богом, по речима Христовим „да сви једно будемо као што си ти у мени Оче и ја у теби“. Мислим да свет никада неће схватити Христа.
Атмосфера Великог петка је присутна у нашој свакодневици, осећање оскудице, и материјалне и духовне, безнађа и некакве обездушености, , како је рекао познати филозоф -„ужаса егзистенције“. То није хришћански, али је људски.
Лепо сте то приметили, као да живимо стални Велики петак, атмосфера тријумфа зла је толико присутна, да смо скоро изгубили сваку радост. У таквој атмосфери, постојање је ужас, а смрт излаз. Није ни чудо што савремена цивилизације помно негује културу смрти, у коју би требало заронити чим се човек суочи са изазовима и проблемима. Смрт се наметнула као коначно решење и не чуди што се дешавају толика убиства и самоубиства. Изгубили смо веру у Васкрсење, никако да нам поглед пређе преко гроба, никако да из смрти Великог петка и гроба Велике суботе уђемо у радост Васкрса. Једино вера у васкрсење може осмислити бесмисао у коме се свет налази, а ту веру као светлост свету благовести и сведочи црква Христова и нуди живот и радост са Христом, и то не само као нешто што ће доћи, већ као нешто што је у Цркви већ сада присутно.
Велики петак Србије траје деценијама. Опустели смо. Шта нам ваља чинити, нама као народу и цркви као институцији која би требало да нас води?
- Ни наша Голгота, као ни један догађај у овом свету, није без Божијег промисла, али Божији промисао ниједног тренутка не искључује слободу учесника неких догађаја, ни њихову одговорност. Спасење света и човека је синергично, заједничко дејство Бога и човека, Божији призив и човеков одзив. Божији позив је отворен, остаје само наше ДА. Од нашег пристанака да будемо спасени зависи наше спасење, но пристанак није само вербалан, већ прати и промену и превредновање наших живота. У том смислу црква као живи организам, више као конституција него као институција, може да нас поведе само ка једном правцу где је сидро њеног брода усидрено ““ ка вечности, из које она црпи сећање на оно што ће доћи. Уместо терета овога света, она човеку благовести Христове речи ,,Не бојте се јер ја победих свет,, Уместо променљивих аршина по којима се мери овај свет, она указује на Христа као мерило свих људских мерила. Свако од нас мора да се потруди да се ухристоподоби, да постане што сличнији Христу, јер, мењајући се на боље, мењамо свет. Да је то могуће, у свим временима и историјским приликама, сведоче светитељи цркве. Један од њих, наш савременик, свети Патријарх Павле нас је стално опомињао да будемо људи, дакле, човек се постаје, то је процес. Када свако од нас буде могао да погледа себе у очи и са мирном савешћу да каже : ,,Све што сам могао за добро својих ближњих, ја сам учинио“, свима ће нам бити лакше.
У недељу славимо празник над празницима, Васкрсење Христово, најсветлији дан у историји човечанства, у коме се све радује и има смисла, дан који никада не би требало губити из вида.
- Бити хришћанин значи веровати у Васкрсење, на чињеници Васкрсења Христовог је утемељено хришћанство, јер ,, ако Христос није васкрсао празна је проповед наша и узалудна је вера ваша“. Вест о васкрсењу, била је прва проповед апостола. Истом вешћу, први хришћани су благовестили другима спасење од смрти, пропадљивости. Онима којима се Христос јавио по васкрсењу то је променило живот, од страшљивих и уплашених, пробразило их је у постојане и непоколебљиве сведоке васкрсења. Вера у васкрсење дакле и није вера, није религија, она је начин живота, сам живот у коме све има смисла, у коме радост стварности Христовог васкрсења никада не престаје. Ништа није пропало, ништа заборављено, све је спасено. Када је Васкрсење централна тачка и смисао нашег живота, увек имамо радост Васкрса са собом, коју нам нико и ништа не може узети. Смрт је побеђена и обеснажена, а живот свих ““ Христос победио је и нама нуди учешће у тој победи. Све је на нама и нашој одлуци, хоћемо ли са Њим у живот и радост или у неизвесност и несигурност човековог кратког постојања без Бога.
Христос Васкрсе!
- Заиста је Христос васкрсао, нема боље поруке од ове, људска уста лепшу вест никада нису изговорила. Верујте, што више вере, мање бриге, живимо препуни брига, многе од њих вера може олакшати. Радујте се, Бог је створио свет и Бог је спасао свет. Христос Васкрсе и Живот свих победи смрт свих.
М.Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
