НАЈВЕЋИ СПОРТСКИ ДЕРБИ НА СВЕТУ
Мржња заувек
Невероватни „Лестер“ и очекивани „Бајерн“, „Јувентус“ и „ПСЖ“ поделили су титуле у четири од пет најјачих лига, а једино се у Примери очекује борба до последњих минута, борба у троје. „Барселона“, „Реал“ и „Атлетико“ нису само без конкуренције у Шпанији. Њихове судбине су испреплетане целе сезоне, док је историја створила неједнаке ривалитете, стицајем (не)тачних околности
Ривалитет клубова из престонице Шпаније уобичајена је прича о тимовима из истог града. „Црвено ““ бели“ су тим радничке класе, а „бели“ средње и богате. Иако би требало, између Барселоне и Атлетика нема неког ривалства, а један човек и једнна утакмице створили су заувек мржњу међу „барсом“ и „реалом“, а од „Ел класика“ створили највећи дерби света, иако, по географским одредницама, обично кључним за спортски ривалитет, никада нису били блиски.
На једној страни је клуб симбол Каталоније, чувар Каталонског језика, културе, специфичности ове регије, град који је кроз историју био „родно место“ шпанске левице, републиканизма, идеја социјализма, велики лучки град. „Бели“ из Мадрида су тим који репрезентује континенталну Кастиљу, поносно истиче круну на грбу, чува идеју целовите Шпаније. За навијаче Реала, мечеви са Барселоном су дуели уније против сепаратизма; а за Каталонце, утакмица слободе, поноса, бунтовништва против централизма и режима.
Прву утакмицу су одиграли 1902. године, победила је Барселона 3:1, али ривалитет прераста у мржњу тек средином 20. века.
Франко и Барселона
Успостављајући власт у Шпанији, Франко је решио да се обрачуна са сваким обликом издвајања и истицања посебности делова земље. Наредио је егзекуцију председника Барселоне Жосепа Суњола, једног од учесника грађанског рата, на страни поражених републиканаца. Забранио је употребу каталонског језика, писма.
Године 1943. у полуфиналу „Купа генерала „ састали су се „лос бланцос“ и „мес љуе ун цлуб“. У Барселони је било 3:0 за домаћина, но представници мадридског клуба, узроке пораза, видели су у лошем терену, пристрасном суђењу и атмосфери мржње на трибинама, праћеном гађањем њихових играча. Тензија подигнута до максимума резултирала је истим пријемом играча Барселоне на стадиону Реала. Полиција није крила мржњу, вређала је челнике Барселоне, забрањивала лекару да укаже помоћ повређеном играчу, а арбитар је поступао као и други службеници. На полувремену је било 8:0 за „Реал“. Фудбалери Барселоне нису желели да изађу на друго полувреме, али је челник запретио хапшењем свих, а на питање „Зашто нема више полицајаца око терена ?“ одговор је био „Ућути, изађите на терен и изгубите“. На крају је било 11:1. Сведоци тог времена и утакмице, тврде да је тек после овог дуел ривалство постало мржња и нетрпељивост.
Четврт века касније, у Ривер Плати, бриљирао Алфредо ди Стефано. Штрајк у Аргентини, одвео га је, на позајмицу у Колумбију (клуб „Милионарес“). Желели су га „Реал“ и „Барселона“. Каталонци су се договорили са тимом из Боготе, а Мадриђани са Ривер Платом. Славни клуб из Аргентине жалио се ФИФА која је одлуку препустила ФС Шпаније. Савез је имао посебну „инспирацију“, одлучивши да Ди Стефано игра прво за један, па за други клуб. Алфредо је хтео прво да обуче дрес Реала, што је разочарало „понос Каталоније“, те су раскинули уговор.
Франко и Реал
Поменути догађаји, заувек су Каталонце „убедили“ да је „Реал“ клуб режима и Франков миљеник. Ипак, истина није баш таква. Читав војни и државни врх, и сам „каудиљо“, лично се изјашњавао као навијач Атлетико Мадрида. По преузимању власти, Франко је сменио читаву управу Реала, срушо ондашњи стадион „белих“ Шамартин“. Од 1937. до 1946. године, „Реал“је био без трофеја, док је сво то време шпанским фудбалом владао „Атлетико“. Слава почиње тек са преседавањем Сантијага Бернабеуа после рата. Нема доказа да се Франко лично мешао у догађаје у Купу 1943. години, нити да је утицао на Ди Стефана да приоритет да Реалу, ма како другачије мислили навијачи са Ноу Кампа.
Пола века касније
Од Франкове диктатуре прошло је много, све се променило у Шпанији, али мржња два ривала остаје, можда, последњи „реликт“ тог периода, који ће трајати вечно. Шта то значи, “најпластичније“ је осетио Луис Фиго. Један од носилаца игре Барселоне, те 2000. године одлучио је да пређе у Реал. Убрзо по селидби у Катиљу, његов ресторан у Барселони нестао је у пламену, постао је непожљан лик на Ноу Кампу, а извођење корнера на поменутом здању, за њега је значило озбињну претњу по безбедност. О звиждуцима нема потребе ни говорити.
На једној страни је клуб симбол Каталоније, чувар Каталонског језика, културе, специфичности ове регије, град који је кроз историју био „родно место“ шпанске левице, републиканизма, идеја социјализма, велики лучки град. „Бели“ из Мадрида су тим који репрезентује континенталну Кастиљу, поносно истиче круну на грбу, чува идеју целовите Шпаније. За навијаче Реала, мечеви са Барселоном су дуели уније против сепаратизма; а за Каталонце, утакмица слободе, поноса, бунтовништва против централизма и режима.
Прву утакмицу су одиграли 1902. године, победила је Барселона 3:1, али ривалитет прераста у мржњу тек средином 20. века.
Франко и Барселона
Успостављајући власт у Шпанији, Франко је решио да се обрачуна са сваким обликом издвајања и истицања посебности делова земље. Наредио је егзекуцију председника Барселоне Жосепа Суњола, једног од учесника грађанског рата, на страни поражених републиканаца. Забранио је употребу каталонског језика, писма.
Године 1943. у полуфиналу „Купа генерала „ састали су се „лос бланцос“ и „мес љуе ун цлуб“. У Барселони је било 3:0 за домаћина, но представници мадридског клуба, узроке пораза, видели су у лошем терену, пристрасном суђењу и атмосфери мржње на трибинама, праћеном гађањем њихових играча. Тензија подигнута до максимума резултирала је истим пријемом играча Барселоне на стадиону Реала. Полиција није крила мржњу, вређала је челнике Барселоне, забрањивала лекару да укаже помоћ повређеном играчу, а арбитар је поступао као и други службеници. На полувремену је било 8:0 за „Реал“. Фудбалери Барселоне нису желели да изађу на друго полувреме, али је челник запретио хапшењем свих, а на питање „Зашто нема више полицајаца око терена ?“ одговор је био „Ућути, изађите на терен и изгубите“. На крају је било 11:1. Сведоци тог времена и утакмице, тврде да је тек после овог дуел ривалство постало мржња и нетрпељивост.
Четврт века касније, у Ривер Плати, бриљирао Алфредо ди Стефано. Штрајк у Аргентини, одвео га је, на позајмицу у Колумбију (клуб „Милионарес“). Желели су га „Реал“ и „Барселона“. Каталонци су се договорили са тимом из Боготе, а Мадриђани са Ривер Платом. Славни клуб из Аргентине жалио се ФИФА која је одлуку препустила ФС Шпаније. Савез је имао посебну „инспирацију“, одлучивши да Ди Стефано игра прво за један, па за други клуб. Алфредо је хтео прво да обуче дрес Реала, што је разочарало „понос Каталоније“, те су раскинули уговор.
Франко и Реал
Поменути догађаји, заувек су Каталонце „убедили“ да је „Реал“ клуб режима и Франков миљеник. Ипак, истина није баш таква. Читав војни и државни врх, и сам „каудиљо“, лично се изјашњавао као навијач Атлетико Мадрида. По преузимању власти, Франко је сменио читаву управу Реала, срушо ондашњи стадион „белих“ Шамартин“. Од 1937. до 1946. године, „Реал“је био без трофеја, док је сво то време шпанским фудбалом владао „Атлетико“. Слава почиње тек са преседавањем Сантијага Бернабеуа после рата. Нема доказа да се Франко лично мешао у догађаје у Купу 1943. години, нити да је утицао на Ди Стефана да приоритет да Реалу, ма како другачије мислили навијачи са Ноу Кампа.
Пола века касније
Од Франкове диктатуре прошло је много, све се променило у Шпанији, али мржња два ривала остаје, можда, последњи „реликт“ тог периода, који ће трајати вечно. Шта то значи, “најпластичније“ је осетио Луис Фиго. Један од носилаца игре Барселоне, те 2000. године одлучио је да пређе у Реал. Убрзо по селидби у Катиљу, његов ресторан у Барселони нестао је у пламену, постао је непожљан лик на Ноу Кампу, а извођење корнера на поменутом здању, за њега је значило озбињну претњу по безбедност. О звиждуцима нема потребе ни говорити.
Д. Б.
Најновији број
25. април 2024.
