ПОДСЕЋАЊЕ НА КЊИГУ „ШАБАЦ ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА“ НОВИЦЕ ПРСТОЈЕВИЋА
ХРОНИКА, И РОМАН, И ДРАМА
У години у којој обележавамо два века од доласка Јеврема Обреновића у Шабац, не можемо а да се не сетимо човека који је, међу првима, проучавао и описао оно доба када је Шабац постајао чувен по првинама. Реч је о нашем покојном колеги, Новици Прстојевићу, врсном новинару и публицисти, који је потписао наслов „Шабац Господара Јеврема“, једину књигу о Јеврему и Шапцу.
Педантно и документовано, аутор је истовремено и носталгично наднет над „Капију Европе“, која се за Европу отварала у оно време. Архаизмима и турцизмима, сликовито је ткао Прстојевић повест о граду, ког су некад звали „глава Бијограду“ кроз причу о Јеврему, удивљен његовим визионарством и затечен његовим трагизмом.
Уместо пролога, наилазимо на стихове песме „Род родила ранка крушка“, најстарије варошке химне коју су Цицварићи испевали 1829. године, поводом рођења Јевремовог сина Милоша. У „Дану првом: чекајући Господара“, Прстојевић је поетски описао сусрет Јеврема и Шапца, онако како га је замислио, а који је доживео као судбински: „Јего благородство Јеврем Обреновић учини им се, у трену, млађим него што је био. Онако висок, танковијаст и наочит, под фесом, огрнут путном доламом, у једном потезу скочи са премореног коња, али се трже при ослонцу на леву ногу на коју је, ваљда, као успомену на тамновање под Турцима, на Калемегдану, лако храмао...“ Постављен, само неколико месеци по изласку из Небојшине куле у којој је и костобољу зарадио, указом књаза Милоша, свог брата, за обор-кнеза Нахије шабачке, млади, просвећени и за новачење увек спремни, господар Јеврем је најбоље своје године Шапцу даровао ““ припремио га за почетак златног доба у којем ће бити назван Малим Паризом и другом вароши у Књажевству. Ослањајући се на чињенице, аутор је, не без маште, живо и сликовито представљао поједине догађаје, као да им је и сам сведочио. Овако описује први сусрет Јеврема и Томаније: „Ту, на Скели, угледао је девојку лепог лика и господарског пораста која је посебно гласом освајала којој, иако је, као и сви други Обреновићи, женама опседнут био, није могао да одоли. Кратко познанство и неколико искиданих реченица на узбурканој Сави на Скели, која је, како му се чинило, сувише брзо бродила према шабачкој страни, прерасла је у љубав на први поглед, која је, упркос одвраћању проводаџија, крунисана браком који ће трајати све до његове смрти, пуне четири бурне деценије“.
Иако је, верујемо, у први мах желео да напише хронику наше вароши, трагајући за документарном грађом, Прстојевић се „нашао пред драмом коју може да режира једино живот“ ““ Пред Јевремом, младим човеком загледаном у Европу, који је од касабе, окупљајући најумније српске главе, створио од Шапца, у првој половини прошлог века, модерни град и један од центара нове Србије, а онда - окренут против свог брата, књаза Милоша Обреновића, растрзан породичним ломовима и дворским сплеткама ““ протеран, за многа лета из тог истог Шапца и Србије... Или пред његовим јединцем, Милошићем, рођеном у Шапцу, а васпитаном у туђини, опседнутог женама и лепотом порока, који је иза себе оставио сина Милана, првог српског краља после Косова, а овај опет сина Александра, чијим се убиством, затвара животни прстен династије Обреновића ““
Аутор исповеда читаоцима да није хтео, ни могао, ни знао да пише ни роман, ни драму, ни хронику, а написао је све то, до сржи потресен трагедијом Обреновића. Није заборавио ни Анку, Јевремову ћерку миљеницу и прву српску списатељицу, ни њену кћер Катарину у коју се загледао рођак, кнез Михаило који јој је даривао стихове „Што се боре мисли моје....“
„Усред докумената и интима овог града“, аутор је пронашао „више питања него одговора“, јер како објаснити „случај“ да су официрски завереници убили Александра и његову Драгу баш 29. маја, у исти дан кад је извршен и атентат на кнеза Михаила, 35 година касније.
Избегавајући набрајање шабачких првина, које је Прстојевић прецизно обрадио, „подсећање на златно доба шабачко и људе о којима тако мало знамо, а којима толико много дугујемо“, донело нам је неку „врсту унутрашње равнотеже, вертикале, која потврђује да је историја само враћање у будућност, ради онога што је било и шта би, после нас, бити могло“.
Педантно и документовано, аутор је истовремено и носталгично наднет над „Капију Европе“, која се за Европу отварала у оно време. Архаизмима и турцизмима, сликовито је ткао Прстојевић повест о граду, ког су некад звали „глава Бијограду“ кроз причу о Јеврему, удивљен његовим визионарством и затечен његовим трагизмом.
Уместо пролога, наилазимо на стихове песме „Род родила ранка крушка“, најстарије варошке химне коју су Цицварићи испевали 1829. године, поводом рођења Јевремовог сина Милоша. У „Дану првом: чекајући Господара“, Прстојевић је поетски описао сусрет Јеврема и Шапца, онако како га је замислио, а који је доживео као судбински: „Јего благородство Јеврем Обреновић учини им се, у трену, млађим него што је био. Онако висок, танковијаст и наочит, под фесом, огрнут путном доламом, у једном потезу скочи са премореног коња, али се трже при ослонцу на леву ногу на коју је, ваљда, као успомену на тамновање под Турцима, на Калемегдану, лако храмао...“ Постављен, само неколико месеци по изласку из Небојшине куле у којој је и костобољу зарадио, указом књаза Милоша, свог брата, за обор-кнеза Нахије шабачке, млади, просвећени и за новачење увек спремни, господар Јеврем је најбоље своје године Шапцу даровао ““ припремио га за почетак златног доба у којем ће бити назван Малим Паризом и другом вароши у Књажевству. Ослањајући се на чињенице, аутор је, не без маште, живо и сликовито представљао поједине догађаје, као да им је и сам сведочио. Овако описује први сусрет Јеврема и Томаније: „Ту, на Скели, угледао је девојку лепог лика и господарског пораста која је посебно гласом освајала којој, иако је, као и сви други Обреновићи, женама опседнут био, није могао да одоли. Кратко познанство и неколико искиданих реченица на узбурканој Сави на Скели, која је, како му се чинило, сувише брзо бродила према шабачкој страни, прерасла је у љубав на први поглед, која је, упркос одвраћању проводаџија, крунисана браком који ће трајати све до његове смрти, пуне четири бурне деценије“.
Иако је, верујемо, у први мах желео да напише хронику наше вароши, трагајући за документарном грађом, Прстојевић се „нашао пред драмом коју може да режира једино живот“ ““ Пред Јевремом, младим човеком загледаном у Европу, који је од касабе, окупљајући најумније српске главе, створио од Шапца, у првој половини прошлог века, модерни град и један од центара нове Србије, а онда - окренут против свог брата, књаза Милоша Обреновића, растрзан породичним ломовима и дворским сплеткама ““ протеран, за многа лета из тог истог Шапца и Србије... Или пред његовим јединцем, Милошићем, рођеном у Шапцу, а васпитаном у туђини, опседнутог женама и лепотом порока, који је иза себе оставио сина Милана, првог српског краља после Косова, а овај опет сина Александра, чијим се убиством, затвара животни прстен династије Обреновића ““
Аутор исповеда читаоцима да није хтео, ни могао, ни знао да пише ни роман, ни драму, ни хронику, а написао је све то, до сржи потресен трагедијом Обреновића. Није заборавио ни Анку, Јевремову ћерку миљеницу и прву српску списатељицу, ни њену кћер Катарину у коју се загледао рођак, кнез Михаило који јој је даривао стихове „Што се боре мисли моје....“
„Усред докумената и интима овог града“, аутор је пронашао „више питања него одговора“, јер како објаснити „случај“ да су официрски завереници убили Александра и његову Драгу баш 29. маја, у исти дан кад је извршен и атентат на кнеза Михаила, 35 година касније.
Избегавајући набрајање шабачких првина, које је Прстојевић прецизно обрадио, „подсећање на златно доба шабачко и људе о којима тако мало знамо, а којима толико много дугујемо“, донело нам је неку „врсту унутрашње равнотеже, вертикале, која потврђује да је историја само враћање у будућност, ради онога што је било и шта би, после нас, бити могло“.
М. Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
