ТРЕЋЕ У ЦИКЛУСУ ПРЕДАВАЊА ФОРМУЛЕ ВАСПИТАЊА
ПАМЕТНИ РОДИТЕЉИ
У оквиру циклуса предавања “Формуле васпитања“, у Дворани Винавер у Анеску, одржано је треће предавање На тему “Маме и тате: Десет ствари које раде паметни родитељи“, говорила је психолог Катарина Јовановић.
- Прва ствар је да паметни родитељи знају свој циљ и имају план. Друго, они знају да однос према деци дефинише каква ће деца постати људи, и физиолошки и психолошки. Треће, прихватају своје разлике ““ два различита света уверења се венчавају заједно са нама. Не плаше се својих разлика, али их не потенцирају, него се труде да их превазиђу, да се приближе једни другима. Четврто, негују развојни ментални став, који подразумева стални труд и учење код деце. Свет уверења се рефлектује у многим другим сегментима функционисања, не само у професионалним, него и љубавним.
Ауторка омиљене Страничице у нашем листу, поручила је да паметни родитељи знају да су жене и мушкарци различити и не праве велику фрку око тога; знају да користе ресурсе; они су газде у кући, дакле љубав и границе; паметни родитељи уче на својим грешкама.
Они који су одрастали уз “Слободну децу Самерхила“, својевремено популарну литературу која је подразумевала “безгранично“ васпитање, препознали су пропусте ове школе.
- Кад имамо превише слободе, не знамо шта ћемо са њом. Треба нам неки знак поред пута који ће да регулише нашу активност. Циљ захтева план, а план дисциплину, која захтева границе. Кад бисмо у сваком тренутку радили оно што хоћемо, дошло би до потпуне анархије. Једна од битних карактеристика зрелости је научити да одложиш задовољство. Ако деца од малих ногу не уче да одложе задовољство, од баналних до важних ствари, ако их не учимо да безобразлуком не могу постићи оно што хоће, не могу научити да буду одговорни и вредни.
- Колико смо ми као народ паметни родитељи?, питали смо Катарину.
- Ми смо веома сентиментални родитељи, деца су нам центар свемира. То је са једне стране дивно, јер много улажемо у децу. Недостаје нам друга страна једначине, јер, из затрке скачемо чим нам дете натрчи на неку фрустрацију, дете не сме да пати, мислимо. Али, то је део одрастања. И још нешто, прилично смо емоционално неписмени. Много волимо своју децу, али умемо да вичемо на њих по сто пута за исту ствар и, самим тим, губимо ауторитет.
- Прва ствар је да паметни родитељи знају свој циљ и имају план. Друго, они знају да однос према деци дефинише каква ће деца постати људи, и физиолошки и психолошки. Треће, прихватају своје разлике ““ два различита света уверења се венчавају заједно са нама. Не плаше се својих разлика, али их не потенцирају, него се труде да их превазиђу, да се приближе једни другима. Четврто, негују развојни ментални став, који подразумева стални труд и учење код деце. Свет уверења се рефлектује у многим другим сегментима функционисања, не само у професионалним, него и љубавним.
Ауторка омиљене Страничице у нашем листу, поручила је да паметни родитељи знају да су жене и мушкарци различити и не праве велику фрку око тога; знају да користе ресурсе; они су газде у кући, дакле љубав и границе; паметни родитељи уче на својим грешкама.
Они који су одрастали уз “Слободну децу Самерхила“, својевремено популарну литературу која је подразумевала “безгранично“ васпитање, препознали су пропусте ове школе.
- Кад имамо превише слободе, не знамо шта ћемо са њом. Треба нам неки знак поред пута који ће да регулише нашу активност. Циљ захтева план, а план дисциплину, која захтева границе. Кад бисмо у сваком тренутку радили оно што хоћемо, дошло би до потпуне анархије. Једна од битних карактеристика зрелости је научити да одложиш задовољство. Ако деца од малих ногу не уче да одложе задовољство, од баналних до важних ствари, ако их не учимо да безобразлуком не могу постићи оно што хоће, не могу научити да буду одговорни и вредни.
- Колико смо ми као народ паметни родитељи?, питали смо Катарину.
- Ми смо веома сентиментални родитељи, деца су нам центар свемира. То је са једне стране дивно, јер много улажемо у децу. Недостаје нам друга страна једначине, јер, из затрке скачемо чим нам дете натрчи на неку фрустрацију, дете не сме да пати, мислимо. Али, то је део одрастања. И још нешто, прилично смо емоционално неписмени. Много волимо своју децу, али умемо да вичемо на њих по сто пута за исту ствар и, самим тим, губимо ауторитет.
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
