Obrazovanje put do uspeha

Svaka kompanija koja ima ima više od 20 zaposlenih obavezna je po Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom da zaposli jednu osobu sa invaliditetom.

Kompanije koje imaju između 20 i 49 zaposlenih obavezni su da imaju najmanje dva invalidna lica među radno angažovanima, a potom na svakih pedeset obavezna je još jedna osoba sa invaliditetom među zaposlenima.

kompanija sa više od 20 zaposlenih obavezna je po Zakonu da zaposli jednu sobu sa invaliditetom

Zaposlenim se smatra osoba u radnom, prijavljena nadležnim organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, a tu su svrstani: zaposleni po ugovoru o radu na neodređeno vreme, određeno vreme, ugovor o nepunom radnom vremenu i oni koji obavljaju posao van prostorija poslodavca. Zapolenima se ne smtaraju osobe koje obavljaju privremene i povremene poslove, po drugim ugovorima ostvaruju naknadu, direktori koji u skladu sa članom 48. Zakona o radu ostvaruju naknadu u skladu sa pravima i obavezama direktora.

U broj zaposlenih uključuju se i osnivači preduzeća koja su zasnovali radni odnos u svom preduzeću, kao i penzioneri koji su ponovo zasnovali radni odnos. Lice koje radi sa nepunim radnim vremenom uvek se računa kao jedan zaposleni. Lica koja su zasnovala radni odnos u svojstvu pripravnika takođe se smatraju zaposlenim licem.

Kako nema diferencijacije u platama, doprinosima, logično je da poslodavac angažuje nekog ko ima manji stepen invalidnosti, jer je to ušteda

Sankcija za nepoštovanje je novčana kazna (od 200.000 do milion dinara za pravna lica, do 50.000 dinara za odogovrno lice u pravnom licu i između 5.000 i 400.000 za preduzetnike, a sredstva obezbeđena na taj način se upućuju Nacionalnoj službi za zapošljavanje sa namenom potpore samozapošljavanju osoba sa invaliditetom. To govori pisana pravna norma.

U praksi nemali broj kompanija nema osobu sa invaliditetom među zaposlenima i plaća „penale“, ali i po pitanju invaliditeta nije određena razlika među tipovima invaliditeta. Osobom sa invaliditetom se smatra paraplegičar, kavdriplegičar i neko sa znatno manjim stepenom invalidnosti.

Osoba sa invaliditetom da bi stekla dokument tog statusa odlazi u Nacionalnu službu za zapošljavanje, tamo se procenjuje preostali nivo radnih sposobnosti. Postoje kategorije gde je neophodno prilagođavanje radnog mesta i druga u kojoj to nije neophodno, međutim imaju isti status.

Kako nema diferencijacije u platama, doprinosima, logično je da poslodavac angažuje nekog ko ima manji stepen invalidnosti, jer je to ušteda koja bi u suprotnom zahtevala za teže oblike prilagođavanje radnog prostora, toaletnog čvora. Istovremeno ispunjava zakonsku obavezu. Zbog toga su osobe sa težim oblikom invalidnosti još uvek teško zapošljive, te je jedini put obrazovanje kojim bi sebe nametnuli iznad konkurencije za neko radno mesto.

Najviše akademsko zvanje iz kolica
Bukvalno u jednom trenutku, iz do danas neutvrđenog razloga Jelena Tovarović je postala paraplegičar. Takvu šokantnu sudbinu je prihvatila kao neminovnost i pronašla sebe u obrazovanju. Danas je to osoba sa dva fakulteta, dr Jelena Tovarović, doktor psihologije, kao i diplomac Fililoškog fakulteta. Od nedavno je deo Odeljenja društvenih delatnosti u Gradskoj upravi Šabac.

Doktor psihologije Jelena Tovarović

-Zadužena sam za komunikaciju sa civilnim sektorom i rad na različitim projektima. Potrebno je vreme za svakoga da uđe u problematiku rada, ali uz saradnju sa kolegama svaki problem je rešiv. Najvažnije za mene je što radom ovde pomažem ljudima što je u suštini poziva psihologa. Sve osobe sa invaliditetom treba da znaju da što mogu drugi, možemo i mi, prepreke jednostavno ne postoje na radnom mestu ukoliko ima želje, volje i upornosti. Od prvog dana treba da budu usresređeni na posao, cene sebe i automatski će prilagođavanje biti brzo i efektno.

Stručnost iznad ograničenja
Vesna Vićentić, diplomirani psiholog, ima urođeni invaliditet koji je vezao za kolica od rođenja. Borbenost i upornost je deo njene ličnosti što je vodi kroz osnovnu školu gde je najpre morala da je upiše u Sokobanjskoj u Beogradu, potom po povratku u Mali Zvornik polagala razredne ispite na kraju godine stičući znanje kroz dolaske nastavnika na kućnu adresu, da bi u srednjoj školi pohađala nastavu kao i svi drugi, uz pomoć prijatelja koji su joj pomagali za dolazak u učionice na spratu.

-Želela sam i sebi i drugima da pokažem kolkiko mogu i sledila sam svoje snove. Kao odličan đak u osnovnoj i srednjoj školi nisam mogla da zamislim da ne krenem na fakultet. To uopšte nije bila opcija. Zbog problema sa smeštajem, prevozom odabrala sam vanredno studiranje – približava nam Vesna.

Diplomirani psiholog Vesna Vićentić

Prilikom razgovora za posao postavljena je temu prihvatanja stranaka sa kojima će voditi razgovore, međutim nije bilo razloga za strah.

- Ovo je mala sredina, svi se poznajemo i nisam se suočavala sa otporom. Iznenade se stranke kada dođu, ali čim taj trenutak prođe, sarađujemo na kvalitetan način. Posao koji radim nije samo kancelarijski, postoji terenski rad što je meni otežano da obavljam, ali uz sjajne kolege koje su me menjale na terenu mogu da budem u kancelariji i dajem doprinos u struci – dodaje Vesna ističući značaj pre svega samopoštovanja.

- Moraju osobe sa invaliditetom, kao i svi da cene sebe, veruju u znanje koje poseduju. Naravno da je neophodna podrška, međutim invaliditet nije odrednica kvaliteta jedne ličnosti, već samo okolnost koja nije primarna, već sekundarna u odnosu na znanje i kvalifikacije. Koliko ceniš sebe toliko te i drugi cene.
D. Blagojević