Ostvarujem snove u Šapcu

Kada odluta u sećanja iz detinjstva, Marija Ivanković Jurišić, vlasnica umetničkog studija “Marija handmade”, uvek stigne u pozni letnji dan u rodnom gradu. Nije previše toplo, a dan je dovoljno dug da se svaka igra završi. Još jednom prelazi kilometre od Trkališta do Starog grada, pravi zaveslaje u Savi i sve deluje magično i večno.

1965 – skraćena radna nedelja sa šest na pet radnih dana
1967 – pušten u rad vodotoranj na Trkalištu
1967 – podignuta nova zgrada Učiteljske škole
1968 – organizovana prva Čivijada
1969 – poplave u Podrinju
1970 – gradnja Benske bare
1975 – otvoren putnički most preko Save
1976 – izgrađeni dvorana „Zorka“ i zatvoreni bazen „Zorke“
1977 – otvoren hotel „Sloboda“
1977 – podignut nasip na Savi
1980 – otvoren hirurški blok

-To je moj Šabac. Mali, miran grad, pravih prostranih ulica, koji se može prepešačiti za dan. To su sećanja koja me ispunjavaju kada god svrate u misli. Još sam u svom gradu, još iz njega polazim u svet, još ima ušuškani mir - s osmehom govori Marija dok odmotava film od najranijih sećanja.

Trkališe ceo svet
Naselje “Trkalište” raslo je početkom osamdesetih na mestu nekadašnjeg hipodroma. Oivičeno sa svih strana važnim objektima poput bolnice i stadiona, s velikom zelenom površinom u sredini, bilo je od prvog dana svet u malom.

Marija sa bakom i dekom, bratom i porodično u Parizu, Foto: Privatna arhiva

-Živeli smo u Norveškoj ulici, onda se zvala Dragoljuba Jovičića, preko puta nekadašnjeg vodotornja. Kada smo se doselili počela je gradnja skloništa. U rupi koja se nalazila u centralnom delu Trkališta hvatali smo punoglavce i žabe. Kada dođe zima klizali smo se na mestu velikog parkinga koji postoji i danas. Izgradnjom skloništa smo izgubili mesto za pecanje, ali smo dobili idealan prostor za sankanje.

Marija sa bakom i dekom, bratom i porodično u Parizu, Foto: Privatna arhiva

Kvartom su dominirale višespratnice i dečja graja. Na istom mestu uvek su bile desetine, a nekada i stotine mališana.

-Telefoni su tek kasnije uvedeni, ali smo moja najbolja drugarica, Katarina i ja imale poseban sistem komunikacije. Njena zgrada je bila dijagonalno od one u kojoj sam živela. Kroz prozor smo slale signale jedan drugoj obojenim tkaninama i simbolima.

Marija sa bakom i dekom, bratom i porodično u Parizu, Foto: Privatna arhiva

Benska bara centar Šapca
Od centra je Trkališe udaljeno nepun kilometar, no za kratke dečje korake i maštu to je bilo tamo negde daleko.

-Roditelji su me upisali u vrtić “Mladost”, u naselju Benska bara. Iako je bilo bližih, majka je želela da bar tako “vidimo grad”, priznala mi je to kasnije. Svaki dan smo išli do tamo, vraćali se. Delovalo mi je kao da idemo na drugi kraj grada - govori Marija prisećajući se da je i Bara imala svoje draži, njoj draga mesta, no uvek je najviše uživala u svom kvartu.

-I posle detinjstva ništa nije moglo da zameni Trkalište. Češće smo odlazili do centra, izlazili smo u prvu diskoteku “Div”, igrali bilijar u skloništu, sedeli u kafićima iz tog perioda, ali najviše sam volela kada se okupimo ispred zgrade, sednemo na stepenice ispred ulaza i pričamo.

Foto: Glas Podrinja

Kreiranje moje modne linije je zasnovano na pričama roditelja o hipi pokretu, modi, prirodnim materijalima koji simbolizuju slobodu, neopterećenost odevanja i održivost

Foto: Glas Podrinja

Moda kao životni poziv
Još uvek je u kontaktu sa drugovima i iz Osnovne škole “Mileva Kosovac” (danas OŠ “Nikolaj Velimirović”) i Šabačke gimnazije. Jedni druge su bodrili i izgrađivali kao ličnosti. U tinejdžerskom dobu su u Mariji građeni snovi o svetu mode.

-Odlazila sam kod maminih tetaka u Pariz, gde sam upoznavala, ne samo modu nego i načine kako kroz nju biti svoj. Kreiranje moje modne linije je zasnovano na pričama roditelja o hipi pokretu, modi, prirodnim materijalima koji simbolizuju slobodu, neopterećenost odevanja i održivost. Nisam živela u vreme Vudstoka, ali su mi roditelji kroz priču dočarali taj period. Modna industrija je danas jedna od najprofitabilnijih, a moja želja je oduvek bila da budem drugačija i da gradim drugačiji brend - kaže sagovornica dok okreće stranice albuma zastajući na maturskim fotografijama.

Velika matura: Marija treća s leva u zelenoj maminoj haljini iz Pariza, Foto: Privatna arhiva

-Za malu maturu sam u ulici Miloša Pocerca kupila korset od pletenine, a tetka mi je od njega sašila haljinu. Prve cipele na štiklu kupila sam u kultnom “Dušku” prodavnici obuće u Masarikovoj ulici. Šminkala nas je komšinica Lidija. Bila je starija od nas nekoliko godina, obožavala je šminku, te su sve devojke iz kraja odlazile kod nje na šminkanje. Za veliku maturu sam odabrala maminu haljinu kupljenu u Parizu koja je u tom trenutku bila stara oko 20 godina. Već tada sam imala svest o značaju održivosti mode i stila. Za mene ta haljina ima posebnu vrednost i čuvam je u svom garderoberu.

Zeleni mantil, poslat iz Francuske privukao je pažnju profesorke geografije.

-Uporedila je s kesom za smeće. Nisam se uvredila. Obukla sam ga kada sam putovala u Beograd na takmičenje baš iz geografije - pamti odlično Marija dok se priseća i druge profesorke koja je takođe bila podstrek, ali na drugačiji način.

Jedna kartica na kojoj piše “eksponat” čuva uspomene od zaborava.
-Profesorka Nadežda Ukropina, iz Šabačke gimnazije me je bodrila da ostanem privržena svetu mode. Ona je izabrala i jednu moju haljinu da bude eksponat na izložbi povodom 180 godina Škole. Postavka se nalazila u foajeu Pozorišta. Bila sam srećna i ponosna te večeri kada sam ugledala svoju kreaciju na izložbi.

Iz školskih dana sa drugaricama, Foto: Privatna arhiva

Ljubav pre svega
Ljubav je postepeno prerastala u profesiju. Na svakom koraku je učila ostajući dosledna ideji da kreator ne treba samo da stvara odevni predmet, već da poput umetnika komunicira sa drugima. Prihvatala je savete iskusnijih trudeći se da uvek napreduje u svakom pogledu. Svaki crtež je, kako definiše, početak uzbudljivog puta stvaranje nečeg novog iz jedne niti materijala.

-Lepo je imati odeću poznatog brenda, ali ne uvek. Na početku karijere sam bila deo tima jednog Sirijca koji je došao u Beograd. On je insistirao da komadi odeće uvek imaju neku sitnu grešku, kao dokaz da ih je radio čovek. Govorio je da samo mašine ne greše. Onda sam shvatila lepotu nesavršenosti. Misija kreatora je i da edukuju mlade, jer odeća treba da iskazuje i unutrašnju lepotu, da čuva okolinu. Modna industrija je profitabilna, ali i jedan od najvećih zagađivača. Trudim se da “Marija handmade” kreira po formi jednostavne komade odeće gde tekstura dominira. Znate onaj osećaj kada vam se čini da odeća prijstaje kao druga koža - kaže sagovornica ne skrivajući da ima omiljen predmet.

Biram kolače
-U zgradi Komiteta, blizu Velikog parka, bila je škola za manekenke. Katarina, moja pominjana najbolja drugarica i ja smo je pohađale, ali sam propustila reviju u Hotelu “Sloboda” za koju smo obe odabrane. Zaboravila sam na reviju, a kada me Kaća pozvala da krenemo uživala sam u kolačima, te sam odabrala njih pre manekenske karijere - kaže Marija.

-Uvek uz sebe imam šal od domaće vune, to je komad s kojim kombinujem druge elemente.

Šabac u srcu
Kada je otišla na studije, ponela je deo Šapca, znajući da bez njega neće moći. Danas živi na relaciji rodni grad - Beograd, stvara i radi na dva mesta. Ljubav je jača od svih izazova, ljubav i snovi koje je sanjala s najbližima baš ovde.

-Ostvarujem svoje snove. Oduvek sam želela da radim ono što volim i to je za mene definicija uspeha i sreće. Napraviti od nečega što je bilo hobi posao po kome ste poznati i priznati. Biti samostalna preduzetnica jeste nekada teško, ali to je stvaranje van svih kalupa koji ubijaju svaku kreativnost. To je put koji sama određuješ, to je sloboda koja je neophodna onome što je moje biće - ohrabruje dobitnica priznanja za Preduzetnicu godine zapadnog Balkana za 2023. priznajući da postoji nešto zbog čega žali.

Foto: Privatna arhiva

-Žao mi je svakog trenutka koji sam provela u nerviranju i stresu i uvek, poput mantre, sebi naglašavam da se ne nerviram. Mislim da sam u tome i uspela. Mada, bilo je potrebno više godina života i iskustva da to spoznam, primenim. Zadovoljstvo je što su mi u tome pomagali i pomažu najbliži, porodica i prijatelji koji su u stvari porodica koju biramo i koju doživljavamo kao i onu biološku. Oni me greju, hrabre i čine boljom svojom ljubavlju - poručuje šabačka dizajnerka čije kreacije su predstavljene na modnim revijama širom sveta.

M.Ž.B./D.B.

Tiha ili Oprezna generacija
(1925–1945)
Tiha generacija odrasla je tokom Velike depresije i Drugog svetskog rata, što ih je učinilo konzervativnim, vrednim i fokusiranim na sigurnost. Radije se oslanjaju na tradicionalne medije poput novina, radija i televizije, koje smatraju pouzdanim izvorima informacija. Cene stabilnost i lojalnost prema poslodavcima i zajednici, poštujući autoritet i norme.

Bejbi bumeri (1946–1964)
Rođeni u periodu posleratnog ekonomskog rasta, bumeri su oblikovani optimizmom i težnjom ka materijalnoj sigurnosti. Preferiraju televiziju, štampane medije i radio, ali su se u kasnijem životu prilagodili osnovnim digitalnim alatima, uglavnom radi kontakta s porodicom i prijateljima.

Generacija X (1965–1980)
Generacija X, nazvana i „MTV generacijom,“ odrastala je uz televiziju i pojavu kompjutera, a sada je potpuno prilagođena i digitalnim medijima. Rado gledaju televiziju i čitaju novine, ali su takođe aktivni na društvenim mrežama i prepoznatljivo su tehnološki pismeni. Gen X-ovci su često u „generacijskom sendviču,“ balansirajući između porodičnih obaveza i karijere.

Milenijalci (1981–1996)
Milenijalci su prva generacija odrasla uz internet i digitalne uređaje, pa lako koriste mobilne aplikacije, društvene mreže i striming platforme. Oprezni su u izboru medija i često preferiraju sadržaj koji je dostupan onlajn, dok tradicionalne izvore koriste u manjoj meri. Manje su lojalni brendovima od prethodnih generacija, oslanjaju se na preporuke i praktičnost proizvoda.

Generacija Z (1997–2012)
Generacija Z odrasla je u digitalnom svetu gde je mobilni telefon deo svakodnevice, a društvene mreže glavna platforma za komunikaciju i informacije. Preferiraju autentičan i direktan sadržaj na društvenim mrežama, a od tradicionalnih medija koriste vrlo malo. Brendove ocenjuju po tome koliko su povezani s njihovim vrednostima.

Kojoj vi generaciji pripadate? Skenirajte QR kod na vašem telefonu i rešite kviz.