ŽIVOT NAŠ NASUŠNI

Život naš nasušni. Tako bismo mogli opisati ovogodišnju 12. Reviju pozorišnih predstava „Teatar na pravom putu“. To je potvrdila i premijera predstave Šabačkog pozorišta „Život je san“ nastala prema istoimenom delu Pedra Kalderona de la Barke, najznačajnijeg pisca Zlatnog veka španske drame. Iako napisana daleke 1635. godine, kada su društvene moralne vrednosti bile militantno čvrste, sa povremenim rasplamsavanjem političkih i ličnih strasti na koje se gledalo gotovo blagonaklono, a sve u svrhu nužnog metoda pročišćenja posle koga će društvo neumitno doživeti izvesnu renesansu, poslužila je više od odlične osnove za Lukačevu adaptaciju. Rađena u današnjem vremenu, kada ni političke ni lične strasti nema šta da zauzda, na Velikoj sceni „Ljubiša Jovanović“ dobila je savremenu konotaciju s jasnom porukom: „Kalderon za sve vremena“. Prisvajajući estetiku haosa i koristeći san kao paradigmu, kako reče reditelj Aleksandar Lukač, pozorište, iako poslednje mesto na kome će se naći rešenje za pomenuto stanje, pokušaće da zabavi, a možda i zamisli svog gledaoca.
I bi tako ma koliko izgledalo već viđeno kao i u predstavi „Dežavi“ Semira Gicića. Premijerno izvedena treće večeri, rediteljka Andrea Ada Lazić na sebi svojstven način poručila je, idući piščevim stopama, da se na našim prostorima ništa ne događa što se već nije dogodilo. Baš kao i u našim životima. Rađena u koprodukciji Regionalnog pozorišta Novi Pazar, Šabačkog i Kruševačkog pozorišta, na scenu je donela tragične i komične momente glavnog junaka Milivoja Cvetkovića (Ivan Tomašević), Titovog „fana“, zaglavljenog u budućnosti i začaranom krugu u kome se 29. februar prestupne godine beskrajno ponavlja. Zato i ne čudi što se mnogi od nas, na kraju ove predstave, budimo iz pozorišnog sna sa pitanjima da li samo u ludilu ima sistema, da li je svaki apsurd logičniji od stvarnosti koja se menja iz časa u čas, a ipak ostavši po starom. Da li?
A šta biva apsurdnije od preispitivanja sopstvenog života i to onog „na daskama koje život znače“? Simbolika u pozorišnoj simbolici duhovite priče o ostareloj divi, neponovljivoj Sari Bernar u istoimenoj predstavi rađenoj po motivima drame Džona Marela „Sara“ ili „Krik jastoga“ i memoara Sare Bernar „Moj dvostruki život“. Treća premijera Šabačkog pozorišta u režiji Ferida Karajice publici je ponudila filozofsku temu sa neizostavnim pitanjem: „Zašto sam tu pod ovim Suncem?“
I za kraj, ništa manje nego špijunski triler po tekstu Saše Radonjića, a u adaptaciji i režiji Filipa Markovinovića „Klub ljubitelja smene 8“. Poslednja premijera Šabačkog pozorišta kojom će se zatvoriti ovogodišnja Revija u petak, 14. oktobra, doneće, kako je i sam reditelj nagovestio, „uzbudljivu priču o manipulaciji i instrumentalizaciji umetnosti u svrhu prljavih poslova tajnih službi“. Okrećući celu situaciju naopačke „Klub ljubitelja smene 8“, u izvođenju Ljubiše i Strahinje Barovića, postaviće pred sve zanimljivo pitanje: „Da li je moguće instrumentalizovati tajnu službu i zloupotrebiti je da bi nastalo umetničko delo?“
A kad je reč o umetničkom delu više je nego diskutabilno govoriti o tome koliko se ono uobličilo u svakom pozorišnom komadu koji smo videli na Velikoj sceni „Ljubiša Jovanović“ Šabačkog pozorišta. O premijerama i predstavama iz prethodne pozorišne sezone Šabačkog pozorišta „Revizor za jugoistok“, „Kafanica, sudnica, ludnica“ i gostujućim predstavama „Drita“ Puls teatra Lazarevac, „Primadone“, u režiji Irfana Mensura, a u produkciji „Yugoart“, „Čudovište“ Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ Zrenjanin, svoj sud dala je, više nego zadovoljna, publika.
REKLI SU...
„Nema baš mnogo mesta i pozorišta gde se uvek vraćate sa nekom radošću. Šabac, očigledno, posle svih ovih godina ima neko posebno mesto za mene. Pretpostavljam da je to zahvaljujući predstavama i dobroj zajedničkoj saradnji. Svaka sezona u pozorištu velika je neizvesnost jer vam treba i puno sreće i dobrih naslova i dobrih reditelja i glumaca, a i sve više para. Navijam za pozorište i verujem da će napraviti uzbudljivu novu sezonu.“
Nikita Milivojević, reditelj
„Ova nagrada ima specifičnu težinu zato što je to nagrada kuće u kojoj radim za sveukupna dostignuća u prošloj sezoni. Pošto sam za ovu predstavu dobio još dve nagrade lepo smo zaokružili prošlu sezonu. „Perikle“ je u svemu posebna predstava. To je da ne kažem bukvalno eksperiment. Rađena je u okvirima starog pozorišta. Začudno je sve. Muzika kao muzika nije melodična. To su većinom efekti ali koji daju neku posebnu čar predstavi. I cela priča je takva, začudna.“
Kosta Pavlović, dobitnik nagrade „Boris Kovač“
„Miru Stupicu lično sam poznavala godinama. Bila je izuzetna ličnost. Do kraja života veoma svesna, razumna. Sve je znala. Ništa nije zaboravljala. Prirodna i divna osoba. Njen opus je ogroman. Preko dvesta uloga u pozorištu. Svuda je pronosila slavu našeg pozorišta i glumačkog angažmana.“
Autorka izložbe mr Ksenija Šukuljević Marković, istoričar pozorišta
„Za početak namerno smo odabrali predstavu „Život je san“ jer je to za mene neki smisao. Na kraju krajeva šta je život? Život jeste san. Kalderon je svetski pisac, klasik najvećeg formata. Ovo je klasično delo koje izvode najveći teatri u svetu. Kalderonove reči odzvanjaju neverovatno da se prosto čovek zapita kad je ovo napisano. To nam daje za pravo što smo je postavili na repertoar. Igrali smo Kalderona kao što smo igrali Šekspira i znam sigurno da smo uradili dobar posao.“
Zoran Karajić, direktor Šabačkog pozorišta