Инфо

Берза

  • aero 1.471 ▲ 0,20%
  • akdm 290 ⚫ 0,00%
  • cnpr 1.100 ⚫ 0,00%
  • crsg 300 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.560 ⚫ 0,00%
  • dnos 1.170 ▼ -0,17%
  • enhl 1.046 ▼ -0,38%
  • epen 16.000 ▲ 3,90%
  • epin 3.700 ▲ 17,39%
  • grdb 851 ⚫ 0,00%
  • ikrb 50 ▼ -35,90%
  • imkm 300 ▲ 7,14%
  • inim 4.000 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.100 ▲ 0,79%
  • kmbn 1.892 ⚫ 0,00%
  • kmbnpb 900 ⚫ 0,00%
  • lsta 420 ▲ 5,00%
  • mbls 6.000 ▲ 20,00%
  • mtlc 2.055 ▲ 0,24%
  • niis 700 ▼ -0,14%
  • prgs 11 ▼ -8,33%
  • rso17165 100,47 ▲ 0,63%
(9. март 2017.)
РАЗГОВОР СА НОВИНАРКОМ ВЕСНОМ ДЕДИЋ

ЖИВИ СЕ ОД ТАБЛОИДА

Сви ми бисмо волели да пишемо за Нин и Време и да радимо интервју са председником државе али 2003. године кренула је експанзија таблоида, појавио се Велики брат, Фарма, потреба за стори едиторима тако да је и те форме неко требао да ради. Таблоиди се данас читају, од тога се живи и ми смо наше ученике школовале за то.. Ја сам поносна што моји ученици имају већу плату од мене и што могу да се запосле”
ЖИВИ СЕ ОД ТАБЛОИДА
Основни услов за срећу једне жене је образовање јер се тиме осигурава и могућност слободе, а само слободна жена без ограничења може бескрајно да воли и да буде неизмерно добар пријатељ. Све остало је потчињен однос, каже за “Глас Подриња” новинарка Весна Дедић, оснивач новинске школе “Официна”, списатељица најпродаванијих романа на овим просторима и аутор једне од најгледаних емисија “Балканском улицом”.
За долазак у Шабац јој се, како наводи, често укаже прилика, а овај пут повод је био семинар у организацији чланова Ротари клуба. Време пре предавања, искористили смо да од жене са завидном каријером у новинарској професији сазнамо нешто више о снази, самосталности, и превасходно савременим медијским трендовима.
Јутарњи програм Телевизије Београд некад је био својеврстан расадник добрих новинара. Реците нам нешто о тим данима?
-По завршетку средње школе нодлазак у Београд је за све Црногорце био нешто што се подразумевало. Није то била моја жеља, нити сам имала прилику да бирам. У време мог доласка у престоницу телевизији су били вукови новинасртва. Жика Новаковић који је сада пред крајем своје РТСовске каријере био је млад човек а осим њега били су ту и Мира Адања Полак, Гордана Суша, Бане Вукашиновић и други. С обзиром на то да сам као мала била прилично бунтовна, сматрала сам да је право новинарство, новинарство у штампи. Телевизија није био мој избор. Била сам мишљења да на теевизији раде само површне и нашминкане жене те да ја немам шта тамо да тражим. Писала сам за новине цео живот док ми редитељ Дућа Варда није предложио да радим на студу “Б” . После дугог колебања, пристала сам и на моје изненађење открила лепоту телевизије. Хонорари си били пристојни али сам остајала и када нису и тако успела да направим лепу каријеру.
Шта се у новинарству променило до сада?
-Променили су се захтеви публике. Новинарство није ни чист занат, није ни уметност. Уметност је нешто што је за вечност, занат нешто што има употребну вредност данас, а новинарство је негде између. Када сам почела да радим људи су живели по неким устаљеним ритаулима. Радно време било је од 7 до 2, по доласку са посла подразумевао се ручак са породицом, поподневно одмарање а плате су примали сваког првог у месецу. Био је то један, не безбрижан али живот у којем није било разлога за дубоку анксиозност и депресију. Данас имамо потпуно другачију ситауцију. Незапосленост је велика а запослени морају да раде од 9 па у недоглед. Телевизија више нема гледаоце. Многи кажу да им је жао што нема више школског програма. За кога школски програм? У нашем школском систему деца мењају смене, време проводе са бебиситеркама или сама уместо са бакама а сваког дана имају тестове и контролне задатке, тако да једно нормално дете нема времена да гледа тв. Људи просто немају времена, тако да јесте све површније и краће али и то има своју сврху. Просто, не треба жалити за прошлим временом и не значи да је оно што је било јуче било боље. Емитовале су се квалитетније емисије али да ли смо били информисани као данас? Некада су новинари морали да трагају за информацијама дуго,а у данашње време напретком технологије, информације из целом света су нам доступне. Да би сазнао шта се дешава у Америци морао си да имаш тетку тамо. Не мислим да је горе него што је било већ само да је ово ново време.
У сарадњи са дугогодишњом колегиницом и пријатељицом Сањом Маринковић, основали сте школу новинарства “Официна” из које су данас успешни новинари, уредници и директори на свим новинским и телевизијсим редакцијама изашли. Како сте дошли на ту идеју?
-Једне године сам узела уџбенике са факултета политичких наука и схватила да наши студенти уче на стари примерима лекције које су данас тотално неприменљиве. Они и даље уче коментар као жанр иако то више не постоји. Онда смо Сања и ја, ако од новинарства треба да се живи одлучиле да направимо радионицу на којој ћемо децу учити занат. Имале смо студенте политичких наука који без обзира на просек 10 нису знали основне ствари код нас. Сви ми бисмо волели да пишемо за Нин и Време и да радимо интервју са председником државе али 2003. године кренула је експанзија таблоида, појавио се велики брат, фарма, потреба за стори едиторима тако да је и те форме неко требао да ради. Таблоиди се данас читају, од тога се живи и ми смо наше ученике школовале за то. Училе смо их занат и изгледа да смо их добро научиле. Ја сам поносна што моји ученици имају већу плату од мене и што могу да се запосле.
Да ли је тачно да ваши ученици осим заната који уче пролазе и кроз психичку тортуру јер је опстати у великим редакцијама без обзира на знање које носе са факултета најтежи део посла?
-Ми строгоћом и ауторитетом дајемо добру подлогу па онда прелазимо на креативност. Нагледале смо се дивних, паметних девојака и младића који су просто пропадали у редакцијама јер психички нису били спремни. Највећи проблем је свима нама када дођемо у редакцију да будемо социјално и емотивно интелигенти. Мене када сам почињала да радим нико за то није припремао па сам и сама правила погрешне кораке у послу и патила. Тешко је неприпремљен снаћи се у једној редакцији где има 50, 100 искусних људи, талентованих и неталентованих а пуно зависти и сујете. На факултетима студенте нико не припрема за то а ми их, чини ми се добро обучимо. Направимо од њих мале монструме тако да се добро снађу.
Шта бисте поручили младим новинарима?
-То је божанствен посао али само ако савладају занат и ако су психички у стању да испоштују кодекс и реализују своју креативност. У новинарству као и у сваком другом послу, нико се леба није најео ако није био довољно јак да своје идеје спроведе у дело. У новинарству можес да опстанеш само ако радиш по осећају. Ако сви пишу питања на један начин, ти уради другачије ако мислиш да направиш каријеру. Са друге стране, уколико желиш квалитетно да се бавиш новинарством оно ти не да да остариш у глави. Новинар не сме да дозволи да га поједе време ни у једном смислу.
Без Шапчана Београђани не би
знали за добар провод
-Снимила сам доста репортажа о историји Шапца, а неретко сам овде боравила као новинар јутарњег програма. У шабачкој библиотеци одржаване су промоције књига које сам писала. Овај град је присутан и у мом роману “Пола душе”, чија се радња одвија почетком двадестог века а на популарним местима у Београду када су почеле да се отварају кафане које и данас постоје наступали су шабачки оркестри. Да није било Шапчана, Београђани и туристи из целог света не би знали шта је лумповање до зоре.
Романе пишем “новинарски”
Реците нам нешто више о вашем књижевном раду?
-Свако ко је студирао књижевност рећи ће вам исто. Нама на факултету професори објасне да је све што је вредно одавно написано и ми са тог факултета изађемо јако образовани али доста спутани у својој креативности. Некима су потребне године и године да се освесет и скупе храбрости да покажу оно што су написали. Мени је требало 20 година да смогнем снаге да однесем свој роман издавачу. Просто, без већих амбиција, желела сам да тај роман неки људи прочитају. Испоставило се да је продат у 100.000 примерака тог лета у целом региону те сам наставила да пишем. Све романе пишем као новинар, тако што се добро припремим и покушам да сагледам тему из неколико углова. Моји романи јесу мелодраме уз које читатељке плачу али када мало боље погледати, схватате да је то све једна велика репортажа. То су све новинске теме које ја истражујем читајући психолошку литературу. Оно због чега се плаче је неки дар, емотивност коју пренесем на читаоце.

К. Јекић

Најновији број

7. децембар 2017.

Најновији број