Dan mrmota vozača autobusa

Nije lako danas biti vozač autobusa. Rajko iz Bogosavca je to najbolje osetio na svojoj koži. Prži on godinama srpskim putevima i nema problem sa tim. Nema tog okruga, niti mesta, a Boga mi ni zaseoka, gde guma njegovog autobusa nije kročila.
Nije Rajku, elem, problem što radi. Voli on taj posao, ne bi ga radio da ne voli. Uvek je obrijan, namirisan, doteran. O ljubaznosti da i ne govorimo. Nešto mu od ovog marta, ipak, nije baro, svaki dan mu postao isti. Probudi se, spremi za posao, dotera svoj autobus kod Dunava, sačeka putnike, primi ih u svoje vozilo kao u svoj dom, kresne mašinu i krene. Uparkira, čeka, pojede sendvič, isparkira se, krene nazad i poželi laku noć svojim putnicima. Svakodnevna rutina, ništa strašno, ali i putnici postali svakodnevno isti. Živi naš Rajko život sličan Bilu Mariju, junaku filma Dan mrmota. Em, svaki dan isti, em ljudi isti, i ko za inat sendviči isti.
Uvek ga jedna te ista žena ponudi tim sendvičem i sokom. Uvek ga jedan te isti čovek pristojnog izgleda priupita koliko treba do odredišta. Jedan stariji gospodin, kao za inat, svaki dan ima isto pitanje: „Da li ćemo negde napraviti pauzu, prostata me muči?“ Isti vođa puta koji odsečnim glasom, sličnim onim što izlazi iz grla umišljenog oficira prilikom jutarnje smotre vojnika, deli poslednja uputstva za put kao i kasetu sa snimljenim hitovima Leontine, Ace Lukasa i Amadeus benda.
Jedino destinacija se menja. Juče Vranje, danas Subotica, sutra Požarevac. Počeo je Rajko oči da trlja, da se i uštine ponekad ne bi li se probudio iz ovog čudnog sna. Ponekad ga na tren drmne horsko skandiranje slogana: „Brže, jače, bolje“, koji takođe živi neki svoj Dan mrmota za slogane. Ništa našem Rajku nije jasno. Prestao je i da ih pita, jer na uvek ista postavljena pitanja, dobija istovetne odgovore.
- Kako je?
- Super. U martu je plata već dostigla 395 evra.
- Može li se od penzije?
- Do kraja godine dobiće značajno povećanje penzija.
- Radiš li negde?
- Otvoreno je 130.000 radnih mesta i 55 fabrika.
- Kada će da srede ove puteve?
-Urađeno je 138 kilometara autoputeva, obnovljeno čak 480 kilomatra državnih puteva...
I tako u nedogled, sve do krajnje destinacije. Parkiranje je obavezno u zmiju, i to je savladao naš Rajko, kao i isparkiravanje iz iste i pravac kući. Ali, te večeri nije bilo kao ranijih. Kada je krenuo da malo pospremi autobus, vidi jednog putnika koji je zaspao. Nije mu se učinio poznatim. Prodrma ga, a ovaj se nekako probudi.
- Kude li smo ovo, šefe – upita ga.
- Ajde kući, stigli smo u Šabac – odgovori Rajko.
- Lele, a kude je moje Vlasotince – zaprepasti se misteriozni putnik.
- E, moj prijatelju, daleko si ti od kuće – reče Rajko i dade mu onaj sendvič.