KATARINA LUKIĆ IZ KOCELjEVE OSTVARILA SVOJ SAN
HOD PO MODNIM PISTAMA
Posao za koji je, kao i za bilo koji drugi, neophodno mnogo truda, rada i odricanja, kako biste uspeli. Sa jedne strane to je privilegija i uživanje, dok je sa druge velika obaveza
Dvadesetčetvorogodišnja Koceljevka Katarina Lukić nedavno se vratila iz Minhena gde je na tamošnjem Sajmu nakita nosila najnovije modele Eskadinih haljina. Pre sedam godina, još kao srednjoškolka, odvažila se da učestvuje na kastingu za Elitovo lice godine i nakon pobede na tom izboru odlazi u Kinu, na svetsko finale. Po povratku u Srbiju usledili su pozivi iz brojnih evropskih modnih agencija što je označilo početak njene uspešne karijere u inostranstvu.
–Sarađivala sam sa raznim agencijama u Milanu, Parizu, u Nemačkoj, Španiji, u Turskoj, ali i u Njujorku. Radila sam mnoge revije i snimanja editorijala i kataloge, ali kao nešto najveće izdvojila bih Dior reviju koju sam radila na samom početku svoje karijere. Išli smo u razne gradove Italije, u Firencu, Rim, Milano... Posle par godina pozvali su me da u Nemačkoj radim za Dior tako da sam prošle godine za njih radila reviju u Minhenu - priča Katarina koja je još kao mala devojčica listala modne časopise i maštala da i sama jednoga dana prošeta modnim pistama, što je i učinila sa nepunih 18 godina.
Bavljenje manekenstvom i rad u inostranstvu promenio je mnogo toga u njenom životu. Kaća je, kako i sama kaže, brže sazrela u odnosu na njene vršnjake
–Dosta sam sebe izgradila u smislu da imam samopouzdanje, da znam da se snađem u svakom gradu u svakom trenutku, da sam naučila da se oslonim samo na sebe, kako u svetu mode, tako i za druge životne stvari. Pomoglo mi je da sebe izgradim kao ličnost - tvrdi ova devojka i dodaje da je u svetu mode veoma teško opstati bez podrške.
–Ja sam imala najveću podršku porodice koja je u svakom trenutku razumela i moju brigu i strepnju jer ništa nije idealno. Niko te ne čeka u tom svetu, moraš da se izboriš u moru devojaka za svoje mesto. Što se tiče fizičkog izgleda nije toliko teško, ako si srećan. Ja jesam jer imam predispozicije koje su mi genetski date pa je na meni da to samo održavam i to činim tako što volim da se krećem. Najviše mi prijaju šetnje, a kada imam priliku onda idem na trčanje. Jedem sve, ali vodim računa o količinama. Sve nekako radim po osećaju - priča Kaća.
Govoreći o bavljenju manekenstvom ističe da je to divan posao za koji je, kao i za bilo koji drugi, neophodno mnogo truda, rada i odricanja, kako biste uspeli. Sa jedne strane je to za nju privilegija i uživanje, dok je sa druge velika obaveza. Ipak, savetuje svim devojčicama da se slobodno upuste u avanturu zvanu moda i manekenstvo, da se prijave za kastinge i sarađuju sa proverenim, renomiranim agencijama.
–Ja zaista nisam imala negativno iskustvo ali je svakako dobro raditi sa proverenim agencijama. Možda sam imala sreće da od starta budem sa profesionalcima i naravno na samom početku uvek je tata išao samnom, jer sam bila maloletna. Ali i da nisam, sa osamnaest godina još uvek nisam bila dovoljno zrela da mogu da odlučujem o nekim stvarima - priča Katarina, koja je uprkos poslu kojim se bavi i u kojem se visoke potpetice podrazumevaju, ipak ljubitelj patika.
–Privatno štikle nosim veoma retko i ljubitelj sam patika. To opet ne znači da ne volim štikle. Volim ih, ali sam dovoljno visoka pa ih ne nosim često. Međutim, što se tiče piste, tu volim dobru štiklu jer se osećam još posebnije. Nije mi teško da ih nosim jer nikada ne izađem na pistu nespremna. Postoje probe da mi možemo da osetimo tu cipelu, hod u njima po pisti... - objašnjava ova Koceljevka i otkriva da će uskoro stati na “ludi kamen”.
–Za mene će ovo biti veoma bitna godina jer se udajem, završavam fakultet... Vreme je da se dese neke promene. Sve je ovo do sada što sam prošla bilo lepo, ali znam da ne može da traje večno i da je vreme da mislim na budućnost. Iz tog razloga sam pre tri godine upisala Visoku školu za vaspitače i sada je, evo, završavam. Kada sam odlučila da nastavim školovanje agencijama sam poslala obaveštenje da je meni škola prioritet, ali da ću pokušati da se odazovem na njihove pozive i drago mi je što to savršeno funkcioniše. Obrazovanje je jako bitno. Kod ljudi, što se tiče ove profesije, postoje brojne predrasude, ali mi smo tu da ih demantujemo - smatra ova uspešna devojka prema čijim rečima se svet mode i manekenstva u inostranstvu veoma razlikuje od ovog u Srbiji, počev od organizacije, pa do honorara. Dok je u svetu to ozbiljan posao, kod nas je za mnoge devojke, zbog slabe plaćenosti, samo hobi.
Dvadesetčetvorogodišnja Koceljevka Katarina Lukić nedavno se vratila iz Minhena gde je na tamošnjem Sajmu nakita nosila najnovije modele Eskadinih haljina. Pre sedam godina, još kao srednjoškolka, odvažila se da učestvuje na kastingu za Elitovo lice godine i nakon pobede na tom izboru odlazi u Kinu, na svetsko finale. Po povratku u Srbiju usledili su pozivi iz brojnih evropskih modnih agencija što je označilo početak njene uspešne karijere u inostranstvu.
–Sarađivala sam sa raznim agencijama u Milanu, Parizu, u Nemačkoj, Španiji, u Turskoj, ali i u Njujorku. Radila sam mnoge revije i snimanja editorijala i kataloge, ali kao nešto najveće izdvojila bih Dior reviju koju sam radila na samom početku svoje karijere. Išli smo u razne gradove Italije, u Firencu, Rim, Milano... Posle par godina pozvali su me da u Nemačkoj radim za Dior tako da sam prošle godine za njih radila reviju u Minhenu - priča Katarina koja je još kao mala devojčica listala modne časopise i maštala da i sama jednoga dana prošeta modnim pistama, što je i učinila sa nepunih 18 godina.
Bavljenje manekenstvom i rad u inostranstvu promenio je mnogo toga u njenom životu. Kaća je, kako i sama kaže, brže sazrela u odnosu na njene vršnjake
–Dosta sam sebe izgradila u smislu da imam samopouzdanje, da znam da se snađem u svakom gradu u svakom trenutku, da sam naučila da se oslonim samo na sebe, kako u svetu mode, tako i za druge životne stvari. Pomoglo mi je da sebe izgradim kao ličnost - tvrdi ova devojka i dodaje da je u svetu mode veoma teško opstati bez podrške.
–Ja sam imala najveću podršku porodice koja je u svakom trenutku razumela i moju brigu i strepnju jer ništa nije idealno. Niko te ne čeka u tom svetu, moraš da se izboriš u moru devojaka za svoje mesto. Što se tiče fizičkog izgleda nije toliko teško, ako si srećan. Ja jesam jer imam predispozicije koje su mi genetski date pa je na meni da to samo održavam i to činim tako što volim da se krećem. Najviše mi prijaju šetnje, a kada imam priliku onda idem na trčanje. Jedem sve, ali vodim računa o količinama. Sve nekako radim po osećaju - priča Kaća.
Govoreći o bavljenju manekenstvom ističe da je to divan posao za koji je, kao i za bilo koji drugi, neophodno mnogo truda, rada i odricanja, kako biste uspeli. Sa jedne strane je to za nju privilegija i uživanje, dok je sa druge velika obaveza. Ipak, savetuje svim devojčicama da se slobodno upuste u avanturu zvanu moda i manekenstvo, da se prijave za kastinge i sarađuju sa proverenim, renomiranim agencijama.
–Ja zaista nisam imala negativno iskustvo ali je svakako dobro raditi sa proverenim agencijama. Možda sam imala sreće da od starta budem sa profesionalcima i naravno na samom početku uvek je tata išao samnom, jer sam bila maloletna. Ali i da nisam, sa osamnaest godina još uvek nisam bila dovoljno zrela da mogu da odlučujem o nekim stvarima - priča Katarina, koja je uprkos poslu kojim se bavi i u kojem se visoke potpetice podrazumevaju, ipak ljubitelj patika.
–Privatno štikle nosim veoma retko i ljubitelj sam patika. To opet ne znači da ne volim štikle. Volim ih, ali sam dovoljno visoka pa ih ne nosim često. Međutim, što se tiče piste, tu volim dobru štiklu jer se osećam još posebnije. Nije mi teško da ih nosim jer nikada ne izađem na pistu nespremna. Postoje probe da mi možemo da osetimo tu cipelu, hod u njima po pisti... - objašnjava ova Koceljevka i otkriva da će uskoro stati na “ludi kamen”.
–Za mene će ovo biti veoma bitna godina jer se udajem, završavam fakultet... Vreme je da se dese neke promene. Sve je ovo do sada što sam prošla bilo lepo, ali znam da ne može da traje večno i da je vreme da mislim na budućnost. Iz tog razloga sam pre tri godine upisala Visoku školu za vaspitače i sada je, evo, završavam. Kada sam odlučila da nastavim školovanje agencijama sam poslala obaveštenje da je meni škola prioritet, ali da ću pokušati da se odazovem na njihove pozive i drago mi je što to savršeno funkcioniše. Obrazovanje je jako bitno. Kod ljudi, što se tiče ove profesije, postoje brojne predrasude, ali mi smo tu da ih demantujemo - smatra ova uspešna devojka prema čijim rečima se svet mode i manekenstva u inostranstvu veoma razlikuje od ovog u Srbiji, počev od organizacije, pa do honorara. Dok je u svetu to ozbiljan posao, kod nas je za mnoge devojke, zbog slabe plaćenosti, samo hobi.
V. Bošković
Najnoviji broj
18. april 2024.
