Berza

  • aero 850 ▲ 0,59%
  • enhl 700 ⚫ 0,00%
  • fint 554 ▼ -1,07%
  • fito 2.900 ▲ 0,03%
  • glos 350 ⚫ 0,00%
  • gsfd 350 ▼ -15,25%
  • impl 3.300 ⚫ 0,00%
  • ineu 37.400 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.620 ▼ -3,09%
  • jgpk 2.020 ⚫ 0,00%
  • niis 689 ▲ 0,58%
  • rso1478 115,77 ▲ 0,77%
  • rso15102 124,10 ▲ 0,33%
  • rso19186 104,79 ▲ 0,13%
  • svrl 520 ⚫ 0,00%
  • vbse 2.000 ⚫ 0,00%
(13. april 2017.)
180 GODINA ŠABAČKE GIMNAZIJE: DR ZORAN TRIFKOVIĆ

VOLIM I DA SE SMEJEM I DA PLAČEM

Povodom 180 godina postojanja Šabačke gimnazije, u ovom broju započinjemo razgovor sa našim savremenicima, bivšim učenicima i profesorima znamenite šabačke škole. Naš prvi sagovornik je dr Zoran Trifković, redovni profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu
VOLIM I DA SE SMEJEM I DA PLAČEM
Zoran Trifković, Trile, kako ga zovu brojni prijatelji, rođen je u uglednoj šabačkoj porodici. Njegov otac Milan bio je poznati alergolog, prvi u Srbiji, a majka Branka nastavnica engleskog jezika. Od svojih roditelja naučio je da je važno znanje i poštenje i nasledio ljubav prema pozorištu i putovanjima. Posle završene OŠ „Nata Jeličić“, dve godine je (zbog usmerenog obrazovanja u to vreme) išao u „Zelenu“ školu, a potom je završio programerski smer u Šabačkoj gimnaziji. Maturirao je kao vukovac, jedini mladić među devojkama u generaciji 1986. godine. Razmišljajući koji fakultet da upiše, za „Glas Podrinja“ otkriva da se dvoumio između Medicinskog, Elektrotehničkog i Bogoslovskog.
Dobro je što sam se odlučio za studije elektrotehnike, jer bi mi malo koji posao pružio zadovoljstvo kao ovaj koji radim, a i takvog sam duha, mladalačkog i slobodarskog, da mi ne odgovaraju autoriteti bez pokrića. Što se tiče vere, to je druga priča, što sam više saznavao, bio sam sve sigurniji postojanja Boga. Nije me nauka odvojila od Njega, naprotiv, ne zanosimo se ograničenjima čulima naših. Struja je nevidljiva, ali ubiti može; gravitacija je nevidljiva, ali radi nje padamo; Boga ne vidimo, ali ga osećamo, bar neki od nas.
Koliko ti je znanje koje si stekao u Gimnaziji pomoglo na studijama elektrotehnike?

- Mnogo. Na prvoj godini sam konstantno izlazio. Žurke, rok koncerti, Akademija, KST, Bonafides... Znao sam da budem na žurci celu noć, ali od šest sati sam učio, dok su drugi odlazili na spavanje. To se i danas prepričava. Uspeo sam, bez velikog truda, zahvaljujući znanju iz Šabačke gimnazije, da očistim godinu. Neizmerno sam zahvalan Kulonu, Jozi, Mari, Grozdi, mom razrednom Siniši Mozetiću i drugim profesorima, na znanju i entuzijazmu sa kojim su ga nama prenosili. Naravno, kasnije je trebalo dosta zapeti. Kada gledam današnju decu koja su nezainteresovana, shvatim da se promenio život. Kažu da je siguran znak da neko počinje da stari rečenica – Bilo je bolje u moje vreme (smeh), ali bilo je drugačije.
Uspon na akademskoj
lestvici
Da li si želeo da postaneš univerzitetski profesor?

- Tako se dogodilo. Završio sam fakultet u roku, treći u klasi. To je bilo grozno, ratno vreme... Konkurisao sam na mnogo mesta, ali dve godine nisam mogao da se zaposlim, uslovljavali su me vojnim rokom, koji, zbog povrede, nisam služio sa svojom generacijom. Kad sam se dobrovoljno prijavio u vojsku, majka mi je javila da sam primljen na Mašinski fakultet. Dogovorili smo se da me sačekaju do oktobra naredne godine, dok ne završim vojni rok. Tako je i bilo.
Potreba za znanjem i usavršavanjem, koju si poneo iz roditeljske kuće, vodila te je kroz čitav život?

- Postdiplomske studije sam upisao pre nego što sam otišao u vojsku. Onda sam napravio pauzu, oženio se, dobio ćerku Sandru, nisam imao vremena da pišem magistarski rad.... Bio sam već u cajnotu kad me je Bog pogledao, razveo sam se i imao sve vreme ovog sveta (smeh)... Pri izradi magistarskog rada divno sam sarađivao sa sjajnim profesorom Božidarom Stanićem, kod koga sam i doktorirao pre petnaest godina. Tada su mi se otvorila vrata, postao sam docent. U međuvremenu sam se oženio po drugi put i dobio bliznakinje, Ivu i Mašu. Opet me je Bog pogledao, razveo sam se i imao vremena... (smeh), nije mi bio suđen porodični život. I ono što ti bude uzeto na jednoj strani, vrati se na drugoj: posvećen nauci i velikom radu bivam izabran za vanrednog, a pet godina kasnije za redovnog profesora. Postao sam najmlađi redovni profesor u istoriji Mašinskog fakulteta, sa nepunih 45 godina. Pre dve godine sam postao Šef katedre za fiziku i elektrotehniku na Mašinskom fakultetu. U međuvremenu sam predavao i na Rudarsko-geološkom, Elektrotehničkom, trenutno na Šumarskom...
Da li si razmišljao o odlasku iz Srbije?

- Samo kad sam završio fakultet. Hteo sam da skupim pare i odem na Kubu da živim. Sada ne znam da li bih otišao, jako sam vezan za svoje ćerke, posao koji radim, divne prijatelje koje imam. Mada, ne sviđa mi se život ovde, poltronstvo političarima koji nisu ni do nokata ljudima od znanja, rijaliti koji se sa televizije preselio u stvarni život, činjenica da sve može da se kupi... Danas ljudi nemaju pravo na nesreću, kada pokažu emocije, nisu osećajni, nego slabići... Ja volim i da se smejem i da plačem, da pokažem ono što osećam. Sve je izveštačeno, hoćemo Germanima i Anglosaksoncima biti, a duše nam slovenske, nema nam spasa. Davno je rečeno: „Ako ne naučite svoju istoriju, ona će se stalno ponavljati“. To se nama događa, brzo zaboravljamo...
Znanje daje slobodu

Kakvi su današnji studenti?

- Fina i kulturna deca. To je jedino lepo što o većini njih mogu da kažem, čast izuzecima. Inače, prisutan je defetizam i nezainteresovanost za znanje. Nije mi jasno šta misle kad završe fakultet, verovatno ni njima samima, zato što nemaju perspektivu. Oko pet odsto njih znaju da će otići u svet. Nedavno mi se mejlom javio bivši student sa Jamala, poluostva u Sibiru, gde je trenutno najveće gradilište u svetu. Rekao mi je da je za četiri godine završio finansijsku konstrukciju, da ne mora više da radi u životu. Ima ih svuda, po celom svetu i dobro se snalaze, gde god da odu. Znači, još uvek vrede fakulteti, državni, ne mislim na privatne.
Tvojim prijateljima je poznato da poslednjih godina pišeš stihove?

- Prvi veliki udarac za mene je bila smrt roditelja. Žao mi je što otac nije doživeo da vidi moj akademski uspeh, ali je njegov odlazak bio ključni razlog da nastavim dalje. Smrt prijatelja i kumova mi je jako teško pala i to je bio okidač da počnem da pišem pesme, Tomi, Genti, Žabi... Bili smo jako vezani. Njihove smrti su uticale na mene, na neki način su mi oplemenile dušu, napravile od mene boljeg čoveka nego što sam bio.
Ostao si nerazdvojan sa drugarima iz Gimnazije, što je retko?

- Otkad smo se okupili, društvo iz Natine i Milevine, u legendarnim Meljinama, nismo se razdvajali. Bili smo tada osmi razred. Mnogo toga smo prošli zajedno, okumili se, hvala Bogu. Neverovatna generacija, uspešni ljudi, duša lepih ko jutra prolećna. Imam petnaestak kumića na koje sam veoma ponosan, divnu sestru Jacu i njenu porodicu i tri predivne ćerke. Svi oni mi ispunjavaju život i potiskuju žal za onima koji se preseliše u Carstvo nebesko.
Šta bi poručio našim mladim čitaocima?

- Svet se menja, postaje globalno selo. Bilo gde da žive, bitno je znanje zato što daje slobodu. Oni koji nemaju znanje postaju robovi onih koji su na vlasti. U Srbiji, što je jedna od retkih pozitivnih karakteristika, znanje ne mora mnogo da se plati i to bi trebalo koristiti. Kad kažem znanje, ne mislim samo na akademsko, neko može biti dobar majstor, neko muzičar, ali bitno je da zna to što radi. Najzadovoljniji je čovek koji sebe ostvari svojim radom. Poštenim.
Tvoj moto?
- Život prekratko traje. Svako je kovač svoje nesreće.

SEĆANjA
Najranije detinjstvo pamtim po toplini roditeljskog doma, po beskrajnoj ljubavi baka Milene i Olge, tetke moje ljubljene Lepe. Pamtim mirise memle i tamjana kuća šabačke, predratne gospode, koje je otac lečio, a u koje me je uvodio da se naučim pristojnosti, skromnosti i dostojanstvu, ma šta me u životu snašlo. Pamtim jaja na oko, masti na hleb namazane, uvek lepšeg ukusa kod dragih komšija nego kod kuće svoje, prelepa letovanja na Hvaru sa brojnom rodbinom i porodicama dragih prijatelja roditelja mojih. Pamtim po prvim partijama šaha sa deda Jovišom, koji troši 95-u i još uvek ga rado igra, po nebesko plavim, suznim očima deda Dragoljuba, putem kojih smo jedino komunicirati mogli. Pamtim po odlascima u pozorište sa roditeljima, uparađen u leptir mašnu i štofane pantalone i kako se tad zaljubih u glumu, a zamrzeh štof, jer su me pantalone neizmerno palile. Po htenju i strpljenju prve učiteljice i nastavnika mojih iz Natine škole, po započetim prijateljstvima, do dan danas opstalim. Pamtim po vanvremenskoj i bezuslovnoj ljubavi majke. Volim i negujem sećanja na sve te divne ljude, koji uticaše na to da postanem, nadam se, čovek pristojan.

Najnoviji broj

15. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa