180 GODINA ŠABAČKE GIMNAZIJE: MR TATJANA MARKOVIĆ TOPALOVIĆ
NISI GUBITNIK DOK NE ODUSTANEŠ
Ovo je priča o istrajnosti, o hrabrosti i borbi, o uspehu. A šta je uspeh? Napraviti idelan balans između profesionalne i lične inteligencije. Važno je da čovek shvati da živi sada i ovde, da nema popravke, mada i greške treba prihvatiti, kao i uspehe. I da ostane dosledan sebi. Tanja to svakako jeste
Nije Šabac veliki grad, a nije prošlo ni bogznakoliko vremena da se mnogi ne sećaju lepe, radosne devojke raskošnih darova. – To je Tanja, ćerka doktora Milovana Markovića, načelnika Urologije i profesorke Jozefine, šaputali bi sa divljenjem, kada bi prolepršala ulicom. Bila je multitalentovana. Lepo je pevala, plesala, recitovala, bila vukovac u osnovnoj i srednjoj školi, bavila se atletikom (kratke pruge), plivala leđa za grad... Sve je radila dok ne savlada u potpunosti, a posle išla u neka nova osvajanja.
-Živela sam u vremenu kada su roditelji mnogo ulagali u naše obrazovanje i različita interesovanja. Za svaki svoj talenat smo morali da se potrudimo, što je suštinska razlika između nas i današnje dece, koja su poduprta privatnim školama. Ako smo želeli da recitujemo, nisu mogli roditelji da nas upišu u privatnu školu glume (toga tada nije bilo), nego smo morali da prođemo audiciju u školi i budemo dovoljno dobri da budemo primljeni u sekciju. Imali smo jasan način kako da se izborimo, a to nam je bio razvigorac za neke tvrde i oštre nauke koje smo upisivali na ozbiljnim smerovima. Nekako se podrazumevalo da je to naš hobi, a da ćemo mi, s obzirom na pozadinu svojih roditelja, studirati ozbiljne fakultete.
Na pitanje kako se opredelila za studije fizike, odgovara da joj je fizika „nekako išla iz zgloba“. Uspevala je dobro i brzo da materijalizuje i vizualizuje probleme iz fizike. Dobila je dobru osnovu u Medicinskoj gde joj je prve dve godine (zbog usmerenog obrazovanja) predavala Dragica Gladović, a u Gimnaziji Kulon.
- Fizika je bila prirodni produžetak mojih prstiju. Ti zadaci su mogli da se rade bilo gde i svaki put su bili izazov. S obzirom da je bilo malo zbirki, okupljali smo se oko naučnih listova i podlistaka i tako se razigravali. Kada je došao trenutak odluke da li da upišem arhitekturu ili fiziku, imala sam bebu i uhvatila sam se u koštac sa nečim što mi je najbolje išlo.
Ti si izvanredan primer mladim devojkama, jer svojim životom svedočiš da rano roditeljstvo ne mora da znači zaustavljanje na akademskom putu. Završila si Gimnaziju kao vukovac, bez dana izostanka?
- Imala sam, pre svega, podršku svoje porodice, da nastavim školovanje. Ali, to nije dovoljno ukoliko čovek u sebi nema nerv koji ga tera da nešto postigne u životu. Bila sam veoma svesna da ću svojoj maloj devojčici biti model i to je bio dodatni motiv da napredujem. Svi u mojoj porodici su školovani, nije bilo prirodno da se zaustavim, a postojala je i jedna vrsta upornosti i inata da se izborim u situaciji koja je bila izazovna. I to je bila prva velika borba u mom životu. U mladim godinama sam očvrsla, ali i postala mnogo saosećajnija prema situacijama u kojima su se nalazile mlade devojke sa kojima sam se susretala kao profesor. Kada bi ostale gravidne u trećoj ili četvrtoj godini Medicinske, govorila sam im da ne odustaju i da završe školu. Te reči imaju težinu kad dolaze iz ličnog iskustva. I ne samo njima, uvek sam školskoj i svojoj deci podvlačila – Nisi gubitnik dok ne odlučiš da odustaneš.
Kako ti izgleda tvoja prva velika životna borba iz današnje perspektive?
- Kada bih mogla da se vratim u taj trenutak, isto bih uradila. Nikad se nisam pokajala. Ne odričem se tog perioda života, a posebno devojčice koja se rodila, moje Bojane koja danas ima trideset godina. Sada shvatam kakva je to bila borba. Dok sam studirala, niko nije znao da imam dete, videli su da se pojavljujem rano ujutru i odlazim kad se završe predavanja, nisam delila svoju situaciju ni sa kim. Kad sam došla po diplomu, povela sam Bojanu sa sobom, a profesor mi je čestitao i rekao: “Divno je što je mlađa sestrica došla sa Vama.“ Bio je zapanjen kad sam mu rekla da je to moja ćerka. Nisam trgovala roditeljstvom na fakultetu, nisu mi bili potrebni popusti. Završila sam u roku i počela da radim u Gimnaziji kao apsolvent, sa dvadeset tri godine.
Kako si se osećala kad si ušla kao profesor u školu iz koje si pet godina ranije izašla kao učenica?
- Ušla sam u kancelariju u koju nikada pre toga nisam kročila. Gimnazija je za mene bila i ostala svetinja, hram tradicije i kulture. Moja generacija je sa naklonom i poštovanjem ulazila u tu staricu koja je tada imala sto pedeset leta. Moja deca su prošla kroz gimnaziju (mlađa još uvek ide), suprug Radmilo, sestra, zet... I danas ulazimo sa naklonom.
Šta te fascinira u fizici?
- Njen savršni kontakt sa svakodnevnim životom. Sve oko nas jeste fizika. Svaki pokret, glas, treptaj svetlosti jeste fizika. Ne postoji događaj koji fizika negde ne razmatra i ne uvažava, ne kvantifikuje i ne kvalifikuje. Mi živimo fiziku. Doživljavam je kao ekskluzivnu disciplinu uma. Raditi zadatke iz fizike je mentalna higijena. Mislim da svaki čovek može da se bavi naukom, ali da je fizika nešto izuzetno, i kao nučna disciplina, i kao kontakt sa realnim svetom. To je tema – Šta sve jeste fizika dok sedimo, dok hodamo, dok apsorubujemo, odbijamo, dok gledamo sportska takmičenja, kretanja automobila, aviona, aerodinamične oblike oko nas, sile teže, sile razlaganja, atomske i nuklearne bombe, zračenja, radioaktivnosti... Lepota je baviti se naukom koja je potpuno nedovršena. Ona se rašiva i sašiva svakog dana na različit način. Ona je zlatni rudnik, u kojoj se preko sto godina dodeljuju Nobelove nagrade, a još ima toga da se istražuje.
Mogla si da radiš na Institutu za fiziku u Vinči, ali si izabrala da se baviš pedagoškim radom. Predavala si fiziku u Gimnaziji, Medicinskoj i Umetničkoj školi?
- Iako sam diplomirala na zanimljivoj temi, koja je mogla da se razvija, razmišljala sam praktično. Vreme je bilo teško, počela je inflacija, vratila sam se da odložim priču za kasnije. Kada sam dobila mesto stalnog profesora u Medicinskoj školi, odlučila sam da magistriram medicinsku fiziku u Novom Sadu, želeći da budem što kvalitetniji sagovornik svojim učenicama. Njihovog poštovanja bih postajala svesna tek po završetku škole. Tada bih shvatila da sam imala ekskluzivno pravo da utičem na nečiji život i da ga preusmeravam. Poruka koju sam slala đacima, pored one koju sam pomenula, je – Sloboda se ne dobija, nego osvaja. I da se nikada ne vazdignu suviše, da ne zaborave one koji su im pomogli da se popnu na brdo, jer će im isti ti ljudi trebati kad budu silazili, a sa svakog brda se silazi. Pratila sam ih Nepovratnom pesmom Mike Antića, jasno im stavljajući do znanja da se jedan period njihovog života završio, da se ne osvrću iza sebe, ali da iskustva koja su dobili iskoriste na najbolji način.
Prošle godine si prvi put prihvatila mesto direktora u Centru za stručno usavršavanje, iako je bilo sličnih ponuda i prethodnih godina?
- Liderstvo je stav u životu. Ili jesi ili nisi. Mislim da jesam lider, znajući da sam menjala stavove učenika kad smo izlazili na crtu jedni drugima i kad sam ih učila da snose posledice svojih odluka, kakve god da su bile... Voditi jednu instituciju je izazov. Tu smo dizajnirali Park nauke, profesori sa Fizike, prethodni direktor Goran Stojićević, profesorka Mirjana Popović Božić i drugi. Danas imamo Park nauke koji je inkubator za svih dvanaest parkova nauke, koliko se otvorilo u Srbiji. Ta linija obrazovnog turizma bila je prvina pre četiri godine u našem gradu, poznatom po prvinama. Mi smo napravili novu liniju poimanja nauke, izveli smo je u prostor, izvan učionice, dali smo joj novu dimenziju. Uvek sam profesiju profesora doživljavala kao zidarsku (inače delim ljude na zidare i prodavce magle). Park nauke je materjalan dokaz da sam ozidala znanja koja će ostati generacijama koje će to umeti da cene.
Tvoja životna priča šalje jasnu poruku da uspeh ostvaruje onaj koji ne odustaje, koji se bori i kome ne nedostaje hrabrosti?
- A šta je uspeh? Napraviti idelan balans između profesionalne i lične inteligencije, imati porodično okrilje i čuvati ga, a biti profesionalno ostvaren. Fizika kaže da je to dinamička ravnoteža. Nigde i ništa nije idealno, ali ako postoji balans, to je tajna uspešnog života. Mislim da je jako važno da čovek shvati da živi sada i ovde, da nema popravke. I greške su naše, kao i uspesi, moramo ih prihvatiti. Najviše uspeha imala sam kad sam čepala granice, kad nisam radila po standardima po kojima su radili drugi, a za to je trebalo imati hrabrosti. Neko jednostavno ceo život proživi u jednom uspavanom sistemu sa jasnim granicama, u opcrtanom kvadratu. Ja sam stalno jednom nogom van tog kvadrata, pravim druge geometrijske oblike u prostoru i znam da nije lako drugima da me slede. Važno je ostati dosledan sebi.
Bombardovanje Srbije je počelo na Tanjin rođendan, a završilo se kad je rodila drugu ćerku, Nataliju. Njen suprug Radmilo u šali kaže da su dva najznačnija datuma nove srpske istorije ženin i ćerkin rođendan. Ipak, ona navodi deset ubedljivih razloga zašto voli da živi u Srbiji.
Iako su joj ćerke bile prioritet, uspela je da napravi zavidnu profesionalnu karijeru. Pokrenula je inicijativu za Park nauke. Izabrana je za najedukatora Srbije, dva puta boravila u Švajcarskoj, u međunarodnom Institutu za istraživanje CERN, nekolicinu puta na konferenciji u Austriji, proputovala Srbiju na seminarima... Na rukovodećim pozicijama u Društvu fizičara Srbije, kao predsednik odseka Stručne škole Srbije i kao član Upravnog odbora, donosila je odluke koje su direktno uticale na obrazovni sistem. Nedavno je uradila statistiku – oko četiri i po hiljade učenika je prošlo kroz njen život za dvadeset i tri godine pedagoškog rada.
-Živela sam u vremenu kada su roditelji mnogo ulagali u naše obrazovanje i različita interesovanja. Za svaki svoj talenat smo morali da se potrudimo, što je suštinska razlika između nas i današnje dece, koja su poduprta privatnim školama. Ako smo želeli da recitujemo, nisu mogli roditelji da nas upišu u privatnu školu glume (toga tada nije bilo), nego smo morali da prođemo audiciju u školi i budemo dovoljno dobri da budemo primljeni u sekciju. Imali smo jasan način kako da se izborimo, a to nam je bio razvigorac za neke tvrde i oštre nauke koje smo upisivali na ozbiljnim smerovima. Nekako se podrazumevalo da je to naš hobi, a da ćemo mi, s obzirom na pozadinu svojih roditelja, studirati ozbiljne fakultete.
Na pitanje kako se opredelila za studije fizike, odgovara da joj je fizika „nekako išla iz zgloba“. Uspevala je dobro i brzo da materijalizuje i vizualizuje probleme iz fizike. Dobila je dobru osnovu u Medicinskoj gde joj je prve dve godine (zbog usmerenog obrazovanja) predavala Dragica Gladović, a u Gimnaziji Kulon.
- Fizika je bila prirodni produžetak mojih prstiju. Ti zadaci su mogli da se rade bilo gde i svaki put su bili izazov. S obzirom da je bilo malo zbirki, okupljali smo se oko naučnih listova i podlistaka i tako se razigravali. Kada je došao trenutak odluke da li da upišem arhitekturu ili fiziku, imala sam bebu i uhvatila sam se u koštac sa nečim što mi je najbolje išlo.
Ti si izvanredan primer mladim devojkama, jer svojim životom svedočiš da rano roditeljstvo ne mora da znači zaustavljanje na akademskom putu. Završila si Gimnaziju kao vukovac, bez dana izostanka?
- Imala sam, pre svega, podršku svoje porodice, da nastavim školovanje. Ali, to nije dovoljno ukoliko čovek u sebi nema nerv koji ga tera da nešto postigne u životu. Bila sam veoma svesna da ću svojoj maloj devojčici biti model i to je bio dodatni motiv da napredujem. Svi u mojoj porodici su školovani, nije bilo prirodno da se zaustavim, a postojala je i jedna vrsta upornosti i inata da se izborim u situaciji koja je bila izazovna. I to je bila prva velika borba u mom životu. U mladim godinama sam očvrsla, ali i postala mnogo saosećajnija prema situacijama u kojima su se nalazile mlade devojke sa kojima sam se susretala kao profesor. Kada bi ostale gravidne u trećoj ili četvrtoj godini Medicinske, govorila sam im da ne odustaju i da završe školu. Te reči imaju težinu kad dolaze iz ličnog iskustva. I ne samo njima, uvek sam školskoj i svojoj deci podvlačila – Nisi gubitnik dok ne odlučiš da odustaneš.
Kako ti izgleda tvoja prva velika životna borba iz današnje perspektive?
- Kada bih mogla da se vratim u taj trenutak, isto bih uradila. Nikad se nisam pokajala. Ne odričem se tog perioda života, a posebno devojčice koja se rodila, moje Bojane koja danas ima trideset godina. Sada shvatam kakva je to bila borba. Dok sam studirala, niko nije znao da imam dete, videli su da se pojavljujem rano ujutru i odlazim kad se završe predavanja, nisam delila svoju situaciju ni sa kim. Kad sam došla po diplomu, povela sam Bojanu sa sobom, a profesor mi je čestitao i rekao: “Divno je što je mlađa sestrica došla sa Vama.“ Bio je zapanjen kad sam mu rekla da je to moja ćerka. Nisam trgovala roditeljstvom na fakultetu, nisu mi bili potrebni popusti. Završila sam u roku i počela da radim u Gimnaziji kao apsolvent, sa dvadeset tri godine.
Kako si se osećala kad si ušla kao profesor u školu iz koje si pet godina ranije izašla kao učenica?
- Ušla sam u kancelariju u koju nikada pre toga nisam kročila. Gimnazija je za mene bila i ostala svetinja, hram tradicije i kulture. Moja generacija je sa naklonom i poštovanjem ulazila u tu staricu koja je tada imala sto pedeset leta. Moja deca su prošla kroz gimnaziju (mlađa još uvek ide), suprug Radmilo, sestra, zet... I danas ulazimo sa naklonom.
Šta te fascinira u fizici?
- Njen savršni kontakt sa svakodnevnim životom. Sve oko nas jeste fizika. Svaki pokret, glas, treptaj svetlosti jeste fizika. Ne postoji događaj koji fizika negde ne razmatra i ne uvažava, ne kvantifikuje i ne kvalifikuje. Mi živimo fiziku. Doživljavam je kao ekskluzivnu disciplinu uma. Raditi zadatke iz fizike je mentalna higijena. Mislim da svaki čovek može da se bavi naukom, ali da je fizika nešto izuzetno, i kao nučna disciplina, i kao kontakt sa realnim svetom. To je tema – Šta sve jeste fizika dok sedimo, dok hodamo, dok apsorubujemo, odbijamo, dok gledamo sportska takmičenja, kretanja automobila, aviona, aerodinamične oblike oko nas, sile teže, sile razlaganja, atomske i nuklearne bombe, zračenja, radioaktivnosti... Lepota je baviti se naukom koja je potpuno nedovršena. Ona se rašiva i sašiva svakog dana na različit način. Ona je zlatni rudnik, u kojoj se preko sto godina dodeljuju Nobelove nagrade, a još ima toga da se istražuje.
Mogla si da radiš na Institutu za fiziku u Vinči, ali si izabrala da se baviš pedagoškim radom. Predavala si fiziku u Gimnaziji, Medicinskoj i Umetničkoj školi?
- Iako sam diplomirala na zanimljivoj temi, koja je mogla da se razvija, razmišljala sam praktično. Vreme je bilo teško, počela je inflacija, vratila sam se da odložim priču za kasnije. Kada sam dobila mesto stalnog profesora u Medicinskoj školi, odlučila sam da magistriram medicinsku fiziku u Novom Sadu, želeći da budem što kvalitetniji sagovornik svojim učenicama. Njihovog poštovanja bih postajala svesna tek po završetku škole. Tada bih shvatila da sam imala ekskluzivno pravo da utičem na nečiji život i da ga preusmeravam. Poruka koju sam slala đacima, pored one koju sam pomenula, je – Sloboda se ne dobija, nego osvaja. I da se nikada ne vazdignu suviše, da ne zaborave one koji su im pomogli da se popnu na brdo, jer će im isti ti ljudi trebati kad budu silazili, a sa svakog brda se silazi. Pratila sam ih Nepovratnom pesmom Mike Antića, jasno im stavljajući do znanja da se jedan period njihovog života završio, da se ne osvrću iza sebe, ali da iskustva koja su dobili iskoriste na najbolji način.
Prošle godine si prvi put prihvatila mesto direktora u Centru za stručno usavršavanje, iako je bilo sličnih ponuda i prethodnih godina?
- Liderstvo je stav u životu. Ili jesi ili nisi. Mislim da jesam lider, znajući da sam menjala stavove učenika kad smo izlazili na crtu jedni drugima i kad sam ih učila da snose posledice svojih odluka, kakve god da su bile... Voditi jednu instituciju je izazov. Tu smo dizajnirali Park nauke, profesori sa Fizike, prethodni direktor Goran Stojićević, profesorka Mirjana Popović Božić i drugi. Danas imamo Park nauke koji je inkubator za svih dvanaest parkova nauke, koliko se otvorilo u Srbiji. Ta linija obrazovnog turizma bila je prvina pre četiri godine u našem gradu, poznatom po prvinama. Mi smo napravili novu liniju poimanja nauke, izveli smo je u prostor, izvan učionice, dali smo joj novu dimenziju. Uvek sam profesiju profesora doživljavala kao zidarsku (inače delim ljude na zidare i prodavce magle). Park nauke je materjalan dokaz da sam ozidala znanja koja će ostati generacijama koje će to umeti da cene.
Tvoja životna priča šalje jasnu poruku da uspeh ostvaruje onaj koji ne odustaje, koji se bori i kome ne nedostaje hrabrosti?
- A šta je uspeh? Napraviti idelan balans između profesionalne i lične inteligencije, imati porodično okrilje i čuvati ga, a biti profesionalno ostvaren. Fizika kaže da je to dinamička ravnoteža. Nigde i ništa nije idealno, ali ako postoji balans, to je tajna uspešnog života. Mislim da je jako važno da čovek shvati da živi sada i ovde, da nema popravke. I greške su naše, kao i uspesi, moramo ih prihvatiti. Najviše uspeha imala sam kad sam čepala granice, kad nisam radila po standardima po kojima su radili drugi, a za to je trebalo imati hrabrosti. Neko jednostavno ceo život proživi u jednom uspavanom sistemu sa jasnim granicama, u opcrtanom kvadratu. Ja sam stalno jednom nogom van tog kvadrata, pravim druge geometrijske oblike u prostoru i znam da nije lako drugima da me slede. Važno je ostati dosledan sebi.
M. Filipović
Najnoviji broj
5. decembar 2024.