RAZGOVOR SA KOŠARKAŠICOM ALEKSANDROM JOVANOVIĆ
ŠKOLA UVEK PRIMARNA
Košarkaški uspesi jesu divni, sportski snovi oblikuju ranu mladost, ali obrazovanje ne sme biti zapostavljeno. Uz želju i trud, jedno ne isključuje drugo” – ističe za naš list prvotimka OKK Šapca i juniorska reprzentativka Srbije Aleksandra Jovanović
Sport stvara zdravu osobu, uči nas radosti posle pobede bez omalovažavanja rivala, pomaže nam da se oporavimo od svih poraza. Ipak, kompletna ličnost je obrazovana, radoznala, višestrana, te znanje i škola ne smeju da trpe zbog sporta, ne smeju, niti moraju, ako je neko posvećen.
Kada potičeš iz porodice sportista, nema dileme da ćeš se bar okušati i ti u nekom sportu.
- Nisam imala dilemu da želim da treniram neki sport, a iako nije bilo pritiska da to bude košarka, sećanja roditelja na treninge i utakmice usmerile su me u tom pravcu. Zavolela sam sport posle nekoliko treninga, stekla poznanstva i više se nije ni razmišljalo o drugim opcijama.
Sport ili škola, da li je neophodno uopšte praviti izbor?
- Od malih nogu su me učili da su primarni zdravlje, škola, a tek onda sport. Uverena sam da nema potrebe birati jedno od. Kao srednjoškolka uklapam sve i mislim da posvećenost omogućava napredak na oba polja i kasnije. Košarka je bolje danas, škola je za bolje sutra.
Koliko se tvoje vršnjakinje interesuju za sport, bilo kao rekreaciju, bilo kroz praćenje vrhunskog sporta?
- Slaba je zainteresovanost i to je poražavajuće. Slobodno vreme ispunjavaju na drugi način, a iako volim, o sportu mogu da pričam samo sa saigračicama i roditeljima. Lično, pratim našu ligu, reprezentaciju i Zvezdu, ukoliko stignem.
Imaš li neku igračicu koja je tvoja košarkaška inspiracija?
- Mnogo sam naučila od Bojane Stevanović. Njene poteze pokušavam da primenim na treninzima i u igri, ali generalno ne mislim da je dobro imati sportske idole. Smatram da istinski napredujemo, ne kada se upoređujemo sa drugima, već kada napravimo korak više u odnosu na ono što smo mogli do tog trenutka.
Koliko razmišljaš o budućnosti, imaš li “put snova” kojim želiš da ideš kroz život?
- Ne razmišljam mnogo o budućnosti, trudim se da svojim radom i zalaganjem stvorim budućnost kakvu želim. Ipak, maštanje je deo stasavanja. Primarno je da završim srednju školu, upišem fakultet koji želim, naravno, diplomiram. Uz to, “uplivavam” u profesionalne košarkaške vode. Po završetku karijere posvećujem se poslu u struci. Ne zavisi sve od mene, no ja ću učiniti što je u mojoj moći da put bude što sličniji željama.
Kada potičeš iz porodice sportista, nema dileme da ćeš se bar okušati i ti u nekom sportu.
- Nisam imala dilemu da želim da treniram neki sport, a iako nije bilo pritiska da to bude košarka, sećanja roditelja na treninge i utakmice usmerile su me u tom pravcu. Zavolela sam sport posle nekoliko treninga, stekla poznanstva i više se nije ni razmišljalo o drugim opcijama.
Sport ili škola, da li je neophodno uopšte praviti izbor?
- Od malih nogu su me učili da su primarni zdravlje, škola, a tek onda sport. Uverena sam da nema potrebe birati jedno od. Kao srednjoškolka uklapam sve i mislim da posvećenost omogućava napredak na oba polja i kasnije. Košarka je bolje danas, škola je za bolje sutra.
Koliko se tvoje vršnjakinje interesuju za sport, bilo kao rekreaciju, bilo kroz praćenje vrhunskog sporta?
- Slaba je zainteresovanost i to je poražavajuće. Slobodno vreme ispunjavaju na drugi način, a iako volim, o sportu mogu da pričam samo sa saigračicama i roditeljima. Lično, pratim našu ligu, reprezentaciju i Zvezdu, ukoliko stignem.
Imaš li neku igračicu koja je tvoja košarkaška inspiracija?
- Mnogo sam naučila od Bojane Stevanović. Njene poteze pokušavam da primenim na treninzima i u igri, ali generalno ne mislim da je dobro imati sportske idole. Smatram da istinski napredujemo, ne kada se upoređujemo sa drugima, već kada napravimo korak više u odnosu na ono što smo mogli do tog trenutka.
Koliko razmišljaš o budućnosti, imaš li “put snova” kojim želiš da ideš kroz život?
- Ne razmišljam mnogo o budućnosti, trudim se da svojim radom i zalaganjem stvorim budućnost kakvu želim. Ipak, maštanje je deo stasavanja. Primarno je da završim srednju školu, upišem fakultet koji želim, naravno, diplomiram. Uz to, “uplivavam” u profesionalne košarkaške vode. Po završetku karijere posvećujem se poslu u struci. Ne zavisi sve od mene, no ja ću učiniti što je u mojoj moći da put bude što sličniji željama.
B. D.
Najnoviji broj
18. april 2024.
