SA PSIHOLOGOM KATARINOM JOVANOVIĆ O IDOLIMA I UZORIMA
KAKVU PORUKU ŠALjEMO DECI
Neću da anuliram odgovornost mlade osobe i da kažem: “Jadan ti, upropastili te mama i tata”, ali sam ljuta na odrasle koji znaju u startu da kritikuju mlad svet (nemaš ti pojma, tebi je samo telefon važan itd.), bez imalo udubljivanja u to šta to sredstvo daje mladoj osobi
Adolescencija kao period u kom se odvija izgdradnja sopstvenog identiteta predstavlja jedno zahtevno životno doba. Slepo slušanje roditelja i rigidnost, nisu konstruktivni i nisu dovoljni za adaptaciju u svetu odraslih. Zbog toga je dobro da se broj uzora i idola zapravo pomera od onih porodičnih ka nekim drugim. Uzori i idoli predstavljaju izvor socijalnog učenja i modele ponašanja kojima želimo da ovladamo, koje želimo da prisvojimo, usvojimo da postanu deo našeg identiteta. Nešto više o razlici između uzora i idola, ali i o njihovom značaju, reći će nam za Glas Podrinja psiholog Katarina Jovanović.
Koja je razlika između idola i uzora?
-Uzori su ljudi sa kojima se identifikujemo. To su ljudi koje poznajemo i za koje smo emocionalno vezani, a idoli su ljudi koje zapravo ne poznajemo, koje vidimo preko medija i na koje želimo da ličimo. Uzori su jedan ozbiljniji, sveobuhvatniji model čoveka. U nekim istraživanjima dokazano je da najčešće za uzore mladi biraju tatu, mamu, starijeg brata, sestru, rođake itd. Mame biraju zato što su požrtvovane, nežne i pružaju podršku. Tate biraju zato što su sposobni i zato što obezbeđuju egzistenciju. Stariju braću i sestre biraju kao uzore zato što su se osamostalili, a rođake biraju ako ih procenjuju kao inteligentne i kao ostvarene u svom poslu. Jedna velika većina mladih zapravo ima uzore u svojoj neposrednoj okolini, i ima idole koji se tiču sveta poznatih na ovaj ili na onaj način.
Da li su mladima potrebni idoli?
-Znate li onu Ršumovu pesmicu “Ja želim ovim putem, svima na znanje da dam, mene nije rodio niko, ja sam se rodio sam...”? E, u adolescenciji mladi ljudi, zapravo, stvaraju sami sebe. Tada formiraju svoj identitet. Oni trpe značajne fiziološke, biološke, fizičke promene, razvijaju apstraktno mišljenje, redefinišu sebe u okviru porodice, razvijaju nov oblik odnosa sa vršnjacima, preispituju sebe i svoju okolinu. Pitaju se “Ko sam ja?”, “U šta verujem?”, “ Šta želim da radim?”, “Kako se uklapam?”... Oni imaju potrebu da odvoje svoje stavove i vrednosti od stavova i standarda koje su dobili od roditelja. Uostalom, rigidno pridržavanje roditeljskih stavova, bez preispitivanja – to nije ni zrelo, ni konstruktivno. Sposobnost mlade osobe da razlikuje sopstvene potrebe, stavove i vrednosti od roditeljskih je početak procesa formiranja identiteta. Uzori i idoli jesu sastavni deo ovog procesa. Ako mlada osoba ima sreće u svojim roditeljima imaće pozitivne uzore. Uzori su modeli sa kojima osoba ima neposredan kontakt, emocionalnu vezu, tako da može da se identifikuje sa njima. Roditelji mogu biti i negativni uzori, tako da se mlada osoba iz različitih razloga – jako trudi da bude upravo onakva kakvi njeni roditelji nisu. Ima tu još nešto: čak i najbolji roditelji na svetu ne mogu do kraja života biti funkcionalni uzori svojoj deci. Živimo u svetu neverovatno brzih i velikih tehnoloških i socijalnih promena, tako da nešto što je bilo sasvim korisno i funkcionalno ponaašanje nekad, sada to više nije. S druge strane, idoli su modeli sa kojima ne postoji neposredan kontakt, niti jaka emocionalna veza. Tu nema identifikacije, tu je reč o imitaciji ponašanja modela. Za razliku od roditeljskog uzora, koji su uvek tu, na ovaj ili na onaj način, idoli se menjaju.
Od čega zavisi koga će mladi ljudi izabrati za uzora ili idola?
-Koga će mladi ljudi izabrati za uzora ili idola zavisi od čitavog niza faktora, a prvenstveno od toga šta dobiju kod kuće. Bilo bi dobro da roditelji strogo paze šta pričaju. Ako smo pesimistički nastrojeni, ako vidimo sve crno, ako pričamo kako je Srbija jedno gadno mesto za život, ako pričamo da ovde ne vredi trud, rad, poštenje, ako pričamo da su važne političke veze i da je važno biti snalažljiv – “muljara” što bi se reklo na čistom srpskom, zašto se onda čudimo što mladi iz takvih kuća biraju za idole ljude koji su postigli nešto na takav način? Ako stalno dobijaju poruku da se trud ne isplati, da je obrazovanje bezveze, onda je normalno da će i kasnije za uzore i idole birati ljude sa ulice i iz rialiti programa. Po meni pre nego što počnemo da kritikujemo mladi svet, treba da se zapitamo šta smo mi uradili, a da do toga dođe. Prvenstveno mislim da od toga zavisi.
Ko su idoli mladim ljudima danas?
-Jako sam srećna što imam privilegiju da često razgovaram sa mladim ljudima. Prvo što ćete shvatiti – ako ih stvarno slušate – to je da su oni prilično kritični prema sopstvenoj generaciji. Mnogo njih će da vam kaže da ih užasno nerviraju vršnjaci čiji su idoli starlete, mafijaši, “pevaljke”, generalno svi oni koje pogrdno nazivamo “estradom”. Mediji su uvek bili važan i moćan izvor idola, a danas posebno. Pa, svi smo mi konektovani 24/7. Ne samo to, uzorci ponašanja potencijalnih idola su daleko dostupniji – ranije ste svog idola mogli da posmatrate na nekom koncertu, u intervjuu, na posteru, a danas možete da mu uđete u kuću, vidite mu partnera, decu, automobil, ali i drogiranje, tetoviranje, seksualni život... Neka istraživanja sprovedena kod nas ali i u svetu, pokazuju da više od polovine mladih ljudi ima svoje idole. Svuda se na vodećim pozicijama kotiraju glumci, muzičari, a posle njih sportisti. Kada su istraživači pitali mlade ljude zašto su im baš to idoli, mahom su davali odgovore koji se tiču njihove slave, bogatstva i fizičkog izgleda. Dakle, razlozi za takav izbor leže u onome što te slavne ličnosti imaju, a ne u onome što one jedu.
Treba li to da nas brine?
-Najlakše je sedeti na donjem delu leđa i brinuti. Ja sam za akciju. Akcija znači angažovanje, trud, ulaganje energije i napora. Od svakog može ponešto da se nauči, pa makar i to kako ne treba raditi i kako se ne treba ponašati. Dakle, roditelji, znamo li ko su idoli našoj deci? Šta im se kod njih sviđa? Zašto im se sviđa? Umesto da se ljutimo na medije što prikazuju sve i svašta, dakle, ljutimo se što rade svoj posao, hajde mi malo da radimo svoj! Razgovarajmo sa svojom decom, možda i mi nešto naučimo. Možda otkrijemo da se iza našminkane ili agresivne fasade krije vrhunski muzičar koji svira 6 instrumenata i vežba po nekoliko sati dnevno! Šta onda fali tom idolu? Najlakše je suditi mladima. Celo društvo deli odgovornost i neću da anuliram odgovornost mlade osobe i da kažem: „Jadan ti, upropastili te mama i tata“, ali sam ljuta na odrasle koji znaju u startu da kritikuju mlad svet (nemaš ti pojma, tebi je samo telefon važan itd.), bez imalo udubljivanja u to šta to sredstvo daje mladoj osobi. Mi smo ti koji zvocamo kako je strašno vreme u kom živimo, kako poštenju ovde nema mesta, kako se treba učlaniti ne bi li se nešto postiglo. Manimo se medija, kakvu mi poruku šaljemo svojoj deci?!
KRIVICA MEDIJA
ILI RODITELjA?
Istraživanja rađena na srpskim srednjoškolcima pokazala su da dosta mladih bira uzore iz svoje neposredne blizine. Što se idola tiče jedna trećina mladih nema nikog, što je po meni jedan upozoravajući faktor za nas odrasle i to zahteva ozbiljnije istraživanje ali, može i da ukazuje na jednu zdravu životnu borbenost. Istraživanja takođe pokazuju da svega par procenata mladih ljudi za idole navodi naučnike iole istinske umetnike. Šta, opet su nam krivi mediji? Pa, da poneki put odemo na izložbu ili u pozorište sa svojom decom, stvari bi verovatno bile drugačije. Kom naučniku se mi roditelji divimo? Da li je naše dete to čulo od nas? Verovatno nije. U anketama se nastavnici – idoli ne pominju skoro uopšte! Ako mene pitate, to nije poraz naše mladosti. To je poraz nas koji smo ih vaspitavali.
Koja je razlika između idola i uzora?
-Uzori su ljudi sa kojima se identifikujemo. To su ljudi koje poznajemo i za koje smo emocionalno vezani, a idoli su ljudi koje zapravo ne poznajemo, koje vidimo preko medija i na koje želimo da ličimo. Uzori su jedan ozbiljniji, sveobuhvatniji model čoveka. U nekim istraživanjima dokazano je da najčešće za uzore mladi biraju tatu, mamu, starijeg brata, sestru, rođake itd. Mame biraju zato što su požrtvovane, nežne i pružaju podršku. Tate biraju zato što su sposobni i zato što obezbeđuju egzistenciju. Stariju braću i sestre biraju kao uzore zato što su se osamostalili, a rođake biraju ako ih procenjuju kao inteligentne i kao ostvarene u svom poslu. Jedna velika većina mladih zapravo ima uzore u svojoj neposrednoj okolini, i ima idole koji se tiču sveta poznatih na ovaj ili na onaj način.
Da li su mladima potrebni idoli?
-Znate li onu Ršumovu pesmicu “Ja želim ovim putem, svima na znanje da dam, mene nije rodio niko, ja sam se rodio sam...”? E, u adolescenciji mladi ljudi, zapravo, stvaraju sami sebe. Tada formiraju svoj identitet. Oni trpe značajne fiziološke, biološke, fizičke promene, razvijaju apstraktno mišljenje, redefinišu sebe u okviru porodice, razvijaju nov oblik odnosa sa vršnjacima, preispituju sebe i svoju okolinu. Pitaju se “Ko sam ja?”, “U šta verujem?”, “ Šta želim da radim?”, “Kako se uklapam?”... Oni imaju potrebu da odvoje svoje stavove i vrednosti od stavova i standarda koje su dobili od roditelja. Uostalom, rigidno pridržavanje roditeljskih stavova, bez preispitivanja – to nije ni zrelo, ni konstruktivno. Sposobnost mlade osobe da razlikuje sopstvene potrebe, stavove i vrednosti od roditeljskih je početak procesa formiranja identiteta. Uzori i idoli jesu sastavni deo ovog procesa. Ako mlada osoba ima sreće u svojim roditeljima imaće pozitivne uzore. Uzori su modeli sa kojima osoba ima neposredan kontakt, emocionalnu vezu, tako da može da se identifikuje sa njima. Roditelji mogu biti i negativni uzori, tako da se mlada osoba iz različitih razloga – jako trudi da bude upravo onakva kakvi njeni roditelji nisu. Ima tu još nešto: čak i najbolji roditelji na svetu ne mogu do kraja života biti funkcionalni uzori svojoj deci. Živimo u svetu neverovatno brzih i velikih tehnoloških i socijalnih promena, tako da nešto što je bilo sasvim korisno i funkcionalno ponaašanje nekad, sada to više nije. S druge strane, idoli su modeli sa kojima ne postoji neposredan kontakt, niti jaka emocionalna veza. Tu nema identifikacije, tu je reč o imitaciji ponašanja modela. Za razliku od roditeljskog uzora, koji su uvek tu, na ovaj ili na onaj način, idoli se menjaju.
Od čega zavisi koga će mladi ljudi izabrati za uzora ili idola?
-Koga će mladi ljudi izabrati za uzora ili idola zavisi od čitavog niza faktora, a prvenstveno od toga šta dobiju kod kuće. Bilo bi dobro da roditelji strogo paze šta pričaju. Ako smo pesimistički nastrojeni, ako vidimo sve crno, ako pričamo kako je Srbija jedno gadno mesto za život, ako pričamo da ovde ne vredi trud, rad, poštenje, ako pričamo da su važne političke veze i da je važno biti snalažljiv – “muljara” što bi se reklo na čistom srpskom, zašto se onda čudimo što mladi iz takvih kuća biraju za idole ljude koji su postigli nešto na takav način? Ako stalno dobijaju poruku da se trud ne isplati, da je obrazovanje bezveze, onda je normalno da će i kasnije za uzore i idole birati ljude sa ulice i iz rialiti programa. Po meni pre nego što počnemo da kritikujemo mladi svet, treba da se zapitamo šta smo mi uradili, a da do toga dođe. Prvenstveno mislim da od toga zavisi.
Ko su idoli mladim ljudima danas?
-Jako sam srećna što imam privilegiju da često razgovaram sa mladim ljudima. Prvo što ćete shvatiti – ako ih stvarno slušate – to je da su oni prilično kritični prema sopstvenoj generaciji. Mnogo njih će da vam kaže da ih užasno nerviraju vršnjaci čiji su idoli starlete, mafijaši, “pevaljke”, generalno svi oni koje pogrdno nazivamo “estradom”. Mediji su uvek bili važan i moćan izvor idola, a danas posebno. Pa, svi smo mi konektovani 24/7. Ne samo to, uzorci ponašanja potencijalnih idola su daleko dostupniji – ranije ste svog idola mogli da posmatrate na nekom koncertu, u intervjuu, na posteru, a danas možete da mu uđete u kuću, vidite mu partnera, decu, automobil, ali i drogiranje, tetoviranje, seksualni život... Neka istraživanja sprovedena kod nas ali i u svetu, pokazuju da više od polovine mladih ljudi ima svoje idole. Svuda se na vodećim pozicijama kotiraju glumci, muzičari, a posle njih sportisti. Kada su istraživači pitali mlade ljude zašto su im baš to idoli, mahom su davali odgovore koji se tiču njihove slave, bogatstva i fizičkog izgleda. Dakle, razlozi za takav izbor leže u onome što te slavne ličnosti imaju, a ne u onome što one jedu.
Treba li to da nas brine?
-Najlakše je sedeti na donjem delu leđa i brinuti. Ja sam za akciju. Akcija znači angažovanje, trud, ulaganje energije i napora. Od svakog može ponešto da se nauči, pa makar i to kako ne treba raditi i kako se ne treba ponašati. Dakle, roditelji, znamo li ko su idoli našoj deci? Šta im se kod njih sviđa? Zašto im se sviđa? Umesto da se ljutimo na medije što prikazuju sve i svašta, dakle, ljutimo se što rade svoj posao, hajde mi malo da radimo svoj! Razgovarajmo sa svojom decom, možda i mi nešto naučimo. Možda otkrijemo da se iza našminkane ili agresivne fasade krije vrhunski muzičar koji svira 6 instrumenata i vežba po nekoliko sati dnevno! Šta onda fali tom idolu? Najlakše je suditi mladima. Celo društvo deli odgovornost i neću da anuliram odgovornost mlade osobe i da kažem: „Jadan ti, upropastili te mama i tata“, ali sam ljuta na odrasle koji znaju u startu da kritikuju mlad svet (nemaš ti pojma, tebi je samo telefon važan itd.), bez imalo udubljivanja u to šta to sredstvo daje mladoj osobi. Mi smo ti koji zvocamo kako je strašno vreme u kom živimo, kako poštenju ovde nema mesta, kako se treba učlaniti ne bi li se nešto postiglo. Manimo se medija, kakvu mi poruku šaljemo svojoj deci?!
ILI RODITELjA?
Istraživanja rađena na srpskim srednjoškolcima pokazala su da dosta mladih bira uzore iz svoje neposredne blizine. Što se idola tiče jedna trećina mladih nema nikog, što je po meni jedan upozoravajući faktor za nas odrasle i to zahteva ozbiljnije istraživanje ali, može i da ukazuje na jednu zdravu životnu borbenost. Istraživanja takođe pokazuju da svega par procenata mladih ljudi za idole navodi naučnike iole istinske umetnike. Šta, opet su nam krivi mediji? Pa, da poneki put odemo na izložbu ili u pozorište sa svojom decom, stvari bi verovatno bile drugačije. Kom naučniku se mi roditelji divimo? Da li je naše dete to čulo od nas? Verovatno nije. U anketama se nastavnici – idoli ne pominju skoro uopšte! Ako mene pitate, to nije poraz naše mladosti. To je poraz nas koji smo ih vaspitavali.
K. Jekić
Najnoviji broj
18. april 2024.
