Инфо

Берза

  • aero 1.475 ⚫ 0,00%
  • amso 497 ▲ 24,56%
  • cnpr 1.100 ⚫ 0,00%
  • dnos 1.100 ▼ -5,98%
  • grdb 851 ⚫ 0,00%
  • imkm 300 ⚫ 0,00%
  • kmbn 1.920 ▲ 0,79%
  • mtlc 2.057 ▲ 0,10%
  • niis 700 ⚫ 0,00%
  • pdcl 5.500 ▲ 10,00%
  • pltk 10 ▼ -33,33%
  • prgs 10 ⚫ 0,00%
  • rso15129 104,43 ▲ 0,77%
  • rudo 149 ⚫ 0,00%
  • sjpt 420 ▲ 0,72%
  • tgas 11.850 ▼ -0,42%
  • tlkb 2.200 ⚫ 0,00%
  • vitl 799 ▲ 14,14%
  • zltp 2.400 ⚫ 0,00%
(8. јун 2017.)
ТРАГОМ ФОТОГРАФИЈЕ КОЈА ЈЕ ЗАПАЛИЛА ФЕЈСБУК

Иза лепоте ужас

„Видим кружни ток, Масарикову, Трг, Тријумф, Зелени венац, све. То је тај моменат. Међутим, стакла су била прљава, двослојна. Нашао сам угао из ког би то могло лепо да испадне. Фотографисао. Направио и видео. Батерија ми била при крају. Уопште се нисам припремио. Мислио сам да дођем следећи пут са камером, али када сам силазио помислио сам: „Не, овде се више нећеш вратити“, речи су Слободана Јошића, аутора фотографије која је настала са спрата руиниране зграде некадашњег Дома ЈНА
Иза лепоте ужас
Све добре ствари у животу настану непланирано. Такав случај био је и са фотографијом центра града Шапца која је убрзо по објављивању на Фејсбуку добила велики број „лајкова“ и „шерова“. Попут плимног таласа раширила се друштвеном мрежом изазивајући дивљење. Толико да су је многи ставили и као „цовер фото“ на својим профилима. Лепота привлачи тако да смо и ми трагом ове фотографије пронашли њеног аутора, информатичара и аниматора Слободана Јошића.
- Фотографијом се бавим, пре свега, из хобија. Тако је и ова настала сасвим случајно док сам, по завршетку послова по граду, свратио у пекару преко пута Дома војске, некадашњег Дома ЈНА. Често када погледам из Масарикове у даљину видим га, тако да сам се увек питао како изгледа поглед из Дома војске на целу улицу – започиње причу Слободан који се истог тренутка осмелио да закорачи у таму зграде која деценијама заборављена чека законско разрешење своје судбине.
Полумрак, тишина, разбијене флаше, комадићи стакла дочекали су га већ у приземљу.
- Прилично аветињски. Језа вас хвата, проради срце, узлупа се. Адреналин крене. Очекивао сам да видим у једном ћошку наркомана, у другом скитницу. Међутим, нигде никога. Како нисам имао при себи фото-апарат слику од триста шездесет степени направио сам мобилним телефоном. То ми није било довољно па сам решио да кренем даље. Док сам се пео степеник по степеник освртао сам се размишљајући о најбољој путањи за бег ако устреба. У исто време мозак ми је сигнализирао да све то снимим – прича Слободан.
Не памти да је скоро доживео веће узбуђење које му је пресецало дах.
- Удахнете, па задржите дах. Ослушкујете, појачате све сензоре који постоје у вашем телу. Тад сам помислио: „Вау, ово вероватно нико није видео. Нит сам ја гледао слике како изгледа“. И сад ме језа ухвати. У том размишљању коначно дођем до места са кога се пружао поглед на Масарикову улицу. Ушао сам у просторију на којој су се врата једва отворила од разбијеног стакла. Мислим да је била у питању флаша „Џони Вокера“. Горе је заиста језиво. Када кажем језиво мислим на то колико је ружно. Замислите само забачени простор који скитнице могу да искористе. Детаље да вам не причам. Од шприцева преко разног ђубрета. Стварно је било тужно видети такав објекат, такве просторије у центру града толико руиниране, прљаве, запуштене.
Уз пуцкетање, промају која повија плафон испуцао од влаге, иза прљавог двослојног прозора изронила је лепота града.
- Како сам упијао све више информација схватио сам: „Океј, то је моја територија. Сад ћу да направим снимак“. Некако сам се пробио поред тих стаклића. Закорачио унутра. Испод мојих ногу крцкало је стакло на паркету. Видим кружни ток, Масарикову, Трг, Тријумф, Зелени венац, све. То је тај моменат. Међутим, стакла су била прљава, двослојна. Нашао сам угао из ког би то могло лепо да испадне. Фотографисао. Направио и видео. Батерија ми је била при крају. Уопште се нисам припремио. Мислио сам да дођем следећи пут са камером, али када сам силазио помислио сам: „Не, овде се више нећеш вратити“.
Изашавши на светлост дана после непланиране авантуре, дотеривања боје и осветљења одмах је „окачио“ фотографију на Фејсбук.
- Док сам дошао кући доживела је незапамћени број „лајкова“ и „шерова“. Било ми је драго због тога, али сам у исто време помислио да ниједна фотографија коју сам направио фото-апаратом није доживела толики успех. Многи су ми се јављали и питали ме зашто је нисам означио. Ја се сигурно нећу леба најести због једне фотографије. Било би ми драже да се људи запитају одакле је то фотографисано и да, можда, обрате пажњу на Дом војске. Наслушао сам се прича људи којима су се очи цаклиле док су причали о бољим временима. Слушам колико им је жао. Срце их боли због тога шта се ту некад дешавало и збивало, а шта сад. Мени је свеједно. Ја знам ту зграду овакву каква је сад. Не знам је из неких бољих дана и то је веома тужно – закључује Слободан.
На трагу лепоте пронашли смо прикривени ужас. Ужас у чијем је центру одумирање и труљење једног од симбола овог града.
О. Гавриловић

Најновији број

14. децембар 2017.

Најновији број