13. jul 2017.13. jul 2017.
SAN JE OSTVAREN
NA PUTU ZA MONGOLIJU IV

SAN JE OSTVAREN

Tim „Moto Mongolia 2017“je nažalost u zemlju Džingis-kana ušao u oslabljenom sastavu. Motor Vlade Novotnog usput se previše oštetio i nije bilo moguće da nastavi put. Novotni je ostao u Rusiji, zajedno sa Miladinom Antonićem Makijem, članom posade iz džipa. Ekipa u sastavu Nikola Kacin i Dejan Isaković na motorima i Steva Antonić u džipu stigli su na zacrtano odredište. Za čitaoce “Glasa Podrinja” i u ovom broju piše Nikola Kacin
Da smo znali šta nas čeka od Khovda preko Altaja do Bajankhongura... verovatno bismo mi i ostali u Khovdu. Slagali bismo da smo bolesni ili da su se motori pokvarili. Ali... samouvereni kažemo sebi to nije ništa i mi ćemo to za dan preći pa nastavljamo ka našem cilju, ka Ulan Batoru.
Put nas u početku malo zavara, čisto da se dobro zaletimo i još bolje upadnemo u čeljusti okrutnog Gobija. Nema tu granice pa da putnik vidi i kaže sebi „Hej, dosta smo se šalili hajde sad se uozbiljimo jer upadamo u Gobi, nejnepristupačnije mesto za život“. Nema toga.
Kreće laki off road... Preko komunikacije Bosanac i ja pričamo sve vreme. Sa nama su i naši prijatelji Italijani Mateo i Valentina. Teren deluje kao utabana zemlja i u moto žargonu rečeno mi to „peglamo“ prilično brzo! Negde posle Altaja kada smo već potpuno samouvereni i sigurni da bi i Dakar rutu prošli lagano... Gobi posla prvu opomenu meni. U terenu nalećem na dubok pesak, gubim kontrolu prednjeg točka i u milisekundi se nalazim u letu i padam kraj motora u pesak. Hajde sad nije to ništa. Padovi u pesak su uglavnom bezazleni - ali su i odlična opomena da treba usporiti i da ne treba sanjati o Dakar ruti.
Mateo nastavlja oštro, pratim ga, Bosanac iza nas... Da razjasnimo... u terenu motocikl kad ide brzo stabilniji je. Ali, padovi pri većoj brzini su opasniji. Imamo opciju da vozimo sporo nestabilno ali sigurno, ili da vozimo brzo, pa šta bude. Bosanac je za prvu opciju, Mateo i ja se složismo oko druge. Nismo ni 5km prošli, a Gobi posla opomenu i njemu i meni. Na istom mestu Mateo pade u desnu stranu ja odletoh u levu. Motor kako je pao preko mene priklješti mi nogu, u pesku se iščupah i rekoh hajde malo da prihvatimo Bosančevu opciju. Teškom mukom nastavljamo kroz Gobi. U danu smo prešli svega oko 100km. Psiho-fizički slomljeni oko 19č po +6 vremenskoj zoni kažemo dosta je bilo i postavljamo kamp usred Gobija! Steva u džipu naše muke ne oseća. Pajero može ići i tri puta brže ali ne, ipak ide iza nas i drži nas na oku.
Ujutru nastavljamo dalje ka Bajankhongoru i sanjamo asfalt. Konstitucija terena se polako menja, iz rastresitog peska teren prelazi u utabanu čvrstu podlogu ali sa dosta kamenja. Posle prvih 5km shvatamo šta je to u stvari kamena pustinja. Nigde ničega osim krupnog kamenja u pesku. To znači da bi svaki pad mogao biti prilično opasan i po vozača i po motocikl. Progutasmo po knedlu i nastavismo vožnju u prvoj i drugoj brzini. U celom tom haosu na jednoj pauzi, shvatam da smo prošlu noć u kampu potrošili zalihe vode i da smo ostali na svega 3 litre na 5 duša! Ako ne naiđemo na Mongolsko selo u kom ima prodavnica mi smo u velikom problemu. U pustinji bez vode se ne opstaje. Posle par sati vožnje kroz isti pejzaž razgledamo kartu i vidimo da bi u blizini trebalo da bude selo. Premoreni i potpuno fizički slomljeni guramo dalje da dođemo bar na tu tačku. Selo izgleda pusto. Dve prodavnice veličine kao jedna mala soba u stanu. Iz obe izvlačimo ukupno oko 20 litara flaširane vode, pravimo pauzu i dogovaramo da idemo dalje dokle možemo pa da onda kampujemo i odmorimo. Naš cilj posle Bayankhongora je Karakorum. Prestonica Mongolskog carstva iz 13. veka. Svesni smo da je daleko, ali moramo se nečemu i nadati i pomoću zadatog cilja istrajati u napredovanju kroz bespuće. Kaže mapa da je posle Bayankhongora asfalt. Kaže Google satelit da je to off road. Šta će biti videćemo samo da prođemo pustinju.
Posle 2 dana i još koji sat od trećeg... nekako dođosmo u grad. Pregledamo motocikle i Pajera i vidimo da su nam nosači korpe na džipu popucali od tereta i lošeg terena. Ujutru jurimo radionicu koja će nam moći zavariti korpu i omogućiti bezbedan nastavak. Motocikli su i dalje u odličnom stanju i sa njima nemamo problema. Radionica spolja ne uliva poverenje ali Mongolac bravar vešto, za sat vremena, popravlja našu korpu i fiksira je odlično na džipa. Pakujemo se i ubrzano nastavljamo putem svile ka Karakorumu.
Mapa je bila u pravu. Asfalt se proteže od Bajankhongora do Ulan Batora. Vozimo se i brzo napredujemo. U večernjim satima stižemo u sjajan kamp sa Mongolskim gerovima - šatorima. Na našu žalost svi su zauzeti, ali putnici iz Srbije dobijaju mogućnost da razapnu svoj šator i spavaju u kampu! Baš tog dana ovde je počeo nacionalni praznik-festival Nadam. Takmičenje u kom se vrednuju discipline kao što je: rvanje mongolskim stilom, konjičke trke, kao i streličarstvo sa lukom i strelom iz davno prošlih vremena. Dva dana druženja sa turistima avanturistima iz celog sveta nas potpuno odmaraju i ispunjavaju. U Karakorumu treba videti i posetiti Budistički hram-manastir Erden Zu. Nastao u 16. veku kao ispunjenje sna mnogih tibetanskih budista, ostaje pravi biser do 1939. godine kada ga delimično ruše komunistički vlastodršci. Ubrzanom rekonstrukcijom vraća stari sjaj i ostavlja nas bez daha! Manastir se prostire na prostranstvu na zapadnom delu grada i svakog dana ga poseti više od 1.000 turista. Kada napustite zidine manastira na istočnoj strani videćete još jedan budistički simbol – kamenu kornjaču. Simbol mudrosti, stabilnosti, dugovečnosti i blagostanja u svojoj veličini isklesan u kamenu je stvarno izuzetan i ostavlja bez daha. Približili smo se na nekih 380km do našeg cilja, Ulan Batora! S obzirom da smo se fotografisali kraj kornjače valjda ćemo biti dovoljno mudri i za ostvarenje cilja. Rešismo da to proverimo dana 10. jula 2017. godine. Spakovasmo se i krenusmo put Ulan Batora. Na pola puta gledamo na navigaciji da je moguće ići i prečicom i skratiti rutu za nekih 80km. Lepo stoji nacrtano i lepo piše. Ispostavi se da nije pisalo da ćemo morati i kroz peščane dine. Dine su neverovatno lepe i kreiraju jedan savršen pejzaž i idealnu kompoziciju za uspešnu fotografiju. Ali za motocikliste kao i za vozače terenskih vozila predstavljaju ozbiljnu prepreku. Sva trojica se zaglavljujemo! Steva se sa Pajerom izvuče začas, Bosanac i ja sa ukopanim točkovima čekamo da on izađe na čvrsto tlo pa da se vrati do nas i pomogne nam u izvlačenju. Jedino dobro je da smo ukrali te trenutke i napravili set odličnih fotografija. Dokopasmo se čvrstog tla, i tačno u 19 časova po +6 vremenskoj zoni ekipa: Dejan Isaković, Stevan Ivanović, Nikola Kacin, posle oko 30 dana puta i oko 9.000 pređenih kilometara je stigla na cilj i ostvarila jedan mali san! Ulan Bator. Od krajnjeg zapada do istoka Mongolije na 2 točka stigosmo u glavni grad Mongolije! Stigli smo zahvaljujući celom timu uključujući i Miladina Antonića, i Vladimira Novotnog. Bez obzira što fizički nisu ovde prisutni, oni su sa nama! Moto kamp Oasis u Ulan Batoru je naše novo utočište i odmor pred povratak kući. Prve reči koje čujemo u kampu jesu: „Šapčani!? Pa hajte na rakijicu ovamo!“ U moru avanturista istomišljenika začas dobismo prijatelja Darija iz Rijeke koji se kreće istim putevima sa Toyotom Land Kruzer! Nemci, Amerikanci, Holanđani, Švajcarci, svi su naši prijatelji i sa svima se odlično razumemo. Svi slavimo isto, slavimo što smo živi i zdravi na cilju i nazdravljamo za neke nove avanture!
Naše putovanje od ove tačke će krenuti u lagani povratak. A mi i dalje pod jakim utiskom i adrenalinom pokušavamo da se odmorimo i stižemo kući!
Pozdrav za sve čitaoce Glasa Podrinja!


Najnoviji broj

22. februar 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa