Инфо

Берза

  • aero 1.686 ▼ -0,24%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • lsta 400 ⚫ 0,00%
  • niis 677 ▼ -0,29%
(13. јул 2017.)
НА ПУТУ ЗА МОНГОЛИЈУ IV

САН ЈЕ ОСТВАРЕН

Тим „Moto Mongolia 2017“је нажалост у земљу Џингис-кана ушао у ослабљеном саставу. Мотор Владе Новотног успут се превише оштетио и није било могуће да настави пут. Новотни је остао у Русији, заједно са Миладином Антонићем Макијем, чланом посаде из џипа. Екипа у саставу Никола Кацин и Дејан Исаковић на моторима и Стева Антонић у џипу стигли су на зацртано одредиште. За читаоце “Гласа Подриња” и у овом броју пише Никола Кацин
САН ЈЕ ОСТВАРЕН
Да смо знали шта нас чека од Кховда преко Алтаја до Бајанкхонгура... вероватно бисмо ми и остали у Кховду. Слагали бисмо да смо болесни или да су се мотори покварили. Али... самоуверени кажемо себи то није ништа и ми ћемо то за дан прећи па настављамо ка нашем циљу, ка Улан Батору.
Пут нас у почетку мало завара, чисто да се добро залетимо и још боље упаднемо у чељусти окрутног Гобија. Нема ту границе па да путник види и каже себи „Хеј, доста смо се шалили хајде сад се уозбиљимо јер упадамо у Гоби, нејнеприступачније место за живот“. Нема тога.
Креће лаки офф роад... Преко комуникације Босанац и ја причамо све време. Са нама су и наши пријатељи Италијани Матео и Валентина. Терен делује као утабана земља и у мото жаргону речено ми то „пегламо“ прилично брзо! Негде после Алтаја када смо већ потпуно самоуверени и сигурни да би и Дакар руту прошли лагано... Гоби посла прву опомену мени. У терену налећем на дубок песак, губим контролу предњег точка и у милисекунди се налазим у лету и падам крај мотора у песак. Хајде сад није то ништа. Падови у песак су углавном безазлени - али су и одлична опомена да треба успорити и да не треба сањати о Дакар рути.
Матео наставља оштро, пратим га, Босанац иза нас... Да разјаснимо... у терену мотоцикл кад иде брзо стабилнији је. Али, падови при већој брзини су опаснији. Имамо опцију да возимо споро нестабилно али сигурно, или да возимо брзо, па шта буде. Босанац је за прву опцију, Матео и ја се сложисмо око друге. Нисмо ни 5км прошли, а Гоби посла опомену и њему и мени. На истом месту Матео паде у десну страну ја одлетох у леву. Мотор како је пао преко мене прикљешти ми ногу, у песку се ишчупах и рекох хајде мало да прихватимо Босанчеву опцију. Тешком муком настављамо кроз Гоби. У дану смо прешли свега око 100км. Психо-физички сломљени око 19ч по +6 временској зони кажемо доста је било и постављамо камп усред Гобија! Стева у џипу наше муке не осећа. Пајеро може ићи и три пута брже али не, ипак иде иза нас и држи нас на оку.
Ујутру настављамо даље ка Бајанкхонгору и сањамо асфалт. Конституција терена се полако мења, из растреситог песка терен прелази у утабану чврсту подлогу али са доста камења. После првих 5км схватамо шта је то у ствари камена пустиња. Нигде ничега осим крупног камења у песку. То значи да би сваки пад могао бити прилично опасан и по возача и по мотоцикл. Прогутасмо по кнедлу и настависмо вожњу у првој и другој брзини. У целом том хаосу на једној паузи, схватам да смо прошлу ноћ у кампу потрошили залихе воде и да смо остали на свега 3 литре на 5 душа! Ако не наиђемо на Монголско село у ком има продавница ми смо у великом проблему. У пустињи без воде се не опстаје. После пар сати вожње кроз исти пејзаж разгледамо карту и видимо да би у близини требало да буде село. Преморени и потпуно физички сломљени гурамо даље да дођемо бар на ту тачку. Село изгледа пусто. Две продавнице величине као једна мала соба у стану. Из обе извлачимо укупно око 20 литара флаширане воде, правимо паузу и договарамо да идемо даље докле можемо па да онда кампујемо и одморимо. Наш циљ после Баyанкхонгора је Каракорум. Престоница Монголског царства из 13. века. Свесни смо да је далеко, али морамо се нечему и надати и помоћу задатог циља истрајати у напредовању кроз беспуће. Каже мапа да је после Баyанкхонгора асфалт. Каже Гоогле сателит да је то офф роад. Шта ће бити видећемо само да прођемо пустињу.
После 2 дана и још који сат од трећег... некако дођосмо у град. Прегледамо мотоцикле и Пајера и видимо да су нам носачи корпе на џипу попуцали од терета и лошег терена. Ујутру јуримо радионицу која ће нам моћи заварити корпу и омогућити безбедан наставак. Мотоцикли су и даље у одличном стању и са њима немамо проблема. Радионица споља не улива поверење али Монголац бравар вешто, за сат времена, поправља нашу корпу и фиксира је одлично на џипа. Пакујемо се и убрзано настављамо путем свиле ка Каракоруму.
Мапа је била у праву. Асфалт се протеже од Бајанкхонгора до Улан Батора. Возимо се и брзо напредујемо. У вечерњим сатима стижемо у сјајан камп са Монголским геровима - шаторима. На нашу жалост сви су заузети, али путници из Србије добијају могућност да разапну свој шатор и спавају у кампу! Баш тог дана овде је почео национални празник-фестивал Надам. Такмичење у ком се вреднују дисциплине као што је: рвање монголским стилом, коњичке трке, као и стреличарство са луком и стрелом из давно прошлих времена. Два дана дружења са туристима авантуристима из целог света нас потпуно одмарају и испуњавају. У Каракоруму треба видети и посетити Будистички храм-манастир Ерден Зу. Настао у 16. веку као испуњење сна многих тибетанских будиста, остаје прави бисер до 1939. године када га делимично руше комунистички властодршци. Убрзаном реконструкцијом враћа стари сјај и оставља нас без даха! Манастир се простире на пространству на западном делу града и сваког дана га посети више од 1.000 туриста. Када напустите зидине манастира на источној страни видећете још један будистички симбол – камену корњачу. Симбол мудрости, стабилности, дуговечности и благостања у својој величини исклесан у камену је стварно изузетан и оставља без даха. Приближили смо се на неких 380км до нашег циља, Улан Батора! С обзиром да смо се фотографисали крај корњаче ваљда ћемо бити довољно мудри и за остварење циља. Решисмо да то проверимо дана 10. јула 2017. године. Спаковасмо се и кренусмо пут Улан Батора. На пола пута гледамо на навигацији да је могуће ићи и пречицом и скратити руту за неких 80км. Лепо стоји нацртано и лепо пише. Испостави се да није писало да ћемо морати и кроз пешчане дине. Дине су невероватно лепе и креирају један савршен пејзаж и идеалну композицију за успешну фотографију. Али за мотоциклисте као и за возаче теренских возила представљају озбиљну препреку. Сва тројица се заглављујемо! Стева се са Пајером извуче зачас, Босанац и ја са укопаним точковима чекамо да он изађе на чврсто тло па да се врати до нас и помогне нам у извлачењу. Једино добро је да смо украли те тренутке и направили сет одличних фотографија. Докопасмо се чврстог тла, и тачно у 19 часова по +6 временској зони екипа: Дејан Исаковић, Стеван Ивановић, Никола Кацин, после око 30 дана пута и око 9.000 пређених километара је стигла на циљ и остварила један мали сан! Улан Батор. Од крајњег запада до истока Монголије на 2 точка стигосмо у главни град Монголије! Стигли смо захваљујући целом тиму укључујући и Миладина Антонића, и Владимира Новотног. Без обзира што физички нису овде присутни, они су са нама! Мото камп Оасис у Улан Батору је наше ново уточиште и одмор пред повратак кући. Прве речи које чујемо у кампу јесу: „Шапчани!? Па хајте на ракијицу овамо!“ У мору авантуриста истомишљеника зачас добисмо пријатеља Дарија из Ријеке који се креће истим путевима са Тоyотом Ланд Крузер! Немци, Американци, Холанђани, Швајцарци, сви су наши пријатељи и са свима се одлично разумемо. Сви славимо исто, славимо што смо живи и здрави на циљу и наздрављамо за неке нове авантуре!
Наше путовање од ове тачке ће кренути у лагани повратак. А ми и даље под јаким утиском и адреналином покушавамо да се одморимо и стижемо кући!
Поздрав за све читаоце Гласа Подриња!


Најновији број

13. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa