SAJAM KNjIGA IZ DRUGOG UGLA
Dođite nam opet, ne ljutite se
Na pravom putu pešačke zone nema lutanja, ali svako delo je putokaz, još bolje uputstvo za šetnju drugačijim svetom, onim kreiranim u mislima nekih velikana čija kreativnost nije mogla da se smesti u skučenom prostoru misli, već je želela da kroz mastilo i hartiju oseti toplinu dana. Nečiji likovi žude da oplemene druge živote, da popločaju put ka celini života čitaoca, međutim kao da sve više njih bira prašnjave staze dok vetar realnosti podiže prašinu. Prepliću se šarene naslovnice novih izdanja, klasici svetske književnosti, no slike i delići razgovora sa prodavcima kriju, možda i dijagnozu čitavog društva.
- Proletos su mi tražili Kunderu, vapili su za “Nepodnošljivom lakoćom postojanja”, a sada jednu jedinu nisam prodao – zbori jedan od knjižara.
U reči žalopojke lagano se ušunjava Herman Hese. Pacifista, genijalac čežnjivo na koricama posmatra Alpe, a kroz kičmu struji inspiracija za neka nova bezvremena štiva. Ipak, kaže prodavac, ovde nailazi na ignorisanje. Možda je cena jedini uzrok, prihvatimo (slažimo) da je tako.
Bat koraka na behatonu zamire, zvukovi menjaju uobičajeno odelo tužnim sivim. Deseti je dan Sajma, a nedirnuta kolekcija “Malog princa” tužno upozorava koliko smo na pogrešnoj strani. Izvinite čika Antoan, gospodine Egziperi, stvorili ste vanvremensku priču, nažalost, gle ružnog paradoksa, vrednu za neka druga vremena. Oprosti mali/veliki dečače sa druge planete. Staješ samo jednu “plavu” novčanicu, a opet nisi našao svoj dom. Budi srećan na svojoj planeti, čuvaj svoju ružu, ovde je suviše istosti. Ko razume zvezdano nebo osmehivaće se vedrim večerima, verovaće da je tvoja zvezda tu negde, tražiće nju tragajući za ličnom istinom. Ne brini što na Zemlji zalazi sunce, prečesto u poslednje vreme.
Lamentiramo nad klasicima, pitamo se gde smo pogrešili i kada? Poput primernog tihog đaka, zove nas Bulgakov, “dva prsta” podiže Dostojevski, oni kupce gledaju, žele da pohrle u ruke za svega 500 dinara, no uglavnom utehu dobiju kroz dodir jagodica kažiprsta i blagi povratak na počinak. Poput pijace oči paraju akcije gde za cenu jedne dobijamo dve knjige izdavača u stečaju. Banalizovana reč “roba” prekrila je i umetnost. Bitka sa tržištem i mentalitetom definitivno je izgubljena, malo ko je svestan da se i dogodila, tek poneki zaposleni.
Do uha dopire razgovor o tome da li je veći Ivo Andrić ili Meša Selimović. Bože, divnog li rivalstva, kako bi bilo lepo slušati sudare argumenata dva stava, kako bi grejalo dušu verbalno mačevanje citatima. Samo da je češće. Ima li još onih kojima je važno da li je prodavaniji Dis ili Rakić, ko sanja po stihovima Alekse Šantića, deo života pronalazi kod Mike Antića? Živi li ko u Dučićevim jutrima? Ko je poslednji shvatio smisao u psovkama Bukovskog?
Život nije bajka, ali može biti bar lepa priča, u šta nadu vraćaju dve bake koje kupuju bajke za svoje unuke. Sećaju se kako su im ih pričale njihove majke i bake, koliko su verovale u kuće od čokolade, bojale se strašnog vuka, navijale za tri praseta. Slušate ih kako govore i samo želite da im stisnete ruku, da im se zahvalite. Neka deca će odrastati uz najlepše priče i ne, neće ih život dočekati nespremne, samo će im utkati veru da se bore, da ne dozvole srećnom kraju da pobegne. Veštice i babaroge stvarnosti sve su jače, no još su pobedive, moraju biti da bi i naš život imao smisao. Znaćemo da pobeđujemo ako kroz nekoliko decenija isti ili sličan razgovor vode baš te unuke, onda već majke ili čak bake.
Za sada izgleda gubimo, možda i ne, no svakako borba traje. Drage knjige, dela sanjara, spavajte pod najlonom ili kutijama. Čeka vas još mnogo lutanja ovih godina, no ne odustajte od nas, pozdravite nas opet na istom mestu, brzo. Hajde da se uskoro, kao dobri poznanici, bar vidimo, možda vam i nađemo trajni smeštaj na polici porodične biblioteke.
SREĆAN PUT, HVALA ŠTO STE BILI!
- Proletos su mi tražili Kunderu, vapili su za “Nepodnošljivom lakoćom postojanja”, a sada jednu jedinu nisam prodao – zbori jedan od knjižara.
U reči žalopojke lagano se ušunjava Herman Hese. Pacifista, genijalac čežnjivo na koricama posmatra Alpe, a kroz kičmu struji inspiracija za neka nova bezvremena štiva. Ipak, kaže prodavac, ovde nailazi na ignorisanje. Možda je cena jedini uzrok, prihvatimo (slažimo) da je tako.
Bat koraka na behatonu zamire, zvukovi menjaju uobičajeno odelo tužnim sivim. Deseti je dan Sajma, a nedirnuta kolekcija “Malog princa” tužno upozorava koliko smo na pogrešnoj strani. Izvinite čika Antoan, gospodine Egziperi, stvorili ste vanvremensku priču, nažalost, gle ružnog paradoksa, vrednu za neka druga vremena. Oprosti mali/veliki dečače sa druge planete. Staješ samo jednu “plavu” novčanicu, a opet nisi našao svoj dom. Budi srećan na svojoj planeti, čuvaj svoju ružu, ovde je suviše istosti. Ko razume zvezdano nebo osmehivaće se vedrim večerima, verovaće da je tvoja zvezda tu negde, tražiće nju tragajući za ličnom istinom. Ne brini što na Zemlji zalazi sunce, prečesto u poslednje vreme.
Lamentiramo nad klasicima, pitamo se gde smo pogrešili i kada? Poput primernog tihog đaka, zove nas Bulgakov, “dva prsta” podiže Dostojevski, oni kupce gledaju, žele da pohrle u ruke za svega 500 dinara, no uglavnom utehu dobiju kroz dodir jagodica kažiprsta i blagi povratak na počinak. Poput pijace oči paraju akcije gde za cenu jedne dobijamo dve knjige izdavača u stečaju. Banalizovana reč “roba” prekrila je i umetnost. Bitka sa tržištem i mentalitetom definitivno je izgubljena, malo ko je svestan da se i dogodila, tek poneki zaposleni.
Do uha dopire razgovor o tome da li je veći Ivo Andrić ili Meša Selimović. Bože, divnog li rivalstva, kako bi bilo lepo slušati sudare argumenata dva stava, kako bi grejalo dušu verbalno mačevanje citatima. Samo da je češće. Ima li još onih kojima je važno da li je prodavaniji Dis ili Rakić, ko sanja po stihovima Alekse Šantića, deo života pronalazi kod Mike Antića? Živi li ko u Dučićevim jutrima? Ko je poslednji shvatio smisao u psovkama Bukovskog?
Život nije bajka, ali može biti bar lepa priča, u šta nadu vraćaju dve bake koje kupuju bajke za svoje unuke. Sećaju se kako su im ih pričale njihove majke i bake, koliko su verovale u kuće od čokolade, bojale se strašnog vuka, navijale za tri praseta. Slušate ih kako govore i samo želite da im stisnete ruku, da im se zahvalite. Neka deca će odrastati uz najlepše priče i ne, neće ih život dočekati nespremne, samo će im utkati veru da se bore, da ne dozvole srećnom kraju da pobegne. Veštice i babaroge stvarnosti sve su jače, no još su pobedive, moraju biti da bi i naš život imao smisao. Znaćemo da pobeđujemo ako kroz nekoliko decenija isti ili sličan razgovor vode baš te unuke, onda već majke ili čak bake.
Za sada izgleda gubimo, možda i ne, no svakako borba traje. Drage knjige, dela sanjara, spavajte pod najlonom ili kutijama. Čeka vas još mnogo lutanja ovih godina, no ne odustajte od nas, pozdravite nas opet na istom mestu, brzo. Hajde da se uskoro, kao dobri poznanici, bar vidimo, možda vam i nađemo trajni smeštaj na polici porodične biblioteke.
SREĆAN PUT, HVALA ŠTO STE BILI!
Dušan Blagojević
Najnoviji broj
18. april 2024.
