VOJNIKOVA BRESKVA

K“™o da je noćas bilo svežije. Il“™ je uvek tako. Pred zoru. Drhturi koža i sve se skuplja. Dlačice k“™o u ježa. A koporan veliki, debeo. Štiti i ne štiti. Kud li samo prođe? Ko bi rek“™o - tek je rana jesen. “˜Vako “˜ladno. Ko da se Bog, prosti Oče, prevario, pa naredio zimu u jesen. Eno, i Jovan se ukočio. Cvokot se čuje. I ova trava što je mokra, bre. Rosa. Svaki listak vlažan. A lepa poljana - valovita. Mo“™š napasti veliko blago. Sigurno je gazdinska. “˜Vaka trava je samo u gazda. K“™o u našeg gazda Janka. Kak“™e on livade ima. Trava do pojasa. I nije čudo - najbogatiji u selu. Ovo ovde nije ništa spram njegovih livada. Jest i ovde povelika. I lep je ovaj kraj. I to je Srbija. Velika je Srbija. Samo, kod nas, u našem selu, pa i u drugim selima, u celoj prostranoj Šumadiji, nekako je pitomije, što li? Ipak, ova livada podseća na jednu gazda Jankovu. Onu, podno mlina, kraj Milića kuća. Tu sam proletos čuv“™o goveda. A raj je, brate, zemaljski. Nemaš da brineš. Goveda ne mogu u štetu. Sa jedne strane šuma, s druge reka, a prema “™šenici gazda Mirkovoj - ograda. Mo“™š sve čet“™ri uvis.
Di li su sad Milovan i Aleksa, gazda Jankovi sinovi. On “˜tede da i“™ izvuče, da ne idu u rat. Gazdinska posla. Misli - sve se može parama. Al“™ nećeš. Otadžbina, bre, zove. Ova ista naša majka - Srbija, ej! Ubili smo Ferdinanda u Sarajevu, p“™ oće da nas pokore k“™o Bosnu. Samo, ne mož“™ to tako. Ne da Srbin rodnu grudu. A gazda Marko ne da sinovima u borbu. I Milovan bi, možda, i prist“™o na to, al“™ Aleksa je junak. Aleksa ne mari za tatine pare. Aleksa je - k“™o dva čoveka. Najviše je kamen s ramena bac“™o. A sestra im Mirjana - anđeo. Leptir. Srna. Sve milje zemaljsko. K“™o da nije Srpkinja. K“™o Vrancuskinja. A, opet, lepota. Kad je ono prvi put strevih samu kod Perića na mobi, nasmejala mi se. A ja, ždrebac, upro oči u zemlju, pa ni da mrdnem. Nije šala. Sluga i gazdinska kći. Drugi put mi donela ručak kad smo kosili na Vučjem gumnu. E, da mi je bilo slobodno gledati je“¦