ČAROLIJA BIOSKOPSKOG PLATNA

Snimam vatromet za novu srećnu nam 2012. godinu beznađa i na trgu posmatram masu mladih. Zinuli i gledaju vatromet koji me podseti na bioskop i vremena kada smo širom otvorenih očiju i usta bukvalno ,,gutali slike“ sa filmskog platna. Setih se i starog Šapčanina Milana Kovačevića, poznatijeg kao Milan Mozgonja, i njegovih beseda osamdesetih godina u Domu za stare na Dumači. Tada sam ga posetio sa još jednim mojim drugom. Seo sam pored čika Milana snimivši razgovor sa tada najstarijim građaninom Šapca. Imao sam pripremljenu gomilu pitanja za njega o zbivanjima i životu u gradu sa početka dvadesetog veka.
Pričao je čika Milan brže no što sam ja postavljao brojna pitanja. Pričao o događajima od pre 80 godina, kao da su se dogodili juče, i tako stigosmo i do prvog bioskopa u Šapcu. Reče, bio je dečak kada je na Mačvanskoj pijaci (parkić kod nove robne kuće) radila lokomobila ““ parna mašina za pokretanje generatora koji je proizvodio jednosmernu električnu struju za napajanje filmske aparature. U neposrednoj blizini, bio je postavljen veliki zamračen šator pod kojim je bilo razapeto belo platno na kome je majstor puštao neme filmove. Sve je bilo interesantno dok nije pušten neki ratni film gde se videlo kako vojnici u borbi seku glave. Publika, najviše seljaci sa pijace, poskakali i preko klupa za sedenje u paničnom strahu počeli da beže van šatre uz povike: „Ubiše ljude, seku glave, seku glave!“
Očigledno da je to bio dokumentarac o rusko-japanskom ratu u kojem su vođene krvave borbe za teritoriju Mandžurije od 1904.-1905. godine. Filmski snimak verovatno je bio autentičan jer su se u to prvo vreme filma snimali događaji koji su trebali da kod gledalaca izazovu što više uzbuđenja ili oduševljenja poput padova zapaljenih cepelina, vremenske nepogode, poletanje aviona i razne svetske atrakcije. Za režisere i glumce bilo je još rano.