IN MEMORIAM
Veselin Vesa Krstić
(1933-2024)
U nebesku redakciju „Glasa Podrinja“ otišao je jedan od najboljih urednika. Veselin Vesa Krstić preminuo je 14. oktobra 2024. u Šapcu.
Bila sam Vesin šegrt i kalfa, ponosna na ono čemu me je naučio: kako se piše vest, kako prelama i kako rađa list u štampariji. Kad sam došla u redakciju i novinarstvo, slučajno, rekao mi je da pazim da mi olovo ne uđe pod kožu. Nisam pazila i do danas sam ostala zarobljenik štampane reči.
Kada sam postala glavni urednik i muku mučila sa kompjuterizacijom lista, Vesa je već bio u penziji i baratao kompjuterom bolje od tri puta mlađih. Ubrzo je postao „babica za knjige“, kako je sam govorio. Tehnički je uredio i nekoliko mojih knjiga.
Prošle nedelje razgovarali smo telefonom. Pitala sam ga za neke anegdote iz redakcije, koje sam pomalo zaboravila, a on ih je pamtio do najsitnijih detalja. Brzomisleći i duhovit uvek je bio zanimljiv sagovornik, a od njegovih kovanica rečnik se mogao napraviti. U poslednjem razgovoru pozvao me je u posetu, da se vidimo „pre nego što se odjavi“. Tako je rekao.
Dok pišem, mislim šta bi Vesa redigovao i znam da bi izbacio sve sentimentalnosti, ali ne mogu da ne pomenem njegovu Kaću, koja ga je videla u trećem razredu Učiteljske škole i od tada joj je u srcu i mislima, ćerku Jelenu, koja mu je podarila unuku Martu, i sina Danka, kome je ostavio ljubav za reku. Bili smo kolege, saradnici i prijatelji. I cela njegova porodica bila mi je prijatelj.
Vesa Krstić rođen je u Loznici 21. jula 1933. godine, kao treće dete železničara Alekse i Peštanke Vilme. U Šapcu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a Višu pedagošku (grupa srpskohrvatski jezik i književnost) u Beogradu.
Dve godine bio je nastavnik u osnovnoj školi, a zatim se 1962. godine posvetio novinarstvu. U listu „Zorka“ bio je saradnik i odgovorni urednik, zatim je četiri godine bio glavni i odgovorni urednik lista „Viskoza“ u Loznici i šest godina urednik Radio Podrinja. Odatle je 1972. godine došao u Šabac, gde je od 1978. do 1987. bio glavni i odgovorni urednik i direktor „Glasa Podrinja“.
Penzionisan je u maju 1992. godine kao zamenik direktora Javnog informativnog preduzeća „Glas Podrinja“. Uz novinarstvo bavio se i publicistikom, a u penziji još i kompjuterskom tipografijom i uređivanjem knjiga, novina i časopisa. Više od sto knjiga potpisao je kao urednik, recenzent, pisac predgovora ili lektor. Više puta je nagrađivan, pored ostalog i Ordenom rada sa srebrnim vencem.
Bila sam Vesin šegrt i kalfa, ponosna na ono čemu me je naučio: kako se piše vest, kako prelama i kako rađa list u štampariji. Kad sam došla u redakciju i novinarstvo, slučajno, rekao mi je da pazim da mi olovo ne uđe pod kožu. Nisam pazila i do danas sam ostala zarobljenik štampane reči.
Kada sam postala glavni urednik i muku mučila sa kompjuterizacijom lista, Vesa je već bio u penziji i baratao kompjuterom bolje od tri puta mlađih. Ubrzo je postao „babica za knjige“, kako je sam govorio. Tehnički je uredio i nekoliko mojih knjiga.
Prošle nedelje razgovarali smo telefonom. Pitala sam ga za neke anegdote iz redakcije, koje sam pomalo zaboravila, a on ih je pamtio do najsitnijih detalja. Brzomisleći i duhovit uvek je bio zanimljiv sagovornik, a od njegovih kovanica rečnik se mogao napraviti. U poslednjem razgovoru pozvao me je u posetu, da se vidimo „pre nego što se odjavi“. Tako je rekao.
Dok pišem, mislim šta bi Vesa redigovao i znam da bi izbacio sve sentimentalnosti, ali ne mogu da ne pomenem njegovu Kaću, koja ga je videla u trećem razredu Učiteljske škole i od tada joj je u srcu i mislima, ćerku Jelenu, koja mu je podarila unuku Martu, i sina Danka, kome je ostavio ljubav za reku. Bili smo kolege, saradnici i prijatelji. I cela njegova porodica bila mi je prijatelj.
Vesa Krstić rođen je u Loznici 21. jula 1933. godine, kao treće dete železničara Alekse i Peštanke Vilme. U Šapcu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a Višu pedagošku (grupa srpskohrvatski jezik i književnost) u Beogradu.
Dve godine bio je nastavnik u osnovnoj školi, a zatim se 1962. godine posvetio novinarstvu. U listu „Zorka“ bio je saradnik i odgovorni urednik, zatim je četiri godine bio glavni i odgovorni urednik lista „Viskoza“ u Loznici i šest godina urednik Radio Podrinja. Odatle je 1972. godine došao u Šabac, gde je od 1978. do 1987. bio glavni i odgovorni urednik i direktor „Glasa Podrinja“.
Penzionisan je u maju 1992. godine kao zamenik direktora Javnog informativnog preduzeća „Glas Podrinja“. Uz novinarstvo bavio se i publicistikom, a u penziji još i kompjuterskom tipografijom i uređivanjem knjiga, novina i časopisa. Više od sto knjiga potpisao je kao urednik, recenzent, pisac predgovora ili lektor. Više puta je nagrađivan, pored ostalog i Ordenom rada sa srebrnim vencem.
Stana Munjić
Najnoviji broj
16. januar 2025.
