Bežanje od stvarnosti, problema i svakodnevice, osećanje uspešnosti kroz pobedu u izazovima, sve češće i sve više se traži u virtuelnom svetu kompjuterskih video igrica
Sve je veći broj i odraslih koji video igre smatraju vrlo dobrom zabavom. Uzrok „zaraze” video-igrama nije samo zabava već i zadovoljenje i dopunjavanje nekih psiholoških potreba. Svakodnevno višesatno igranje može prerasti u ozbiljnu zavisnost, zapostavljanje obaveza, ali može izazvati i ozbiljne zdravstvene probleme, podsećaju lekari.
-U klasifikaciji ne postoji zavisnost od video igara kao bolest. Ona se smatra za jednu od novonastalih navika kod dece a sve češće i kod odraslih. U bolesti zavisnosti se ubrajaju alkoholizam i narkomanija odnosno upotreba psihoaktivnih supstanci. Ljudi smatraju da je i kockanje zavisnost što i jeste u smislu doživljaja pacijenta. Po nomenklaturi se ipak ne ubraja u bolesti zavisnosti nego u poremećaj u kontroli impulsa kao što su trihotilomanija, jedna specifična vrsta poremećaja koja se retko viđa ali postoji, zatim piromanija i kleptomanija. Video igrice su u poslednje vreme sve približnije toj grupi. U poslednjih desetak godina sve je uočljivija pojava da deci još kao sasvim maloj dajemo telefon u ruke da nešto gledaju, da im se na taj način okupira pažnja dok roditelji nešto drugo završavaju, da li rade neki dopunski posao ili odmaraju. U svakom slučaju, deca se preokupiraju na početku animacijama i pesmicama, potom crtanim filmovima. Kasnije na red dolaze jednostavnije a vremenom i sve složenije igrice koje mogu da ostave posledice ne samo na psihički deo ličnosti već i fizički. Tako se dešavaju oštećenja vida i raznorazni impulsi koji se mogu registrovati u mozgu, dolazi do poremećaja srčane radnje, poremećaja spavanja itd. Onda se dete mora odvesti kod očnog lekara, dečijeg psihologa i drugih specijalista. To biva neophodno kako bi se tačno razgraničilo šta može biti razlog nekog zdravstvenog problema naročito ako se zna da roditelji najčešće vrlo teško prihvataju da je razlog upravo duži vremenski period koji dete provodi sa telefonom ili ispred računara. Neophodno je stalno imati u vidu da video igre nisu igračka već okupiraju ceo organizam a na prvom mestu mozak – objašnjava prim. dr Ljiljana Stanimirović, psihijatar u Opštoj bolnici „dr Laza K. Lazarević“.
Foto: Privatna arhiva
Kad se govori o psihičkoj zavisnosti može se manifestovati kao poremećaj u spavanju, kada dete neće da legne dok ne odigra svoje igrice ili se budi i priča šta je u njima videlo.
Anketa Glasa Podrinja: -Igram igrice u slobodno vreme u meri u kojoj mi druge obaveze to dozvole. Nisam opterećen da moram da završim krug ili zadatak, uglavnom su to igre koje nemaju zvaničan kraj i mogu da se nastave kad god poželim – navodi tridesetogodišnji Jovan M.
-Imam dva dečaka osnovnoškolskog uzrasta i za sada uspevam da im ograničim upotrebu mobilnog telefona i kompjutera na dane vikenda. Kada smo uveli to ograničenje, moram priznati da je bilo otpora pa i suza, ali sad su se već navikli. Ono što primećujem je da kako se probude u subotu ujutru, odmah potežu za telefonom i muke su da ih posle odvojimo. Zato pokušavamo da smislimo neki izlazak, da odemo negde gde neće nositi telefone – kaže Miroslav P.
-Provodio sam i po nekoliko sati dnevno za kompjuterom. Priznajem da je ta navika počela da mi oduzima ne samo društveni život već i sposobnost ispunjavanja u potpunosti radnih obaveza, dolazio sam na posao neispavan, umoran. Uspeo sam da to svedem na razumnu meru ali nije bilo lako. Sada kao roditelj priznajem da imam strah i ograničavam detetu upotrebu kompjutera, možda čak i preterano. Jako je teško naći meru i mislim da bi trebalo malo više edukacije na tu temu – ističe A.T.
-Ono što najčešće zabrine roditelje je kada dete počne da se iz dana u dan sve agresivnije ponaša.
Dešava se da preslikavaju i poistovećuju se sa junacima koje gledaju i kojima se bave kao akterima. Agresija je sve prisutnija kod dece, svih uzrasta, više ne bih čak ni pravila granicu predškolsko ili školsko, osnovna ili srednja škola, na svim nivoima deca su puštena da rade šta hoće a ceh u velikoj meri plaćaju upravo roditelji koji se nađu u problemu. Treba posvetiti više pažnje svim aspektima problema, razgovarati sa stručnim licima, dečijim psihijatrom. I mi u Službi imamo defektologe, psihologe, kompletan tim koji se između ostalog bavi i tim problemima. Dešava se da se posle dužeg razgovora sa takvom decom i njihovim roditeljima jako malo dobije podataka a razlog je negiranje problema. Na pitanje da li vam dete koristi mobilni telefon, uglavnom su odgovori „ponekad“, „malo, nije to ništa“, neshvatajući da se dete vremenom vezuje za takve vrste aktivnosti. Dosta je agresije po školama, često čujemo i čitamo o takvim dešavanjima i mislim da je u velikoj meri pored drugih faktora zakazala i porodica kao institucija društva. Deca su sve više prepuštena samoj sebi, dozvoljeno im je da rade šta god hoće, sve im je dostupno – navodi prim. dr Stanimirović.
U stalnom je porastu i broj odraslih koji zabavu nalaze u virtuelnom svetu. Kao najčešći razlog za igranje video-igrica navode se zabava, zatim uzbuđenje i na kraju, i u malom procentu, mogućnost da se iz igrica može nešto i naučiti.
Foto: Privatna arhiva
