Slatke dudinje

Dok nisu ušli u takmičarski sistem svi klubovi iz Šapca (osim Mačve i Srbije koji su igrali u Ligi) dvadeetih su igrali prijateljske mečeve i tako iskazivali snagu. Kada je dogovarano gostovanje, nije bilo novca kod igrača Radničkog za udoban prevoz, već se nalazila alternativa. Najčešće bi to bila rabadžijska kola, a luksuzom je smatrano ukoliko bude novca za špediter.

Putovalo se na utakmice u Veliku (danas Sremsku) i Malu Mitrovicu, Bijeljinu, Obrenovac, Rumu. Dešavalo se da ne bude mesta za sve igrače u prevozu, nego jedni sede, drugi idu korakom pored, pa onda zamena i tako do odedišta gde je trebalo igrati. Bilo je teško hodati, ali ne beše ni udobno sedeti, jer su drumovi bili neravni, a prevoz tvrd, bez federa. Da ne bi bilo povratka noću na isti način, fudbaleri domaće ekipe bi vodili protivnike na konak kod njih u dom, a onda bi igrači Radničkog uzvraćali kada su oni domaćini.

Hranu je svako nosio u skladu s mogućnostima i uvek bi na zajedničkoj pauzi za obed sve bilo stavljano na jednu trpezu i svi zajedno ručaju. Dodatna okrepa bili su plodovi na drveću uz put. Najčešće se jela divlja džanarika, drenjina, a u sećanju svedoka prvih godina Radničkog ostao je put u Rumu kada su ugledali žbunove pune dudinja. Zastali su i u slast jeli svi igrači. Jedva je bilo snage da igraju stomaka punih slatkog ploda.