Život i pozorište su nepredvidivi

Nikita Milivojević jedan je od najistaknutijih srpskih pozorišnih reditelja, poznat po inovativnim interpretacijama klasičnih dela. Njegove predstave, često inspirisane Šekspirom, osvajale su brojne nagrade na međunarodnim festivalima. Igrane su u zemljama širom Evrope i domaćim pozorištima. Milivojević je osnivač Šekspir festivala u Čortanovcima, kroz koji promoviše savremena čitanja dela velikog engleskog pisca. Milivojevićev umetnički rad odlikuje se hrabrošću, originalnošću i konstatnim preispitivanjem granica pozorišta, a njegove predstave odišu smelošću nose prepoznatljiv autorski pečat. Na jedinstven način spaja tradiciju i savremenost dok istražuje teme identiteta i ljudske prirode. Poznat je po vizuelno upečatljivim scenama koje publiku uvode u kompleksan dramski tekst.

Kako gledate na tvrdnju da je jedina konstanta u životu i svetu promena?
To može biti ključna reč i dešifrovanje kako prolazimo kroz život. Postoji možda još jedna apsurdna stvar, a ona glasi: da bi čovek ostao dosledan i svoj, on mora stalno da se menja. Promena je važna stvar u životu, čak i mom. Uzmimo za primer predstave koje sam radio u Šapcu. Iako imaju neki pečat, one su sve drugačije. Trudim se kada radim da se ne ponavljam, te mi se čini je to dodatni motiv da istražujem, posebno u radu sa glumcima. Mislim da se i oni tada raduju procesu, jer nikada ne znaju kakav će biti krajnji rezultat.

Kako uspevate da konstantno dajete sebe, a ujedno i da sačuvate sebe?
Moram da priznam da već godinama tražim odgovor na to pitanje. Mislim da je to strast. Dokle god postoji strast dok radite ovaj posao i osećaj da ćete nešto novo otkriti sebi i drugima, kao i o sebi i drugima, to vas „tera“ da idete napred. Verujem da sam od početka, od „Ćelave pevačice“ uspevao da se izborim za svoju unutrašnju slobodu, a to je da radim ono do čega mi je stalo. Pomaže mi da svaki novi projekat radim vođen Bergmanovom rečenicom „Radi svaki film, kao da ti je poslednji u životu“.
Kada sagledate vreme, protekle godine. Da li se osvrnete, gledate, ili živite u sadašnjem trenutku?
Retko imam priliku da gledam u prošlost, osim u izuzetnim trenucima. Kao primer mogu da navedem rad na „Ćelavoj“ kada me drugi podsete i pitaju. Kada radim skoncentrisan sam na ono što radim i tada mogu da razgovaram o tome. Posle premijere u fokusu su mi druge stvari. Ostanu urezani utisci, fragmenti i slike. Mislim da je to dobro, jer ostavljam sebi prostora za nešto novo.

Foto: Glas Podrinja

Da li nekada pomislite da ste mogli nešto drugačije, bolje da uradite?
Pre nekoliko godina moja draga prijateljica Olivera Milošević napisala je knjigu sa našim razgovorima. Mogu da kažem da je knjiga kao autobiografija, ali i priča o pozorištu. Bio sam prilično iznenađen onim što je u koricama, jer čini mi se da sam nekako zaboravio šta se sve dogodilo tokom ovih trideset godina. Ona me podsetila, te mi se čini da nije bilo tih razgovora od devedesetih do danas ne bih znao kako je vreme proteklo. Beskrajno sam joj zahvalan, te se tamo nalaze odgovori na brojna pitanja o mojim utiscima, razmišljanjima, dilemama.

Predstava „Ćelava pevačica“ prvi put izvedana je na sceni Šabačkog pozorišta 1994. godine i uvrštena u prvih pet predstava u zemlji. Pobrala je brojne nagrade i priznanja po svim festivalima, a na svetskom Festivalu Joneska zavredila je nagradu za režiju, glumu i predstavu u celini.
-Kada smo imali probu „Ćelave pevačice“ pred izvedbu povodom 30 godina postojanja predstave, zaista sam uživao. Ponovo sam počeo da režiram. Svima nam je bilo veoma zabavno. I to je lepota pozorišta. Ono je živa stvar i uvek možete da se vratite, malo dodate i oduzmete. Ponovni rad sa ansamblom mi je kao da sam u zakoračio u vremeplov. Ovo nije priča samo o dugovečnosti jedne predstave, već je i priča o samom životu. U predstavi je kao i uživotu. Sve se promenilo. Mi, stvarnost, pozorište. Sećam se inicijalne ideje. Bila 1994. godina i vreme kada je naša stvarnost i naši životi su bili potpuno okrenuti naglavačke. Želeo sam da tu nelogičnost svega prensem na scenu. Jonesko je bio idealan. Predstava je bila drugačija od svega što smo igrali u našim pozorištima. Bila je pomalo bezobrazna. No, mi smo se igrali na sceni i rezultat toga je osećanje drugačijeg pozorišta.

Foto: Glas Podrinja

Ako bismo napravili paralelu sa pomenutom knjigom „Ja ovde silazim“ kakav je Vaš trenutni put, put pozorišta, društva i sveta.

Pozorište od devedesetih do danas značajno se promenilo. Mislim da je savremeni teatar postao simbioza mnogo toga. On je plesni teatar, post dramski, dokumentaristički, performans,... A gde smo mi u svemu tome? Pokušavamo da pratimo neke tokove, ali mi se čini i da kasnimo u nekim segmentima što je kompleksna i duga priča. Posledica nemaštine, propadanja. Ne možemo očekivati da ako neke stvari u društvu ne funkcionišu da će u pozorištu. To nije moguće. Ali... Uvek ima darovitih ljudi. Glumaca, reditelja koji iznenade. Njihov talenat je neuništiv i uvek se izbore za nešto svoje. Moji studenti uvek me iznenade. Mislim da ima neke nade u svemu tome. Naravno da su strast i ljubav važne u svemu. U ovom poslu posebno. Kada nestane strasti, tada ne treba više ni raditi. Uvek sam to govorio.

Milivojević je uz podršku tadašnje upravnice na scenu postavio neobičnu predstavu i publiku uvek u pozorište apsurda.
-Moram da napomenem da sam imao veliku podršku i razumevanje tadašnje upravnice Šabačkog pozorišta Zlatice Popović. Ona je bila divna žena koja se u tom trenutku našla na mom putu. Prve prognoze su bile da nećemo imati više od tri igranja u Šapcu i da niko predstavu neće razumeti. Nije bilo tri igranja, već trideset godina. U pozorištu je kao i u životu, neke stvari su nepredvidive. Siguran sam da bi se i Jonesko iznenadio. Želja mi je da nastavi svoj život i u budućnosti.
U planu je nova saradnja poznatog reditelja i šabačkog teatra. Premijera se očekuje tokom ove godine, a detalji su još uvek nepoznanica za javnost. (razgovor sa Nikitom Milivojevićem vođen je tokom njegovog boravaka u Šapcu povodom 30 godina od premijere Ćelave.)

Foto: Glas Podrinja

Često Vas okarakterišu kao buntovinika. Kako gledate na ovu rečenicu, tvrdnju?
Razumem kada su mi to govorili devedesetih, jer sam učestovao u demonstracijama, otkazivao predstave. Verovatno su i moje izjave ličile na nekog ko se često ne slaže sa nekim stvarima. No, i to je posledica moje unutrašnje slobode i toga da mogu da mislim svojom glavom, radim svoj posao. Često koristim reč sloboda, ostvarivanje slobode. Smatram da i to što ne koristim društvene mreže je odraz moje slobode i poštovanje vremena. I to je vrsta buntovništa, jer ne prihvatam ono što mi je nametnuto. Mislim da da su mladi vrlo perfidno uvučeni u jedan svet koji samo naizgled radi za njih, a u suštini on sve radi protiv njih. To je ono protiv čega se bunim, na svoj način. Pravi revolucionari su mlađi, oni treba da pokreću.

Da li je važno da „buntovnik“ prvo upozna sebe, a zatim svet?
U Apolonovom hramu u Delfima stoji natpis „Upoznaj sebe“. Mislim da neću upoznati sebe ni za trideset godina. Verujem da je to nemoguća misija, ali svakog dana pokušavam da spoznam neke stvari o sebi. Verovatno se zbog toga i bavim pozorištem, kako bih nešto otkrio o sebi.