Branko prijatelju Siniši donirao bubreg

Kažu da postoji taj jedan datum posle koga nismo isti. U životu Branka Đalamića iz Bogatića i Siniše Novakovića iz Klenja to je 26. decembar 2024. godine, dan kada je jedan prijatelj drugom donirao bubreg. Odluku je Branko doneo ćutke, promišljajući tri meseca pažljivo svaki korak. Strah je bio neizbežan, bojazan zbog dece, porodice, mogućih rizika, ali sve to je nadvladala želja da drugu iz školskih dana omogući normalan život. A pretrage i analize uverile su ga da upravo on može biti taj.

Foto: Privatna arhiva

Strah i neizvesnost
-Znali smo samo da smo ista krvna grupa. To je preduslov za intervenciju, poklapanje krvnih grupa i tkiva. Ipak, ni te provere nismo mogli da uradimo ovde, čak ni u privatnim laboratorijama, jer zakon ne poznaje mogućnost da bubreg donira neko ko nije krvni srodnik- počinje Branko, skroman u svom izlaganju nakon ovog velikog čina.

-Zakon kaže da samo krvni srodnik može da bude donor, druga opcija je kadaverična transplantacija. Moja majka je stara, nije mogla da bude kandidat. Saznali smo da je Branko kompatibilan davalac tek kad smo otišli u Tursku- dodaje Siniša.

Foto: Privatna arhiva

Upravo je tamo rađena operacija. Na klinici je Siniša boravio dva, a Branko mesec i po dana. Pratnja i najveća podrška bile su im supruge Slavica Novaković i Sanja Đalamić, koja se priseća prve reakcije nakon što joj je muž rekao da će svoj bubreg dati prijatelju.

-Bila sam šokirana kad mi je to rekao, ali znajući kakav je čovek, nijednog momenta nisam pomislila da mu kažem da to ne radi. Uvek je bio takav, kad god mu se ukaže prilika, spreman je da pomogne. Oboje se vodimo mišlju „Čini dobro, dobrom se nadaj.“ Znala sam da je dobrog zdravlja, ali ipak je to hirurška intervencija, odlazak u drugu zemlju, gde ne poznajemo ljude, jezik... Postojao je strah, ali ga je nadjačalo uverenje da radi ono što je vredno i ispravno- napominje Sanja.

Foto: Privatna arhiva

Odluka je pala
Seća se Branko trenutka kad je prelomio, iako je odluka došla mnogo pre. Dugo se Siniša mučio na dijalizama, imao jednu operaciju nakon koje je usledila infekcija i pogoršanje zdravstvenog stanja... Shvatio je da mu neće biti bolje ako mu ne pomogne.

-Kad sam izvagao i shvatio da u slučaju nekog najgoreg scenarija svojoj deci, zbog različite krvne grupe, ne bih mogao da pomognem, a Siniši mogu, doneo sam odluku. Tri - četiri meseca nisam rekao nikom. Imali smo svadbu starijeg sina, posle toga četiri - pet punoletstava u firmi, pozavršavali neke obaveze. Bili smo na jednom punoletstvu zajedno, sećam se da je bila Sveta Petka. Njemu tih dana nije bilo dobro, a ja sam već prelomio i rekao suprugi i deci nekoliko dana pre toga. Uvideo sam pogodan momenat da mu to saopštim. Nisam mu ostavio mnogo vremena da razmišlja o mom predlogu, samo sam mu rekao da traži način kako to da uradimo- priča Branko.

Kad je sve bilo spremno, u Istanbulu ih je dočekao tim doktora koji su bili zaduženi za njihov slučaj. Strah od neizvesnosti bio je neminovan.

Foto: Privatna arhiva

Poverenje pobedilo zebnju
-Prvi susret sa doktorom, timom koji je radio- njih trojica. Čovek ulazi u prostoriju- visok, krupan, osmeh na licu, a sa njim prevodilac, devojka koja je bila 24 sata uz nas. Ako je bilo nekih bojazni, nestali su već prilikom tog prvog susreta, zbog utiska koji su na nas postavili svojom srdačnošću i poverenjem koje su nam ulili. Najpre su sanirali infekciju koja je Sići ostala od prethodne operacije i onda je došao taj 26. decembar. Operacija je uspešno završena, bubreg je počeo doslovno da radi na stolu i to je osoblju bilo fascinantno. Obično je potrebno nekoliko sati ili dana- napominje Branko.

Nije samo to oduševilo osoblje u Turskoj, već i činjenica da su dva druga sve vreme bili nerazdvojni- od odlazaka na lekarske kontrole i preglede do zajedničkih obroka. Nakon snimka koji je na društvene mreže okačila devojka koja im je bila prevodilac, postali su i predmet pažnje tamošnjih medija koji su ih intervjuisali. Taj snimak odjeknuo je i u Srbiji, iako su do tada sve radili u tišini. Tako i danas Branka, koji je taksista, zaustavljaju na ulici i prepoznaju, hvale njegov gest i ljudskost.

Foto: Privatna arhiva

Kao nov(i)
-Osećam se kao nov. Odlično. Nema nikave razlike u odnosu na ranije, dok sam imao dva bubrega. Sad i kad znam kako je, opet bih ponovo- poručuje on.

Svoje muke tokom procesa prećutkuje, jer ih je stoički izdržao zbog prijatelja, koji mu je sad i više od toga- pobratim. Ipak, supruga Sanja otkriva koliko je proces bio težak za obe porodice.

-Bilo je mnogo i smeha i tuge i suza, mnogo toga smo preživeli nas četvoro kao porodica. Kad je urađena transplantacija, Branka su doveli posle pet sati, toliko je to trajalo. Tu smo bili Sinišina supruga Slavica i ja, jer je Siniša tu noć proveo na intenzivnoj nezi. Osoblje je dežuralo konstantno i rekli su nam“ samo da preživi gasove“ u prvom trenutku nismo razumeli šta to znači, a on je doslovno bio u ledu, operacioni sto je dubok, i to je tako zbog krvarenja i održavanja organa koji treba da se izvadi. Bilo je jako teško - 24 sata strašne muke, gde on nije mogao čak ni da udahne. Sutradan, kada je Siniša došao, podigli su ga u sedam uveče sa drenom i kateterom da ustane da šeta, Branko stoji i jedva da može da udahne. Posle dva dana su sa drenovima sišli u bolnički restoran da popiju kafu i zapale cigare- seća se Sanja.

Foto: Privatna arhiva

Humanost u krvi
Zebnja je obuzme kada se seti da su u dva navrata potpisivali saglasnost za operaciju, zbog mogućih komplikacija.

-To nije bilo nimalo lako prihvatiti i čuti. Hvala Bogu, dao je bubreg od srca i s verom i ispalo je najbolje što može da bude. Siniši je to bilo pitanje života. Svaki drugi dan na dijalizi po pet, šest, sedam sati, vraćao se iscrpljen i ko zna dokle bi tako. Tu nema normalnog života ni za njega, ni za porodicu. S druge strane, Branko je zdrav i može da funkcioniše normalno sa jednim bubregom bez ikakvih problema- naglašava Sanja.

Branko je, dodaje ona, i višestruki davalac krvi. Ne bi mogao da živi sa grižom savesti da ne pomogne, a da zna da je mogao. Sada su dve porodice bliže nego ikad. On i Siniša čuju se po više puta dnevno, a gotovo svakodnevno se posećuju.

-Redovno idem na kontrole. Dobro se osećam, nadam se da će tako biti ubuduće. Svašta je tu bilo, i suza radosnica i tuge, ali važno je da je na kraju sve dobro ispalo i da se i Branko oseća dobro posle svega- kaže Siniša.

-Svako ima u sebi taj poriv da nekom pomogne. Ključan je trenutak kada se prebrodi strah od neizvenosti. Meni je pomogla svest o tome da svakom to može da se desi- zaključuje Branko.

Prilika rađa hrabre, a hrabrost udružena sa dobrotom je nepobediva. I uvek daje priliku za novi početak. Tako je i ovaj urezan na lančićima koja dva prijatelja- pobratima sada nose oko vrata- poklonu Sinišine majke na kojem je, pored lika Bogorodice, urezan datum operacije- dan nakon kojeg, za dve porodice, ništa više nije isto.