Kad zamirišu takuša i kolačara

U placu porodične kuće, Milanko Ilić, nekadašnji radnik Zorke i Metal Hemika, od pre mesec dana penzioner, brine o starim autohtonim sortama raznog voća. Najviše je stabala i vrsta šljive, jabuke i kruške. Hobi mu je i uzgajanje golubova - domaćih visokoletača i lepezana, ali i razne vrste živine računajući i ukrasnu.

Foto: "Glas Podrinja"

- Uspeo sam da sakupim na jedno mesto gde god je bila kakva stara sorta voća osim onih koje su već bile ovde stare preko sto ili dvesta godina a sačuvane od predaka na porodičnom imanju, u placu kuće. Imam jabuke kolačare, petrovače, kruške lubeničarke, žitnjače, takuše, šljivu ranku i madžarku. Želja mi je da sačuvam sve te vrste od izumiranja. Po selu sam nabavljao neka stabla i uspeo sve da „vratim u život“. Imam i vrste koje nisam baš najsigurniji ni kako se zovu. Sve te sorte ne traže neku posebnu pažnju, prskanje. Nema ništa lepše nego kad prošetam voćnjakom i uzberem plod koji često izgleda neugledno, ali sigurno zdrav i onakav kakav je priroda opredelila da bude – navodi Milanko.

Svoj voćnjak u kojem ima i nekoliko nakalemljenih sorti, neguje iz ljubavi i nikad mu kako kaže nije palo na pamet da tu parcelu opredeli za nešto drugo.

Foto: "Glas Podrinja"

- Jabuke i kruške petrovače su letnje sorte i njih je sve teže naći, one prave, domaće. Jabuka đulka ili kako je neki zovu konjugača je najmirisnija voćka, kad se unese u prostoriju, sve na nju miriše. Sa pitom od jabuke đulke ili petrovače ne može se meriti ni jedna napravljena od neke novije sorte. Bude i lepša i mirisnija, ukus je drugačiji, podseća na recepte naših baka, majki. Imam četiri unučice a kad odu u voćnjak, ne moram da ih opominjem da ne beru sa drveta i jedu, jer je sve domaće i prirodno, ne treba da se pere. Jedino što po voću pada jesu prašina i kiša, bez ikakvih hemikalija - objašnjava.

Voćna rakija je specijalitet Ilića za koji nema posebnog recepta sem da se podloga od šljive dopunjuje voćkama koje stižu na branje. Mešavina mirisa, onog koji većina pamti iz detinjstva tokom odlazaka na selo, čini je drugačijom. U zavisnosti od godine i roda, varira i ispečena količina.

-Većina ploda završi u kazanu za pečenje rakije. Pravimo pravu voćnu rakiju i to mešavinu više vrsta, kako šta stiže na rod. Šljiva ranka, kruška lubeničarka i jabuka petrovača stižu zajedno. Sve izmešamo i pečemo rakiju za nas, kući, prijatelje, komšije. Ništa ne prodajem, mogu samo da poklonim – ističe Milanko.

Foto: "Glas Podrinja"

Ovaj vredni domaćin voli i da kalemi voće i raduje se kad vidi da se voćka „primila“.

-Imam nekoliko stabala džanarike na koje su nakalemljeni kajsija i šljiva. Kajsija je otpornija, „otima se više“ pa nadmaši šljivu. Još toga ima nakalemljeno poput letnje i zimske kruške na jednom stablu, ili recimo bela i crvena trešnja i uvek je jedna strana jača ali obe rađaju. Na jednoj grani rađa bela na drugoj crvena, dve sorte na jednom stablu. Mojih voćki ima u Arilju, Adi, Topoli, ko god je tražio da nakalemi voćku, slao sam, nikad nikom nisam naplatio – priča.

Deo vremena u toku dana Milanko posvećuje i svojoj maloj „životinjskoj farmi“. Razne vrste živine računajući i one retke i ukrasne gaji iz hobija, kako kaže „da bi zadovoljio dušu“ i uživao posmatrajući puno dvorište životinja, živine, preko 200 golubova srpskih visokoletača i lepezana.
Sve one imaju svoj prostor, kućice, patke i svoj mali bazen. Posebna ljubav usmerena je i na pet pasa – četiri lovačka engleska setera i jednog pulina koji je pomoć u čuvanju oko 50 sjeničkih ovaca.

Foto: "Glas Podrinja"

-Volim da se našalim pa kažem da od životinja, bar onog što spada u domaće, imam sve osim konja. Imam ovaca, svinja, živine ukrasne, golubova. Kad vas nešto zanima i kad volite, nađe se i vreme za to. Dok sam radio, ustajao sam u 4 sata da namirim sve pa tek onda išao na posao. Sad sam u penziji pa će nadam se biti malo lakše – dodaje Milanko.