Rimski verenički prsten

U starom Rimu postojala su tri načina skalpanja braka u kome žena dolazi pod vlast muža, i takav brak se nazivao (cum manu). Dogovarao se između očeva dve porodice i simboličnim rukovanjem smatrao se legitimnim. Zbog toga se na reljefnim predstavama i nakitu kao simbol braka, vrlo često predstavljaju dve figure koje se rukuju.

U Narodnom muzeju u Šapcu nalazi se primerak vereničkog prstena od bronze

Prvi i najstariji način sklapanja braka, podrazumevao je prinošenje kolača od pira (ječma) vrhovnom bogu Jupiteru Kapitolskom u prisutnosti vrhovnog Jupiterovog sveštenika. Drugi način je fiktivna prodaja mlade koja postaje muževljevo vlasništvo (taj običaj prodaje, odnosno kupovine mlade se zadržao u našoj tradiciji i danas). Treći način je zajednički život u trajanju od godinu dana, nakon čega veza postaje legalna.

Pre stupanja u brak, par bi prošao kroz period zaruka koji može trajati nekoliko godina. Prsten kojim bi se zaruke ozvaničile, verenica je dobijala od svog verenika i stavljala bi ga na domali prst leve ruke jer su Rimljani smatrali da vrlo tanak nerv spaja domali prst i srce. Devojke su noć pred venčanje, stavljale crvenu mrežu u kosu, a na sebe navlačile tuniku i sandale šafranove boje. Preko glave bi stavljale narandžasti veo i prekrivale lice. Ceremonijal koji je pratio obred venčanja, nije se mnogo razlikovao od današnjeg. Ako izuzmemo narandžasti veo, tuniku boje šafrana, i vračeve koji su iz utroba žrtvenih životinja tumačili uspešnost braka, mogli bismo zaključiti, da se rimski svadbeni ritual zadržao u hrišćanskom svetu do današnjih dana.

Rimljani susmatrali da vrlo tanak nerv spaja domali prst i srce

U Narodnom muzeju u Šapcu nalazi se jedan primerak vereničkog prstena od bronze, kružnog oblika alke i glave na kojoj su predstave dve stojeće figure kako se rukuju. Glava prstena oivičena je trakom sa urezima. Prsten potiče sa lokaliteta Crkvina u Uzveću, datuje se u III-IV vek.