30. oktobar 2025.30. okt 2025.

Foto: "Glas Podrinja"

XXV Internacionalni šabački blues&jazz festival

Ritam dve oktobarske večeri

Znate šta je muzika? Muzika je podsetnik od Boga da u univerzumu postoji još nešto osim nas i izvan nas, harmonijski spoj između svih živih bića na svetu i zvezda u svemiru (Robin Vilijams)

Ukoliko spojiš Suboticu, Šabac, Beograd i Skoplje na mapi, dobiješ nejednakostranični četvorougao. Šabac je granična tačka na zapadu i centar mnogougla. U taj četvorougao staje površina koja spaja London, Sent Luis, Nju Orleans, Kubu, Bačku i Banat, Balkan, Oman i Kinu. Beograd je u Omanu, Kini, Kubi, London je u Beogradu, Sent Luis je deo Subotice, Nju Orleans pripada Skoplju. Tu se Tisa ulije u Misisipi u petak, a ova u subotu u Temzu. Između 1914. i 2025. godine je 111 godina ili u satima 48 sati, a ako prevedemo u minute oko 60 minuta.

O čemu govoriš ti?
Govorim o Bluz i džez festivalu, i da, u dva dana sve je to bilo logično i moguće. Ne postoji umetnički način da se reše matematički zadaci, zašto bi matematika i logika smetali umetnosti?

Laganim korakom posetioci su napuštali pozorište. Jedan je stajao i razgovarao telefonom s nekim. Telefon je pojačan i čuje se kako s druge strane sagovornik pita šta je propustio, mrzelo ga je da dolazi. Pre odgovora upitani, ljubitelj muzike, no daleko od muzičkog znalca i sluhiste, pročisti grlo i počne:

Petak: Marković – Ilić sekstet (Beograd)
Slušao si ih pre tri godine, ali znaš da u džezu nijedan nastup nije isti, ako jeste, onda to nije džez u svojoj suštini, elem, bilo je drugačije.

Počelo je lagano, a onda, bum, svetska premijera! Ivan Ilić je bio u Omanu i čovek komponovao Oman shuffle i vidiš publiku kako sedi udobno, a opet igra, onda različti ritmovi i za kraj tradiconalni Balkan melos u džez ritmu i opet svetska premijera! a svi je znaju. Čamac na Tisi. Onoga koji sam plovi, opisuje džez sekstet. Ukratko, propustio si drugačiji nastup i dve svetske premijere.

Petak: Blue (Subotica)
Mirko je uvek u publici, a posle toliko godina bio na bini, Tomić spojio Bačku i Mačvu, povezao 180 km steel gitarom. Rekoše „Dobro veče“, zagrevanje džez, a onda trenutak kada je bluz od američkog postao svetski. St. Louis blues, vratiše nas sve, trenutno, u 1914. godinu.

Posle toga, kroz prostor i vreme, bluz i sve drugo. Bluz i jeste u osnovi svega drugog. Zavidiš Subotici. Poklanjaju se, aplauz, a publika gleda i bez reči zove. U Šapcu su i domaćini i gosti. Gde su još i jedno i drugo?

Subota: Milan Petrović sekstet (Beograd)
Znaš onaj osećaj kada se pojavi jedna numera i samo zbog nje poželiš da imaš neki nosač zvuka, e pa meni je to bila Londonska jesen, ali nebitno, stvar ukusa. Imam osećaj da sekstet ume da pogodi kompoziciju koja može poneti sve druge. Kombinovali su, bilo je solaža svakog od članova.

Gostovali su u Kini svojevremeno, a onda u Šapcu svirali ono na šta ih je daleki istok inspirisao. Završe, misliš da su skratili, a sat pokaže da su svirali i duže od predviđenog. To je uvek dobro.

Subota: In the mood (Skoplje)
Prvo pomisliš koliko moćno može biti dva čoveka na sceni, gitara, mikrofon i usna harmonika, a onda dobiješ odgovor. Sviraju svoje, pa evergrin u ličnoj izvedbi. House of the rising sun smo svi čuli, ali takvu nismo.

Skopljanci, piju Skopsko, zatvoriš oči i čuješ usnu harmoniku, promukli glas ala Madi Voters, uz južnjački akcenat. Ne znam zašto, ali zamišljao sam i voz koji klopara ka jugu SAD.
Nikola svira i komponuje, Sašo peva i daje bluz štimung juga, kroz pesmu i uvode. Neverovatno šta sve harmonika može, a nekada je mogla da se kupi na trafici, za malo više od kusura.

Razgovor je završen.

I tako odoše petak, pa subota i eto... dolaze nedelja, ponedeljak, London je u Britaniji, Temza će u Severno more, Misisipi u Meksički zaliv, blizu Nju Orleansa. Tisa će u Dunav, ispod njega je brdoviti Balkan. Banat i Bačka su u Vojvodini, Kina, Oman, Kuba i Engleska su daleko i od nas i jedni od drugih i sve je kako jeste, dosadno, bar godinu dana...

Fiš i Bedži
Prošlo je prebrzo. Fiš i Bedži su spremni za svoj oproštajni mini džem sešn, jedna numera, kao i uvek.

-Sviraćemo zajedno, početi skupa. Ja ću onda na svoj jug, ti u realnost, ali sviramo dok se udaljavamo, ne prestajemo dokle god ne nestane u uhu zvuk ovog drugog. Letim dalje na festivale prijatelju, a ti prvo dosanjaj lepše dane, pa da sledeće godine budu stvarnost – predlaže Bedži i već priprema gitaru. Fišu je saks odavno spreman.

Učinili su kako je gost zamislio. U sferi izvan. svirala je muzika, u stvarnosti bio je to vetar što je duvao na drugačiji način, dok nije sve utihnulo. Obdrojavanje unazad, još minimum 365 dana...

D. Blagojević

Info

Berza

Ritam dve oktobarske večeri

Beležnica

Остале вести

Najnoviji broj