Jednaki u kreativnom izrazu i ljubavi prema glumi

Dolaskom u OŠ „Stojan Novaković“ pre tri godine, Aleksandra Vuković Kurdulić, master bibliotekar informatičar, susrela se sa drugačijim načinom rada od onog u OŠ „Sveti Sava“ za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Ipak, jedno je bilo slično- 60 dece se obrazuje po individualnom obrazovnom planu- IOP-u. Želeći da ih uključi u vanastavne aktivnosti pokrenula je inkluzivnu lutkarsku glumačku radionicu.

Empatija, samopouzdanje i autentičnost
-Napravila sam neku vrstu audicije, obavestila đake putem društvenih mreža, izlepila plakate svuda po školi. Toliko dece se javilo da mi je bilo žao da bilo koga odbijem. Primljeni su čak i prvaci- kaže Vuković Kurdulić.

Te godine nastao je dramski tekst „Plava planeta na kraju sveta“ koji je poslužio za književno- likovni konkurs u OŠ „Sveti Sava“ koji se organizuje šestu godinu zaredom. Komad je kasnije i nagrađen za kolektivnu igru na festivalu školskih predstava „Velika školska pozornica“ u Topoli.

-Specifično je da se dete koje drži lutku poistoveti s njom i lakše mu je da ispolji određenu emociju koju doživljava u datom trenutku. Deca koja su povučena, introvertna, uklapaju se u grupni rad kroz prisustvo nekog objekta poput lutke- objašnjava ona.

Foto: "Glas Podrinja"

Rad u sekciji osim kreativnosti i empatije podstiče i samopouzdanje i autentičnost, što je jedan od važnijih preduslova za formiranje samosvesne i zrele ličnosti.

-Dete treba učiti da ispolji svoja iskrena osećanja i emocije, da ih ne zadržava u sebi i ume da ih deli sa drugima. Možemo da utičemo na decu da na vreme prihvate drugačijeg od sebe, a to odmah možemo primetiti kroz način na koji komuniciraju sa drugima. U sekciji je zaista moguće primetiti kako rastu i kako se menjaju, sazrevaju iz meseca u mesec, iz godine u godinu- smatra Vuković Kurdulić.

Lutke zevalice, ginjole, marionete, štapne lutke... Izbor je šarolik.

-Prve lutke pravili smo od čarapica. Iskoristili smo stare čarape, čak i one koje su „progledale“. Prvo su čarape glumile lutke zevalice, a onda je svako od sunđera napravio glavu lutke onako kako je on želeo. Prepuštam da svako dete izabere samo šta mu je blisko. Neko omiljenog lika iz crtanog filma, neko princezu. Imamo radionice u kojima svako uzima učešće koliko želi, igramo pantomimu, crtamo, pričamo, slušaju određenu vrstu muzike, ja im pročitam priču i nakon toga crtaju. Probudimo im maštu koja učini da negde „odlepršaju“- dodaje.

Uzeli su reklamnu tablu koju je domar prepravio tako da mogu da provuku glave i ruke. Na rukama su ima najčešće lutkice i „prstići“. Maštoviti su i kreativni do te mere da čak i nema potrebe za specifičnim tekstom. Rad sa decom nadahnjuje i odrasle da budu što bolji i inovativniji.

Razlike se brišu
-Nedavno sam našla tekst Branislava Brane Crnčevića „Mrav dobra srca“ koji decu uči empatiji. Taj tekst je izuzetno zahvalan, jer smo uspeli da svakom članu sekcije, a ima ih više od 30 učenika drugog i trećeg razreda, nađemo ulogu- priča.

Prošle godine obeležili su Međunarodni dan osoba sa invaliditetom u Kulturnom centru, a deca su se nakon duže pauze od proba besprekorno sećala teksta, što govori u prilog tome da scenski pokreti i dramsko obrazovanje u vannastavnim aktivnostima doprinose da se bolje izražavaju i brže pamte.
Telo pamti kroz pokret, lakše dolaze do suštinskog, unutrašnjeg bića i svojih talenata, a dramska umetnost to pruža i daje ogromne mogućnosti da kroz pokret ispolje svoj unutrašnji svet.

-Suština je da deca sa smetnjama rade sa decom tipičnog razvoja i dovode se u interakciju. Zatečena sam reakcijama pojedine dece na prisustvo deteta koje nije u potpunosti verbalno ili se teže izražava. Imala sam situaciju kad smo igrali pantomimu, gde me jedno dete u potpunosti oduševilo empatijom- naglašava.

Objašnjava da svi poremećaji iz spektra autizma spadaju u određena stanja.

-U poslednje vreme je taj izraz najprimereniji, to je stanje koje podrazumeva nekakav napredak i promenu. Radom sa njima u ovakvom kreativnom okruženju, gde ih stimulišemo da se u potpunosti kreativno izraze, oslobode, budu opušteni, dolazimo do toga da možemo da očekujemo neočekivano. Budemo zatečeni i oduševljeni da dete učini nešto što nikada do tada nije učinilo, prvi put izgovori reč. Interakcija, senzibilisanje dece tipične populacije na decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom je izuzetno važno. Njih u ovom trenutku ima šestoro, ne dolaze redovno, ali se radujemo svakom dolasku. Imamo i decu romske nacionalnosti, što doprinosi diversifikaciji i prihvatanju drugačijeg- napominje Vuković Kurdulić.

Foto: "Glas Podrinja"

Kad nauka zaćuti, progovori kreativnost i duša
Na sekciji su drugaci podelili svoja iskustva sa nama. Vasilije Petrović je član godinu dana i za to vreme je mnogo toga naučio.

-Lepo mi je, radim s učiteljicom, pravim lutke, volim glumu i da oblačim kostime. Bio sam Boško, glumio u predstavi za Svetog Savu, na folkloru. Svaki tekst je izazov za sebe, ali uspešno ga savladam. Lepo je druženje i nastaviću redovno da dolazim- kaže on.

Valerija Geratović deli ljubav prema glumi, a ni iskustva joj ne manjka.

-Nije mi teško, s obzirom na to da sam više puta glumila za Dan škole, za Svetog Savu, kao i sa vrtićem. Išla sam i na folklor. Lepo se slažemo, družimo, dogovaramo oko uloga. Treme ima pred javni nastup, ali je savladam tako što podsetim sebe da ću biti najbolja- iskrena je Valerija.

Jovana Simić je čak i sama napravila lutku.

-Napravila sam princezu, stavila sam joj minđuše, a kasnije i krunu. Volim da glumim i učim nove tekstove, a uživam i na našim radionicama pantomime- priča ona.

Deca su divna bića, a mi moramo u njima da očuvamo tu neiskvarenost, tako što ćemo im dati mogućnost da budu ono što jesu, izvan nametnutih stereotipa i obrazaca ponašanja.

-Tamo gde nauka zaćuti, progovara kreativnost i ljudska duša. Ne možemo sve spakovati u koncept onoga što smo dobili kao preduslove za pedagoški razvoj i pristup. Postoji nešto van toga, a to je da pustimo dete da bude ono što jeste. Mi stalno imamo očekivanja da ispune neke standarde. Prioritet je da stvorimo novu vrednost, da omogućimo detetu da samo ispolji deo svoje ličnosti koji nigde drugde ne može- navodi Vuković Kurdulić.

Tri puta u okviru sekcije, a jednom i za ceo razred II-4 , držala je ekološku radionicu, gde su učili kroz igru. Umesto zevalica i čarapica „progovorile“ su čaše, kese, novine, klupko vunice, baterije, stolice, pamučne majice, flaše, stiropor, banane, pomorandže i jabuke. Naučili su koliko je važno reciklirati i čuvati okolinu, čineći je čistijim i zdravijim mestom za život. Svojim dušama, empatijom i razumevanjem različitosti, svet već čine mnogo boljim.