SEĆANjA
TEJINA SONDA ZA BUDUĆNOST
Teja Tadić, jedan je od osnivača profesionalnog pozorišta u Šapcu i njegov prvi upravnik. Tejina glumačka karijera je, u punom sjaju, zablistala u Splitskom Narodnom kazalištu, gde je radio i kao pedagog i reditelj. Ovaj zaljubljenik u pozorište, voleo je rodnu Mačvu kojoj se često vraćao, prirodu, ljude i konje. Pored ostalih darova, imao je, kako ga je sam nazvao, „dar osećanja kontinuiteta“
Priča o Teji Tadiću počinje u Šitaru, gde je rođen 1906. godine. „U njegovom zavičaju ljudi ne znaju da je on dosegnuo hiljade života, od Đide do Otela, od Zulumćara do kralja Lira, da je u Splitu „šjor Teja“ zbog svog umetničkog dometa u mnogim ulogama klasičnog karaktera, zbog svog gospodskog držanja i imena, dospeo u „zvezdano doba“ svoje umetničke karijere.“ (profesor Tomislav Arsenović, „Glas Podrinja“, 1996.)
Učitelj prepoznao talenat
Kao dečak, Teja je imao običaj da svako jutro projuri pored štitarske škole na konju, a deca bi okretala glave prema prozoru i gledala svakojutarnju predstavu, preteču mnogobrojnih kasnijih... Kada je učitelj Bogdan Vasić posetio Tadića kuću, svi su počeli da pričaju o divljoj i neobuzdanoj prirodi dečaka, a on ga je pomazio po glavi i rekao da sredina ne razume njegovu priredbu. Zatim ga je pozvao da dođe u školu, uzeo prvu knjigu sa police i zamolio ga da mu pročita jednu pesmu. Kada ga je čuo, proročki je rekao: „Ti ćeš, Tejo, biti umetnik“. Tako je i bilo. Roditelji, koji su u Štitaru imali veliko imanje, želeli su da im sin studira Ekonomiju i poslali ga u Grenobl. Ali, Teja to nije želeo i posle dve godine, napustio je studije i došao u Beograd, gde je 1933. godine završio Glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu (koja je prethodila Akademiji dramskih umetnosti). Tu je upoznao svoju buduću suprugu Vanju, koja je, iako i sama izuzetna glumica, njegovu karijeru pretpostavila svojoj, gajeći sina Vuka i bivajući operativni, praktični deo dvojca. „U Sarajevo? Zašto da ne. Kad se volimo, mogu da idem bilo gde sa tobom“, rekla je rođena Beograđanka i naredne tri godine bračni par Tadić je igrao u Sarajevu. Posle toga, vratili su se u prestonicu i igrali u Beogradskom dramskom, ali su, odbivši da glume za okupatore, odlučili da dođu u Šabac.
- Sa njima su došli i Viktor Starčić, Mira Todorović (kasnije Stupica), Navid... Otac je 1944. godine dobio nalog da pravi profesionalno pozorište u Šapcu. Bio je upravnik, reditelj, glumac i roditelj, čovek velike snage i dobrog zdravlja. Sve je stizao i nosio sa lakoćom. Jedan deo glumačke ekipe doveo je iz Beograda, tako da je Šabačko pozorište relativno brzo postalo profesionalno. Iz Šapca je otišao u Split, ali je često dolazio u svoju Mačvu, voleo je prirodu i konje koje su imali na imanju, seća se Vuk Tadić, Tejin sin, pravnik u penziji, koji poslednjih godina živi u Šapcu.
Učitelj prepoznao talenat
Kao dečak, Teja je imao običaj da svako jutro projuri pored štitarske škole na konju, a deca bi okretala glave prema prozoru i gledala svakojutarnju predstavu, preteču mnogobrojnih kasnijih... Kada je učitelj Bogdan Vasić posetio Tadića kuću, svi su počeli da pričaju o divljoj i neobuzdanoj prirodi dečaka, a on ga je pomazio po glavi i rekao da sredina ne razume njegovu priredbu. Zatim ga je pozvao da dođe u školu, uzeo prvu knjigu sa police i zamolio ga da mu pročita jednu pesmu. Kada ga je čuo, proročki je rekao: „Ti ćeš, Tejo, biti umetnik“. Tako je i bilo. Roditelji, koji su u Štitaru imali veliko imanje, želeli su da im sin studira Ekonomiju i poslali ga u Grenobl. Ali, Teja to nije želeo i posle dve godine, napustio je studije i došao u Beograd, gde je 1933. godine završio Glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu (koja je prethodila Akademiji dramskih umetnosti). Tu je upoznao svoju buduću suprugu Vanju, koja je, iako i sama izuzetna glumica, njegovu karijeru pretpostavila svojoj, gajeći sina Vuka i bivajući operativni, praktični deo dvojca. „U Sarajevo? Zašto da ne. Kad se volimo, mogu da idem bilo gde sa tobom“, rekla je rođena Beograđanka i naredne tri godine bračni par Tadić je igrao u Sarajevu. Posle toga, vratili su se u prestonicu i igrali u Beogradskom dramskom, ali su, odbivši da glume za okupatore, odlučili da dođu u Šabac.
- Sa njima su došli i Viktor Starčić, Mira Todorović (kasnije Stupica), Navid... Otac je 1944. godine dobio nalog da pravi profesionalno pozorište u Šapcu. Bio je upravnik, reditelj, glumac i roditelj, čovek velike snage i dobrog zdravlja. Sve je stizao i nosio sa lakoćom. Jedan deo glumačke ekipe doveo je iz Beograda, tako da je Šabačko pozorište relativno brzo postalo profesionalno. Iz Šapca je otišao u Split, ali je često dolazio u svoju Mačvu, voleo je prirodu i konje koje su imali na imanju, seća se Vuk Tadić, Tejin sin, pravnik u penziji, koji poslednjih godina živi u Šapcu.
Najnoviji broj
30. april 2025.
