ZABORAVLjENO

Veoma brzo i izuzetno lako predajemo se zaboravu. Mnogo je prastarih obeležja srpskog roda, od kojih ću spomenuti samo nekoliko, ilustracije radi: nesloga, sujeta, zloba, pakost, tavorenje, taljiganje, zaboravljanje... Ovde i sada upirem svetlosti snop na naslovljeno. Svim drugim entitetima se odužih u nebrojenim minijaturama i šustiklicama, koje čekaju svoga izdavača.
Veoma kratko pamćenje odnegovasmo iz istorije, pa nam je još uvek nedovoljno ratnih opustošenja, razaranja, osiromašenja i denataliteta. Ostavimo istoriju i naša ponavljanja kroz njena repriziranja i naša pogrešna poučenija, umesto naravoučenija, po Dositeju. Ovogodišnje naša gromadno zaboravljanje postavljam na repertoar sveopšte pažnje. Zbila se poplava biblijskih razmera po Mačvu i “Srpski Verden“ ““ Šabac. Po melosu i etosu Branka Radičevića... “Dođe čovek jedan odnekuda, pa kako se doiti livade travurine nestajati stade... “ ““ ljudina, general Diković, sa svojim neustrašivim borcima, odagna nabujalu Savu i sve njene prelive... Najotrovniji otpad Srbije, podmuklo deponovan, sabiran i lagerovan, čekao je svoju fitiljnu iskru u magacinima bivše HI “Zorka“... Sudbina Obrenovca bila bi nadmašena, jer bi od “Zaslona“ i “Grada svetlosti“ ostalo samo ime, poput Bopala u Indiji, kome je hemija odnela i 200.000 žitelja.
Zaboravismo preteći, navirući i potop nesagledivih razmera. Zaboravismo nadčovečansku bitku sa razjarenom vodom, koja je nekontrolisano i snagom cunamija nezaustavno priticala iz svih slivova naše Save. Sve vreme, danonoćno, nesebično, dionizijski, poput Vožda Karađorđa u svoje i nezaboravno vreme... Očuva živote svih Šapčana i svih prispelih da svojim životima odbrane mitski i grad mladih, kako sam odavno sagledao bazni resurs našeg Šapca. Strateško i vizionarsko sagledavanje generala Dikovića urodi plodom. Dvadesetpet kilometara nasipa ostade da se pamti do zadnjeg daha svih zatečenih u vodenom okruženju, koje se razlivalo na svakom nebranjenom deliću obala, bedema i nasipa. Mozak generala Dikovića i svih njegovih “bojovnika“, kako bi to rekao besmrtni Branko Ćopić, radio je snagom svih svojih potencijala.
Rojile su se i množile reči hvale dok “mirna“ Sava nije počela da opada. Veo zaborava, poput plaštanice, prekrio je sve naše zahvalnosti Dikoviću. Zastajući pred neoprostivim zaboravom svih nas. Prosvetljenje me je pozvalo da učinim korak i predlog za unapređenje generala Dikovića u počasnog građanina Šapca! Molim Skupštinu grada Šapca da obavi svoj deo posla i time iskaže poštovanje svih zahvalnih žitelja.