Инфо

Берза

  • aero 1.757 ▼ -2,50%
  • akdm 280 ⚫ 0,00%
  • enhl 660 ⚫ 0,00%
  • fito 2.700 ⚫ 0,00%
  • glos 181 ⚫ 0,00%
  • kmbnpb 650 ⚫ 0,00%
  • niis 673 ▼ -0,15%
  • rso16137 111,60 ▲ 0,55%
  • rso17147 103,26 ▲ 2,46%
  • rvst 2.500 ⚫ 0,00%
  • sjpt 135 ▲ 2,27%
  • svrl 622 ▼ -7,58%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • trbg 2.002 ▼ -23,03%
  • vdav 4.100 ⚫ 0,00%
  • ztpk 700 ▲ 22,81%
(23. април 2015.)
ЈОШ ЈЕДНО СВЕДОЧАНСТВО О НЕРАЗУМНОМ ВРЕМЕНУ

ТРАГИЧНИ КРАЈ ДОКТОРА МЛАДЕНА МИЛОШЕВИЋА

Лекари у Србији су дужни да овог сјајног човека рехабилитују, пред собом и пред Богом. Његов светао лик нека не буде заборављен, као што Мачвани на гробљу у Богатићу га не заборављају
Нико као Срби својим ближњима тако сурово не опраштају духовну и телесну лепоту, као и сваки вид успеха. Вековима је то међу Србима било, вероватно ни данас ништа није боље. Вековима међу Србима било је истакнутих, духовно и телесно лепих, и успешних. Живот је код нас увек удешавао, да “уз сваки драм добра, иду два драма зла“. Живот др Млађе Милошевића је то потврдио, поготово трагичним крајем. Намера овог чланка је да подсети на несрећу врлих људи у неразумном времену, као што је то пример др Млађе Милошевића, лекара из Богатића.
Да би схватили ту исконску истину која почива међу Србима “једног драма добра и два драма зла“, морамо животну причу др Млађе Милошевића испричати од почетка до трагичног краја, и оног после. Млађа Милошевић је рођен 1897. године у домаћинској кући Молошевића у Неменикућама испод Космаја, од оца Стевана и мајке Смиљане. Углед дома Милошевића је у Космајском срезу био веома велики. Млађин деда Јаков Милошевић је био један од кметова (председника општине) у периоду од 1859. до 1886. године, а отац Стеван, писар општине Неменикуће, практикант Среза космајског, више пута председник општине Неменикуће од 1894. до 1899. године и од 1901. до 1918. године, и трговац у Сопоту.
И Јаков и Стеван били су људи од поверења, али и горког искуства да нема величине људске без њене сенке зависти. Паметно и бистро дете у лику Млађе Милошевића, уз топле и искрене препоруке учитеља из Неменикућа, упућен је на даље школовање у Београд, у Трећу мушку гимназију у Његошевој улици. Симболике ради, на Видовдан 1914. године, Млађа Милошевић је примио сведочанство о завршеном 7. разреду гимназије. Свакако не случајно, на Видовдан 1923. године у Паризу ће Млађа постати доктор медицине на Сорбони. Између два Видовдана десио се огромни српски погром, повлачење десетковане српске војске кроз Албанију ““ Албанска голгота, али и свима добро познато васкрсење.
После пропасти, и војног и цивилног егзодуса преко Албаније 1916. године Млађа Милошевић стигао је у Француску, у малу варош Жисор, да би у Ници матурирао 1917. године и уписао студије медицине на Сорбони. Да поновимо још једном: на Видовдан 1923. године декан Медицинског факултета у Паризу Роже промовисао је Младена Милошевића у доктора Париског универзитета. Новопечени лекар Младен Милошевић имао је два избора: да остане у Француској или да се врати у Србију. Пресудио је патриотизам и завет оца Стевана да је дужан да се стави Отаџбини на располагање. Учинио је по патриотском осећању и очевом завету. Своју диплому ставио је Министарству здравља на располагање и, од августа 1923. године, служио ђачки кадровски рок у Војној болници на Врачару, где је промовисан у чин резервног санитетског поручника. Обавезан лекарски стаж је дослужио у Државној болници у Београду, после чега је положио државни испит за лекара. Према решењу Министарства здравља Краљевине СХС кратко борави у Цариброду (данашњем Димитровграду), а у новембру је добио решење за Богатић на дужност среског лекара на коју је ступио 24. децембра 1924. године.
Др Младен Милошевић дубоко је везао своју судбину за Мачву, коју је заволео као и родни Космај. Убрзо је заволео и девојку из овог краја, Радмилу Мојашевић, из угледне трговачке куће у Шапцу, која је после школовања у родном граду провела три године у Бечу у чувеном девојачком пансиону госпође Јовановић, сестре познатог сликара Паје Јовановића. Двоје младих, лепих и образованих, уз договор са родитељима, разаслали су позивнице за венчање 8. јуна 1925. годие. Уз девојку др Младен Милошевић добио је и богат мираз, па су у центру Богатића саградили кућу према пројекту архитекте Бранислава Којића, који је такође студирао у Паризу. Све напред речено је био “део греха“ који су приписани др Младену и његовој Радмили 8. септембра 1941. године од стране бездушника, претендената на власт у Југославији и Србији, а који су то у октобру 1944. године и остварили. Током 16 година, од венчања 1925. године до ликвидације др Млађе у Петковици 1941. године, др Младен и његова Радмила живели су у срећном и хармоничном браку у Богатићу. Господ им је подарио две кћери ““ Олгу и Веру, др Млађа се бринуо о здрављу Мачвана, а Радмила о срећном одрастању деце.
Својим радом др Млађа је стекао симпатије Мачвана, био је изабран и за народног посланика 1938. године у Скупштину Краљевине Југославије. Због функције посланика умањио је рад у својој ординацији, верујући да ће посланичким ангажовањем унапредити инфраструктуру и опште побољшати живот Мачвана. Испоставило се да је то била заблуда, можда и “највећи докторов грех“, због кога је и ликвидиран са епитетом народног непријатеља са још 17 особа у Петковици 1941. године. Супруга Радмила је предата Гестапоу у Београду “на старање“ да би завршила у Аушвицу, а кћери Олга и Вера породици Мојашевић на старатељство у Београду. Др Младен је од комуниста добио привремени гроб у Петковици, Радмила логор у Аушвицу, а Олга и Вера пакао у Београду.
За Радмилу пакао се није завршио у Аушвицу по завршетку Другог светског рата, већ је настављен егзилом у Бечу, потом у Америци. За Олгу и Веру пакао из окупације настављен је у годинама ћутања после ослобођења Београда. Нико им није одговорио зашто им је отац убијен, зашто је мајка послата у Аушвиц, зашто су им оба родитеља понели епитет народних непријатеља, а оне постале деца истих, зашто је родитељска имовина конфискована, зашто су им детињство и младост уништени и још много питања.
Ово је једна од многих тужних прича лекара и њихових породица, који су постале жртве неразумног времена. Ослободиоци, који су словодобитно величали своје револуционарне подухвате, жртве својих ослободилачких услуга предали су годинама ћутања и заборава које сведоци нису заборавили. Сведочили су савременици др Млађе Милошевића, његови верни Мачвани лепоту његовог људског и лекарског бића. Нису заборавили сва његова доброчинства као човека, лекара и посланика. Жале што нису могли да исцеле ожиљке у душама Вере и Олге, нити ће их ико моћи исцелити, без обзира што се тврди да је “време ““ лекар за њихово исцељење“.
Данашњи лекари у Србији су дужни да овог сјајног човека, др Младена Милошевића, рехабилитују морално пред собом и пред Богом. Његов светао лик нека не буде заборављен, као што Мачвани на гробљу у Богатићу га не заборављају, палећи му свеће у одсуству његове на правди Бога, развејане породице.
Остаје нам нада да међу Србима “два драма добра потисну онај један драм зла“, а да духовно и телесно лепи, као и успешни, никада више не буду прогоњени. Поготову не због тога што су они елита; духовно, телесно и делатно виши. У осталом, духом виши и телесно јачи увек плаћају већу цену својих вредности. А Србија да се никада више не одриче своје вредне и потврђене деце, јер су они будућност и спасење

Најновији број

6. децембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa