MILUTIN Ž. PAVLOV
SLIKA EDVARDA MUNKA U KUĆI MOG BRATA
( Drugi deo)
Razastirem pred očima naslove medicinskih knjiga kao besmisleni špil tarot karata u iščitavanju lične sudbine. Nozdrvama tragam za mirisima lekovitog bilja. Ništa, samo gomilam slike sa latinskim nazivima u kojima se ne snalazim.
Nikud iz ove kože. Uhodi me sopstvena senka osedlana Đavolom. Imam li dvojnika u sebi samom? Dvostruko lice gunđa u meni, a ne zna šta će sa ukletim rečima na jeziku ili kuda bi bez duplog obraza u profilu? Možda sam dojadio i salašarskoj tišini ili joj jednostavno, sopstvenom ćutnjom u nevreme, nisam ni dorastao?! Najteže je tražiti krivca u sebi, a ne podleći sopstvenom laskanju. Da, naivno sam upadao u zamke tuđih podvala, kadikad mi je i rođena misao priređivala podvalu koju i danas nosim kao usijani žig na kovertiranom srcu. Nisam vampir da bi bio tajanstven. Borim se i u snu da dobrim prigušim zlo. Zlo ume da nagriza i razjeda dušu, da nenadano izleti kao grabljivi lešinar, da me unizi i ukalja porazom, glupošću, da me kotrlja ugruvanog stidom i sramotom. Iza najsitnije zlobe osećam se mizerno, ništavno; pri samoj pomisli na zlobu, stresem se, obuzme me gađenje. Đavo ne spava, on je uvek propeto spreman i strašilu usred njive da naudi. Vrag zna kome se ja to kovertiram, zarad lične utehe, da smirim učinjene uvrede, uvrede od kojih se ne može pobeći, ali koje se mogu ublažiti i koje mi se mogu oprostiti. Ne postoji orah, ispao iz obeleženog jata gavranova, o čije stablo se nismo ogrešili. Ne vredi mi to sleganje ramenima u sopstvenom ogledalu, bez gesta pokajanja... Živim li posrnulo vreme? Nevidivo, a posuvraćeno, drhti mi na dlanu izvrnute rukavice, satna kazaljka.
Blisku vezanost imam sa Grišom i Fodorom, braćom po materi, ali sam nekako udaljen od Jakova; meni bar, očevo prezime ne čini neku blizinu.
Griša je plahovit, očas plane, ume biti prek uz odsečnu oficirsku reč kojoj ume biti vojnički odan. Fedor je tih, familijarni pamuk, uredno usporen, osmehnuto spretan za svaki šrafciger. Jakov kipi od obesti i zavisti, još ako navrne koju čašicu rakije, očas započne kavgu, zamahne izmaknutom stolicom, obavezno se uzjoguni pesnicama kao da je u vestern filmu.
Moj očuh, Grišin i Fedorov otac, umeo je u naletu nepredvidive jarosti, prevrnuti pun astal sa nedeljnim ručkom.
- Bolje je ugostiti kerove, nego divlje okotnike!
Mati bi bežala u štalu, gorko bi jecala nad jaslama međ konjima, a ja bi se sjurivao ka ujakovoj kući, da lovačkom puškom primiri napast pijanog očuha. Minule su kiše, vrućine, košave i snegovi, ali porculanski tanjiri sa emajliranim posuđem i niklovanim escajgom, sablasnom zvonjavom, ne izlaze mi iz pameti, zagube se neko vreme, i nenadano blesnu na belom zgužvanom stolnjaku.
Ni očuha više nema, namakao je sebi omču konopca okačenog o kvaku kuhinjskih vrata. Brisala je te noći košava mokra i blatnjava.
Griša je razvezao očevu omču i okupao ga. Glatko izbrijanom, oblačeći belu košulju, bez kravate, sa teget odelom i nazuvajući mu čarape sa cipelama, govorio je: Neka ti na tom večnom putu bude onoliko lepo koliko si muka nama ostavio! Položio ga na odar i čelo glave, udenutu u pesak, pripalio sveću. Na sahrani očevoj nije ga bilo. Očuha sam ispratio sa Fedorom i Jakovom. Pokopan je, uz brundanje zemlje nad kovčegom u raci, u, kazali bi, punoj tišini koju u životu nije podnosio, na rubu groblja gde se, obično, sahranjuju samoubice.
Očuh me je često vodio u cirkus. Pokazivao mi i neke mađioničarske trikove sa crvenim, plavim i belim maramicama. Upoznao me sa glavnim klovnom Kolorado cirkusa. To što volim komedijaša u sebi, od njega mi je, konačno, znalo se to i pre Šopenhauera, svet oko nas je zapetljan cirkuskim scenama i afektno crnim predstavama sa olakim komedijantima u prolazu.
Hektar zemlje i kućni tal, darovno sam, sudski overenim potpisom, ostavio Griši i Fedoru.
Griša je hektar darovane mu njive, ucelo, prodao meni nepoznatom kupcu. Zašto; ne znam? Možda nikada ni saznati neću.
Bliži se sumrak. Salašarska veranda upire u zasad kajsija i lešnika. Tek, tu i tamo, međusobno zabele se glatka orahova stabla.
Na momente se osetim lagodno u carstvu salašarske tišine, a onda me obuzme strah od gluve osame.
(Nastaviće se...)
Nikud iz ove kože. Uhodi me sopstvena senka osedlana Đavolom. Imam li dvojnika u sebi samom? Dvostruko lice gunđa u meni, a ne zna šta će sa ukletim rečima na jeziku ili kuda bi bez duplog obraza u profilu? Možda sam dojadio i salašarskoj tišini ili joj jednostavno, sopstvenom ćutnjom u nevreme, nisam ni dorastao?! Najteže je tražiti krivca u sebi, a ne podleći sopstvenom laskanju. Da, naivno sam upadao u zamke tuđih podvala, kadikad mi je i rođena misao priređivala podvalu koju i danas nosim kao usijani žig na kovertiranom srcu. Nisam vampir da bi bio tajanstven. Borim se i u snu da dobrim prigušim zlo. Zlo ume da nagriza i razjeda dušu, da nenadano izleti kao grabljivi lešinar, da me unizi i ukalja porazom, glupošću, da me kotrlja ugruvanog stidom i sramotom. Iza najsitnije zlobe osećam se mizerno, ništavno; pri samoj pomisli na zlobu, stresem se, obuzme me gađenje. Đavo ne spava, on je uvek propeto spreman i strašilu usred njive da naudi. Vrag zna kome se ja to kovertiram, zarad lične utehe, da smirim učinjene uvrede, uvrede od kojih se ne može pobeći, ali koje se mogu ublažiti i koje mi se mogu oprostiti. Ne postoji orah, ispao iz obeleženog jata gavranova, o čije stablo se nismo ogrešili. Ne vredi mi to sleganje ramenima u sopstvenom ogledalu, bez gesta pokajanja... Živim li posrnulo vreme? Nevidivo, a posuvraćeno, drhti mi na dlanu izvrnute rukavice, satna kazaljka.
Blisku vezanost imam sa Grišom i Fodorom, braćom po materi, ali sam nekako udaljen od Jakova; meni bar, očevo prezime ne čini neku blizinu.
Griša je plahovit, očas plane, ume biti prek uz odsečnu oficirsku reč kojoj ume biti vojnički odan. Fedor je tih, familijarni pamuk, uredno usporen, osmehnuto spretan za svaki šrafciger. Jakov kipi od obesti i zavisti, još ako navrne koju čašicu rakije, očas započne kavgu, zamahne izmaknutom stolicom, obavezno se uzjoguni pesnicama kao da je u vestern filmu.
Moj očuh, Grišin i Fedorov otac, umeo je u naletu nepredvidive jarosti, prevrnuti pun astal sa nedeljnim ručkom.
- Bolje je ugostiti kerove, nego divlje okotnike!
Mati bi bežala u štalu, gorko bi jecala nad jaslama međ konjima, a ja bi se sjurivao ka ujakovoj kući, da lovačkom puškom primiri napast pijanog očuha. Minule su kiše, vrućine, košave i snegovi, ali porculanski tanjiri sa emajliranim posuđem i niklovanim escajgom, sablasnom zvonjavom, ne izlaze mi iz pameti, zagube se neko vreme, i nenadano blesnu na belom zgužvanom stolnjaku.
Ni očuha više nema, namakao je sebi omču konopca okačenog o kvaku kuhinjskih vrata. Brisala je te noći košava mokra i blatnjava.
Griša je razvezao očevu omču i okupao ga. Glatko izbrijanom, oblačeći belu košulju, bez kravate, sa teget odelom i nazuvajući mu čarape sa cipelama, govorio je: Neka ti na tom večnom putu bude onoliko lepo koliko si muka nama ostavio! Položio ga na odar i čelo glave, udenutu u pesak, pripalio sveću. Na sahrani očevoj nije ga bilo. Očuha sam ispratio sa Fedorom i Jakovom. Pokopan je, uz brundanje zemlje nad kovčegom u raci, u, kazali bi, punoj tišini koju u životu nije podnosio, na rubu groblja gde se, obično, sahranjuju samoubice.
Očuh me je često vodio u cirkus. Pokazivao mi i neke mađioničarske trikove sa crvenim, plavim i belim maramicama. Upoznao me sa glavnim klovnom Kolorado cirkusa. To što volim komedijaša u sebi, od njega mi je, konačno, znalo se to i pre Šopenhauera, svet oko nas je zapetljan cirkuskim scenama i afektno crnim predstavama sa olakim komedijantima u prolazu.
Hektar zemlje i kućni tal, darovno sam, sudski overenim potpisom, ostavio Griši i Fedoru.
Griša je hektar darovane mu njive, ucelo, prodao meni nepoznatom kupcu. Zašto; ne znam? Možda nikada ni saznati neću.
Bliži se sumrak. Salašarska veranda upire u zasad kajsija i lešnika. Tek, tu i tamo, međusobno zabele se glatka orahova stabla.
Na momente se osetim lagodno u carstvu salašarske tišine, a onda me obuzme strah od gluve osame.
(Nastaviće se...)
Najnoviji broj
18. april 2024.
