ŠABAČKI BAJKERI U RUSIJI
ŽELjA JAČA OD NAPORA
Iskustvo koje se ne može opisati rečima. Paradu ispratili sa 10 metara. Po pozivu vođe “Noćnih vukova“ u avgustu na Krim
Prošle godine, poneseni avanturizmom, trojica šabačkih bajkera, članova Moto kluba „Čivija“, krenuli su u Saharu motorima. Avantura je uspešno okončana, a jedinstveni su bili po tome što su na ovu misiju krenuli sami, bez podrške i pratnje drugih vozila. Odmah po povratku počeli su da razmišljaju o sledećem putovanju i obaranju svojevrsnog ličnog rekorada. Prvobitna ideja je bila da se krene na Nort Kamp, najseverniju tačku Evrope. Međutim, ovogodišnje spektakularno obeležavanje 70. godišnjice od pobede nad nacizmom u Drugom svetskom ratu, odvelo ih je na drugu stranu, u Moskvu.
Upravo ovo je bio razlog da se Dejanu Isakoviću, Nikoli Kacinu i Novici Andriću pridruži Bojan Radukić. Najmlađi član tima morao je pre polaska da se odrekne određenih zadovoljstava.
-Objasnili smo mu da nema čestih pravljenja pauza za cigarete ili jelo i pitali ga da li će moći to da izdrži. Rekli smo mu da ako ne bude prvi dan to mogao da ispoštuje, da se vrati kući. Ipak, želja da vidi Moskvu bila je jača od svega, priča Dejan Isaković i dodaje da su njih trojica avanturisti koji hoće sve da vide, dok je Radukiću želja bila baš ruska prestonica, te da je ljubio tablu na ulasku u ovu zemlju.
-Najveća želja u životu mi je bila da vidim Rusiju i Moskvu, i to baš motorom da odem tamo. Ovo je iskustvo koje se ne može opisati rečima. Utisci su fantastični. Moskva je oličenje svetske sile, a Sankt Peterburg istorije, tradicije i kulture, nadovezuje se Radukić, kom je najteži deo puta bio pred sam ulazak u Moskvu, ali ipak ističe da ni jednog trenutka nije pomislio ni da stane, a ne da odustane.
-Na ulasku u Moskvu sam mislio da je moj put završen. Krenuli smo kasno iz Belorusije. Zadržali smo se da gledamo Minsk. Uhvatila nas je zima, gužva pred ulazak u grad. Brzo smo vozili, vetar je duvao, morao sam da budem napet da bih održao motor na putu. Kada smo stali na pumpi nisam mogao da pomerim ruke sa volana. Ipak, moja želja je bila jača od napora. Ostali smo tri dana u Moskvi, pa sam se „restartovao“, tako da sledećih šest dana vožnje nisam imao nikakvih problema, kaže Radukić.
Pored namere da prisustvuju Paradi povodom Dana pobede, šabački bajkeri želeli su da posete i „Noćne vukove“, verovatno najpoznatiji moto klub na svetu. Njihov vođa, Aleksandar Zaldastanov, Hirurg, jedan je od najbližih ljudi ruskog predsednika Putina. Nadali su se da će njemu lično uspeti da uruče poklon koji su poneli iz Šapca, duborez u trešnjevom drvetu, koji je radio njihov drug iz MK „Čivije“, na kom su grbovi dva kluba. Međutim, kada su došli tamo shvatili su ljudi stoje u redovima da bi videli Hirurga i da on uživa neverovatno veliko poštovanje.
-„Noćne vukove“ tamo smatraju elitnom vojnom jedinicom na motorima. Mislili smo, i ako dođemo do Hirurga, da ćemo se formalno upoznati i da će se na tome završiti. Međutim, on je proveo oko 25 minuta u razgovoru sa nama, pred televizijskim ekipama. Poklon koji smo mu predali posmatrao je sa posebnom pažnjom, jer je video da je neko u to uložio trud. Pozvao nas je da dođemo u avgustu na Krim, u Sevastopolj. Dao nam je svoje lične brojeve telefona i sada ga redovno izveštavamo o našim aktivnostima, kaže Dejan Isaković.
Planirali su da Paradu posmatraju iz nekog kafića, na video bimu, jer su im rekli da je interesovanje ogromno i da će biti nemoguće prići da se nešto vidi. Međutim, usledio je epilog događaja sličan holivudskom.
-Kupovali smo suvenire u jednoj moskovskoj ulici i ušli u kafić. Bili smo u kompletnoj opremi sa svim oznakama i našom zastavom. Priđe nam čovek da se raspita ko smo. Vozi i on motor, voli da putuje, bio je i u Srbiji, inače, profesionalni fotograf. Kaže nam da budemo spremni u pola pet ujutru i da će doći po nas da nas vodi na Paradu. Ujutru je saobraćaj već bio zatvoren. Izgledalo je kao da je vreme stalo i onda se pojavio njegov džip. Paradu smo ispratili sa 10 metara, ispriča Isaković i pokaza fotografije kao dokaz ove gotovo neverovatne priče.
Radukiću se posebno svidelo koliko je velika nacionalna svest u Rusiji. Kažu da se Dan pobede tamo slavi kao da je rat juče završen.
-Svi koji su bili u Moskvi tog dana došli su da svojim prisustvom uveličaju događaj. Dostojanstveno su stajali, niko se nije gurao. Čestitali su jedni drugima, više nego što ovde čestitamo Novu godinu, ilustruje Radukić.
Ističe da bi rado živeo tamo, jer voli narod i kulturu. Ipak, ono što nije ostavilo baš lep utisak jesu cene. Kažu da je samo gorivo jeftino, litra je u vrednosti pola evra, a evro je valuta koju tamo nigde neće primiti. Sve ostalo je mnogo skuplje, od hrane i pića, preko odeće, do ulaznica u muzeje.
-Četiri bifteka veličine pola telefona i sokovi uz to - 140 evra, tri kafe i četiri vode u Puškinovom kafiću u Moskvi u vrednosti 40 do 50 evra, 20 metara kroz tunel koji je nekada bio zatvor u Sankt Peterburgu, 25 evra, prisećaju se bajkeri manje lepih momenata.
Sankt Peterburg su odlučili da posete jer im se put do Moskve činio suviše kratkim, pa su produžili još tih 800 kilometara. Planirali su da tamo prenoće, ali su morali da ostanu jedan dan i pogledaju bar neke znamenitosti. Isaković ističe da je video mnoga mesta ne svetu, ali grad lep kao ovaj carski, nikada.
Dalje su krenuli ka Finskoj. Na tom putu prešli su oko 500 kilometara kroz divljinu gde su videli samo saobraćajne znake koji upozoravaju na loseve i medvede na putu. Zadržali su se jedan dan i u Helsinkiju, pa se trajektom prebacili u Estoniju. A zatim prošli Litvaniju i Letoniju, da bu u Poljskoj našli rutu kojom su i otišli.
Za 13 dana prešli su oko 6.000 kilometara. Tri dana su proveli u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, osatalo su putovali. Prošli su kroz devet zemalja.
Ove godine bilo je lakše nego prošle. Pomogli su im i sponzori. Grad Šabac, kao generalni sponzor, kupili su im gume za put. Na „Golub“ pumpi su imali inicijalno sipanje goriva, a „PNjL“ im je kupio kamere kojima su snimali put. Ispratio ih je i predsednik Srbije, Tomislav Nikolić.
Do nove avanture, u avgustu, na Krim.
Najdraži trenutak mi je bio susret sa deda Ivanom u Belorusiji. Oduševljenje na njegovom licu, kada je čuo da smo iz Srbije, ne mogu zaboraviti dok sam živ. Nizak, jak čovek, od nekih 75 godina, sa velikim brkovima, uzviknuo je da smo njegova pravoslavna braća. Očekivao sam muško pozdravljanje i namestio se, ali mi je toliko jako stegao ruku da sam pomislio da mi je nogu iščašio. Da se nisam nadao, možda bi me i preko ramena prebacio, polušaljivo prepričava Bojan Radukić momenat koji je na njega ostavio najjači utisak.
Upravo ovo je bio razlog da se Dejanu Isakoviću, Nikoli Kacinu i Novici Andriću pridruži Bojan Radukić. Najmlađi član tima morao je pre polaska da se odrekne određenih zadovoljstava.
-Objasnili smo mu da nema čestih pravljenja pauza za cigarete ili jelo i pitali ga da li će moći to da izdrži. Rekli smo mu da ako ne bude prvi dan to mogao da ispoštuje, da se vrati kući. Ipak, želja da vidi Moskvu bila je jača od svega, priča Dejan Isaković i dodaje da su njih trojica avanturisti koji hoće sve da vide, dok je Radukiću želja bila baš ruska prestonica, te da je ljubio tablu na ulasku u ovu zemlju.
-Najveća želja u životu mi je bila da vidim Rusiju i Moskvu, i to baš motorom da odem tamo. Ovo je iskustvo koje se ne može opisati rečima. Utisci su fantastični. Moskva je oličenje svetske sile, a Sankt Peterburg istorije, tradicije i kulture, nadovezuje se Radukić, kom je najteži deo puta bio pred sam ulazak u Moskvu, ali ipak ističe da ni jednog trenutka nije pomislio ni da stane, a ne da odustane.
-Na ulasku u Moskvu sam mislio da je moj put završen. Krenuli smo kasno iz Belorusije. Zadržali smo se da gledamo Minsk. Uhvatila nas je zima, gužva pred ulazak u grad. Brzo smo vozili, vetar je duvao, morao sam da budem napet da bih održao motor na putu. Kada smo stali na pumpi nisam mogao da pomerim ruke sa volana. Ipak, moja želja je bila jača od napora. Ostali smo tri dana u Moskvi, pa sam se „restartovao“, tako da sledećih šest dana vožnje nisam imao nikakvih problema, kaže Radukić.
Pored namere da prisustvuju Paradi povodom Dana pobede, šabački bajkeri želeli su da posete i „Noćne vukove“, verovatno najpoznatiji moto klub na svetu. Njihov vođa, Aleksandar Zaldastanov, Hirurg, jedan je od najbližih ljudi ruskog predsednika Putina. Nadali su se da će njemu lično uspeti da uruče poklon koji su poneli iz Šapca, duborez u trešnjevom drvetu, koji je radio njihov drug iz MK „Čivije“, na kom su grbovi dva kluba. Međutim, kada su došli tamo shvatili su ljudi stoje u redovima da bi videli Hirurga i da on uživa neverovatno veliko poštovanje.
-„Noćne vukove“ tamo smatraju elitnom vojnom jedinicom na motorima. Mislili smo, i ako dođemo do Hirurga, da ćemo se formalno upoznati i da će se na tome završiti. Međutim, on je proveo oko 25 minuta u razgovoru sa nama, pred televizijskim ekipama. Poklon koji smo mu predali posmatrao je sa posebnom pažnjom, jer je video da je neko u to uložio trud. Pozvao nas je da dođemo u avgustu na Krim, u Sevastopolj. Dao nam je svoje lične brojeve telefona i sada ga redovno izveštavamo o našim aktivnostima, kaže Dejan Isaković.
Planirali su da Paradu posmatraju iz nekog kafića, na video bimu, jer su im rekli da je interesovanje ogromno i da će biti nemoguće prići da se nešto vidi. Međutim, usledio je epilog događaja sličan holivudskom.
-Kupovali smo suvenire u jednoj moskovskoj ulici i ušli u kafić. Bili smo u kompletnoj opremi sa svim oznakama i našom zastavom. Priđe nam čovek da se raspita ko smo. Vozi i on motor, voli da putuje, bio je i u Srbiji, inače, profesionalni fotograf. Kaže nam da budemo spremni u pola pet ujutru i da će doći po nas da nas vodi na Paradu. Ujutru je saobraćaj već bio zatvoren. Izgledalo je kao da je vreme stalo i onda se pojavio njegov džip. Paradu smo ispratili sa 10 metara, ispriča Isaković i pokaza fotografije kao dokaz ove gotovo neverovatne priče.
Radukiću se posebno svidelo koliko je velika nacionalna svest u Rusiji. Kažu da se Dan pobede tamo slavi kao da je rat juče završen.
-Svi koji su bili u Moskvi tog dana došli su da svojim prisustvom uveličaju događaj. Dostojanstveno su stajali, niko se nije gurao. Čestitali su jedni drugima, više nego što ovde čestitamo Novu godinu, ilustruje Radukić.
Ističe da bi rado živeo tamo, jer voli narod i kulturu. Ipak, ono što nije ostavilo baš lep utisak jesu cene. Kažu da je samo gorivo jeftino, litra je u vrednosti pola evra, a evro je valuta koju tamo nigde neće primiti. Sve ostalo je mnogo skuplje, od hrane i pića, preko odeće, do ulaznica u muzeje.
-Četiri bifteka veličine pola telefona i sokovi uz to - 140 evra, tri kafe i četiri vode u Puškinovom kafiću u Moskvi u vrednosti 40 do 50 evra, 20 metara kroz tunel koji je nekada bio zatvor u Sankt Peterburgu, 25 evra, prisećaju se bajkeri manje lepih momenata.
Sankt Peterburg su odlučili da posete jer im se put do Moskve činio suviše kratkim, pa su produžili još tih 800 kilometara. Planirali su da tamo prenoće, ali su morali da ostanu jedan dan i pogledaju bar neke znamenitosti. Isaković ističe da je video mnoga mesta ne svetu, ali grad lep kao ovaj carski, nikada.
Dalje su krenuli ka Finskoj. Na tom putu prešli su oko 500 kilometara kroz divljinu gde su videli samo saobraćajne znake koji upozoravaju na loseve i medvede na putu. Zadržali su se jedan dan i u Helsinkiju, pa se trajektom prebacili u Estoniju. A zatim prošli Litvaniju i Letoniju, da bu u Poljskoj našli rutu kojom su i otišli.
Za 13 dana prešli su oko 6.000 kilometara. Tri dana su proveli u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, osatalo su putovali. Prošli su kroz devet zemalja.
Ove godine bilo je lakše nego prošle. Pomogli su im i sponzori. Grad Šabac, kao generalni sponzor, kupili su im gume za put. Na „Golub“ pumpi su imali inicijalno sipanje goriva, a „PNjL“ im je kupio kamere kojima su snimali put. Ispratio ih je i predsednik Srbije, Tomislav Nikolić.
Do nove avanture, u avgustu, na Krim.
Najdraži trenutak mi je bio susret sa deda Ivanom u Belorusiji. Oduševljenje na njegovom licu, kada je čuo da smo iz Srbije, ne mogu zaboraviti dok sam živ. Nizak, jak čovek, od nekih 75 godina, sa velikim brkovima, uzviknuo je da smo njegova pravoslavna braća. Očekivao sam muško pozdravljanje i namestio se, ali mi je toliko jako stegao ruku da sam pomislio da mi je nogu iščašio. Da se nisam nadao, možda bi me i preko ramena prebacio, polušaljivo prepričava Bojan Radukić momenat koji je na njega ostavio najjači utisak.
M.M.
Najnoviji broj
25. april 2024.
