Инфо

Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,18%
  • alfa 33.506 ▼ -1,45%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ▲ 0,15%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.052 ▼ -1,90%
  • kmbn 2.131 ▼ -3,05%
  • kmbnpb 681 ⚫ 0,00%
  • ming 500 ▲ 33,33%
  • niis 688 ⚫ 0,00%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • sjks 2.300 ⚫ 0,00%
  • sjpt 133 ▼ -13,64%
  • tgas 10.750 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(27. август 2015.)
ПРИЧА ИЗ ЖИВОТА

ПУТ КОЈИМ ИДУ ОДАБРАНИ

Прича о Радмили Максимовић, доктору електротехнике, која је прешла необичан пут од родног Београда, преко Лондона у ком је провела тринаест година до Каоника, села у близини Крушевца у коме данас живи и ради као преводилац
Радмила Максимовић (крштено Стана), рођена је 8. фебруара 1971. године у Београду. Као мала није размишљала о томе шта ће бити кад порасте, волела је језике, била је прва у Србији на републичком такмичењу из руског, али је послушала савет мајке и уписала студије електротехнике. Када је дипломирала, радила је као асистент на ЕТФ-у на ком је, у међувремену, магистрирала. Докторске студије је уписала и завршила у Лондону, тамо се запослила и заволела свој посао, радила је програме на светски признатим факултетима као што су Империал, Кингс цоллеге и другим... У Енглеској је остала тринаест година. Лако није било, штавише, али је стекла велико искуство.
- Чини ми се да сам у Лондону за једну годину научила онолико колико бих за десет да сам остала у Србији. Тешко је када се човек нађе сам у белом свету. Мора да се избори за свој простор, сам да заради и да се снађе, све да организује, што изискује много енергије и труда. Лондон је једна велика машина, опасна, са шареним лажама, а човек је биће склоно паду. Да није било наше цркве, не бих могла да издржим. Тек тамо сам схватила колико је важно да се човек веже чврсто за Господа, који је једино сигурно упориште. У том свету, у ком је све празно и где су људи незадовољни, без обзира на материјално богатство, постаје јасније да вера није само време проведено на литургији, него живот у Христу који се дешава овде и сада и у сваком тренутку.
Очито, човек понекада мора да оде далеко да би нашао свој пут или се, бар, утврдио на њему. Радмилу су, „острвске године“ утемељиле у вери, „у коју је постепено улазила, а која се одједном догодила“.
““ Одрастала сам у породици која није била баш побожна, али, ето, мене је Господ одабрао да идем Његовим путем. Моје детињство није било уобичајено, била сам озбиљна и стално запитана. Сећам се да сам баку изнуривала питањима на која је она стрпљиво одговарала. Иако је била образована, учитељица математике, француског и немачког, моја питања су је изненађивала, понекад није знала шта да ми одговори. Од ње сам добила прве смернице, али сам даље морала да трагам сама. Кад сам се нашла први пут у цркви, на литургији, осетила сам да ту припадам и да ми је ту дом. Ништа нисам знала, нисам ни схватала шта ми се дешава, али сам увек волела да учим, питала оно што ме занима, анализирала... И мој факултет ми је помогао, просто неке ствари које другима изгледају тешко решиве, нама изгледају логичне, зато што стекнемо одређени начин размишљања. Чак су се шалили са мном да и о духовним стварима говорим као научник - Ако ја то овако, онда Господ тако... (смех)
Тек када је отишла у Лондон, Радмила је осетила да духовно искуство понето из храма Светог Николаја Мирликијског у Београду добија нов, пун смисао. Схватила је шта значи бити позван на љубав, живела је са муслиманкама које су јој биле као рођаке, девојкама из Јужне Кореје, Бангладеша..., радила са Немцима, Италијанима, Индусима, Шкотима, Енглезима..., стекла једну нову димензију и ширину. Живела је онако како је блаженопочивши Патријарх Павле говорио ““ да би требало да будемо амбасадори наше земље у свету, да покажемо оно што заиста јесмо, а не оно што о нама говоре. Одлазила је у српску цркву на духовне разговоре које је водио отац Милан, читала и почела да преводи православну литературу са руског на српски језик. У Лондону је почела њена сарадња са Манастиром Лепавина. Иако је „стално имала искушења са авионима који одлећу и визама које касне“, отворио јој се пут у тај стари српски манастир у Хрватској где се налази чудотворна икона Пресвете Богородице. Отац Гаврило јој је дао први од око 2.000 текстова (и десет књига) које је превела за време свог боравка у Енглеској. Ту је открила да воли тај посао, да јој је некако природан и од Бога дат.
- Без обзира на искушења, мислила сам да ћу се тамо стабилизовати и остати, међутим, почео је да излази нагомилани стрес, самоћа, анксиозност и схватила сам да ту машину не могу да издржим. Почела сам да размишљам о повратку, мада нисам имала идеју где и како да се вратим. Прво сам кренула у Бари, у који сам одлазила кад год сам могла, и остала код своје куме две недеље, дуже него што сам планирала. Затим је требало да се нађем са једним братом у Каонику, да проведем тамо неко време , а да се после вратим у Лондон. Пошто се то место налази близу манастира Ђунис, који је најсветије место у Србији, нас троје, тај мој брат, његов пријатељ, за кога нисам у том тренутку знала да је мој будући супруг и ја, кренули смо једног јутра на молитву у Ђунис. У једном тренутку, изненада сам се оклизнула и поломила ногу не неколико места. Прелом је био озбиљан, обрела сам се у крушевачкој болници, сама. Операција је била ризична, али је све, хвала Богу, добро прошло. Иван ме је обилазио, доносио ми руже, иако нисам неки љубитељ истих... (смех)
Из Крушевца, Радмила је отишла на рехабилитацију у Београд, а потом у Рибарску бању која је близу Каоника. Морала је да оде у Лондон на неколико месеци да заврши пројекат на ком је радила, али се вратила.
- То су ломови кроз живот, који захтевају прилагођавање. Одлазак у Лондон, повратак, живот на селу. Није лако, али са Господом је све могуће.
Поред посла преводиоца, повремено држи часове деци и „не одустаје од једног пројекта који је започела у Лондону“.
Са Иваном се венчала у Барију, у цркви Светог Николаја Мирликијског, који је прати кроз живот и у чије вођство више не сумња. Преводила је његова многобројна чуда ““ Увек сам осећала благодат кад бих преводила и у једном тренутку сам добила поруку ““ Од сад па надаље, никад те више нећу оставити. И заиста је тако.


М.Филиповић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa