PRIČA IZ ŽIVOTA
PUT KOJIM IDU ODABRANI
Priča o Radmili Maksimović, doktoru elektrotehnike, koja je prešla neobičan put od rodnog Beograda, preko Londona u kom je provela trinaest godina do Kaonika, sela u blizini Kruševca u kome danas živi i radi kao prevodilac
Radmila Maksimović (kršteno Stana), rođena je 8. februara 1971. godine u Beogradu. Kao mala nije razmišljala o tome šta će biti kad poraste, volela je jezike, bila je prva u Srbiji na republičkom takmičenju iz ruskog, ali je poslušala savet majke i upisala studije elektrotehnike. Kada je diplomirala, radila je kao asistent na ETF-u na kom je, u međuvremenu, magistrirala. Doktorske studije je upisala i završila u Londonu, tamo se zaposlila i zavolela svoj posao, radila je programe na svetski priznatim fakultetima kao što su Imperial, Kings college i drugim... U Engleskoj je ostala trinaest godina. Lako nije bilo, štaviše, ali je stekla veliko iskustvo.
- Čini mi se da sam u Londonu za jednu godinu naučila onoliko koliko bih za deset da sam ostala u Srbiji. Teško je kada se čovek nađe sam u belom svetu. Mora da se izbori za svoj prostor, sam da zaradi i da se snađe, sve da organizuje, što iziskuje mnogo energije i truda. London je jedna velika mašina, opasna, sa šarenim lažama, a čovek je biće sklono padu. Da nije bilo naše crkve, ne bih mogla da izdržim. Tek tamo sam shvatila koliko je važno da se čovek veže čvrsto za Gospoda, koji je jedino sigurno uporište. U tom svetu, u kom je sve prazno i gde su ljudi nezadovoljni, bez obzira na materijalno bogatstvo, postaje jasnije da vera nije samo vreme provedeno na liturgiji, nego život u Hristu koji se dešava ovde i sada i u svakom trenutku.
Očito, čovek ponekada mora da ode daleko da bi našao svoj put ili se, bar, utvrdio na njemu. Radmilu su, „ostrvske godine“ utemeljile u veri, „u koju je postepeno ulazila, a koja se odjednom dogodila“.
““ Odrastala sam u porodici koja nije bila baš pobožna, ali, eto, mene je Gospod odabrao da idem Njegovim putem. Moje detinjstvo nije bilo uobičajeno, bila sam ozbiljna i stalno zapitana. Sećam se da sam baku iznurivala pitanjima na koja je ona strpljivo odgovarala. Iako je bila obrazovana, učiteljica matematike, francuskog i nemačkog, moja pitanja su je iznenađivala, ponekad nije znala šta da mi odgovori. Od nje sam dobila prve smernice, ali sam dalje morala da tragam sama. Kad sam se našla prvi put u crkvi, na liturgiji, osetila sam da tu pripadam i da mi je tu dom. Ništa nisam znala, nisam ni shvatala šta mi se dešava, ali sam uvek volela da učim, pitala ono što me zanima, analizirala... I moj fakultet mi je pomogao, prosto neke stvari koje drugima izgledaju teško rešive, nama izgledaju logične, zato što steknemo određeni način razmišljanja. Čak su se šalili sa mnom da i o duhovnim stvarima govorim kao naučnik - Ako ja to ovako, onda Gospod tako... (smeh)
Tek kada je otišla u London, Radmila je osetila da duhovno iskustvo poneto iz hrama Svetog Nikolaja Mirlikijskog u Beogradu dobija nov, pun smisao. Shvatila je šta znači biti pozvan na ljubav, živela je sa muslimankama koje su joj bile kao rođake, devojkama iz Južne Koreje, Bangladeša..., radila sa Nemcima, Italijanima, Indusima, Škotima, Englezima..., stekla jednu novu dimenziju i širinu. Živela je onako kako je blaženopočivši Patrijarh Pavle govorio ““ da bi trebalo da budemo ambasadori naše zemlje u svetu, da pokažemo ono što zaista jesmo, a ne ono što o nama govore. Odlazila je u srpsku crkvu na duhovne razgovore koje je vodio otac Milan, čitala i počela da prevodi pravoslavnu literaturu sa ruskog na srpski jezik. U Londonu je počela njena saradnja sa Manastirom Lepavina. Iako je „stalno imala iskušenja sa avionima koji odleću i vizama koje kasne“, otvorio joj se put u taj stari srpski manastir u Hrvatskoj gde se nalazi čudotvorna ikona Presvete Bogorodice. Otac Gavrilo joj je dao prvi od oko 2.000 tekstova (i deset knjiga) koje je prevela za vreme svog boravka u Engleskoj. Tu je otkrila da voli taj posao, da joj je nekako prirodan i od Boga dat.
- Bez obzira na iskušenja, mislila sam da ću se tamo stabilizovati i ostati, međutim, počeo je da izlazi nagomilani stres, samoća, anksioznost i shvatila sam da tu mašinu ne mogu da izdržim. Počela sam da razmišljam o povratku, mada nisam imala ideju gde i kako da se vratim. Prvo sam krenula u Bari, u koji sam odlazila kad god sam mogla, i ostala kod svoje kume dve nedelje, duže nego što sam planirala. Zatim je trebalo da se nađem sa jednim bratom u Kaoniku, da provedem tamo neko vreme , a da se posle vratim u London. Pošto se to mesto nalazi blizu manastira Đunis, koji je najsvetije mesto u Srbiji, nas troje, taj moj brat, njegov prijatelj, za koga nisam u tom trenutku znala da je moj budući suprug i ja, krenuli smo jednog jutra na molitvu u Đunis. U jednom trenutku, iznenada sam se okliznula i polomila nogu ne nekoliko mesta. Prelom je bio ozbiljan, obrela sam se u kruševačkoj bolnici, sama. Operacija je bila rizična, ali je sve, hvala Bogu, dobro prošlo. Ivan me je obilazio, donosio mi ruže, iako nisam neki ljubitelj istih... (smeh)
Iz Kruševca, Radmila je otišla na rehabilitaciju u Beograd, a potom u Ribarsku banju koja je blizu Kaonika. Morala je da ode u London na nekoliko meseci da završi projekat na kom je radila, ali se vratila.
- To su lomovi kroz život, koji zahtevaju prilagođavanje. Odlazak u London, povratak, život na selu. Nije lako, ali sa Gospodom je sve moguće.
Pored posla prevodioca, povremeno drži časove deci i „ne odustaje od jednog projekta koji je započela u Londonu“.
Sa Ivanom se venčala u Bariju, u crkvi Svetog Nikolaja Mirlikijskog, koji je prati kroz život i u čije vođstvo više ne sumnja. Prevodila je njegova mnogobrojna čuda ““ Uvek sam osećala blagodat kad bih prevodila i u jednom trenutku sam dobila poruku ““ Od sad pa nadalje, nikad te više neću ostaviti. I zaista je tako.
- Čini mi se da sam u Londonu za jednu godinu naučila onoliko koliko bih za deset da sam ostala u Srbiji. Teško je kada se čovek nađe sam u belom svetu. Mora da se izbori za svoj prostor, sam da zaradi i da se snađe, sve da organizuje, što iziskuje mnogo energije i truda. London je jedna velika mašina, opasna, sa šarenim lažama, a čovek je biće sklono padu. Da nije bilo naše crkve, ne bih mogla da izdržim. Tek tamo sam shvatila koliko je važno da se čovek veže čvrsto za Gospoda, koji je jedino sigurno uporište. U tom svetu, u kom je sve prazno i gde su ljudi nezadovoljni, bez obzira na materijalno bogatstvo, postaje jasnije da vera nije samo vreme provedeno na liturgiji, nego život u Hristu koji se dešava ovde i sada i u svakom trenutku.
Očito, čovek ponekada mora da ode daleko da bi našao svoj put ili se, bar, utvrdio na njemu. Radmilu su, „ostrvske godine“ utemeljile u veri, „u koju je postepeno ulazila, a koja se odjednom dogodila“.
““ Odrastala sam u porodici koja nije bila baš pobožna, ali, eto, mene je Gospod odabrao da idem Njegovim putem. Moje detinjstvo nije bilo uobičajeno, bila sam ozbiljna i stalno zapitana. Sećam se da sam baku iznurivala pitanjima na koja je ona strpljivo odgovarala. Iako je bila obrazovana, učiteljica matematike, francuskog i nemačkog, moja pitanja su je iznenađivala, ponekad nije znala šta da mi odgovori. Od nje sam dobila prve smernice, ali sam dalje morala da tragam sama. Kad sam se našla prvi put u crkvi, na liturgiji, osetila sam da tu pripadam i da mi je tu dom. Ništa nisam znala, nisam ni shvatala šta mi se dešava, ali sam uvek volela da učim, pitala ono što me zanima, analizirala... I moj fakultet mi je pomogao, prosto neke stvari koje drugima izgledaju teško rešive, nama izgledaju logične, zato što steknemo određeni način razmišljanja. Čak su se šalili sa mnom da i o duhovnim stvarima govorim kao naučnik - Ako ja to ovako, onda Gospod tako... (smeh)
Tek kada je otišla u London, Radmila je osetila da duhovno iskustvo poneto iz hrama Svetog Nikolaja Mirlikijskog u Beogradu dobija nov, pun smisao. Shvatila je šta znači biti pozvan na ljubav, živela je sa muslimankama koje su joj bile kao rođake, devojkama iz Južne Koreje, Bangladeša..., radila sa Nemcima, Italijanima, Indusima, Škotima, Englezima..., stekla jednu novu dimenziju i širinu. Živela je onako kako je blaženopočivši Patrijarh Pavle govorio ““ da bi trebalo da budemo ambasadori naše zemlje u svetu, da pokažemo ono što zaista jesmo, a ne ono što o nama govore. Odlazila je u srpsku crkvu na duhovne razgovore koje je vodio otac Milan, čitala i počela da prevodi pravoslavnu literaturu sa ruskog na srpski jezik. U Londonu je počela njena saradnja sa Manastirom Lepavina. Iako je „stalno imala iskušenja sa avionima koji odleću i vizama koje kasne“, otvorio joj se put u taj stari srpski manastir u Hrvatskoj gde se nalazi čudotvorna ikona Presvete Bogorodice. Otac Gavrilo joj je dao prvi od oko 2.000 tekstova (i deset knjiga) koje je prevela za vreme svog boravka u Engleskoj. Tu je otkrila da voli taj posao, da joj je nekako prirodan i od Boga dat.
- Bez obzira na iskušenja, mislila sam da ću se tamo stabilizovati i ostati, međutim, počeo je da izlazi nagomilani stres, samoća, anksioznost i shvatila sam da tu mašinu ne mogu da izdržim. Počela sam da razmišljam o povratku, mada nisam imala ideju gde i kako da se vratim. Prvo sam krenula u Bari, u koji sam odlazila kad god sam mogla, i ostala kod svoje kume dve nedelje, duže nego što sam planirala. Zatim je trebalo da se nađem sa jednim bratom u Kaoniku, da provedem tamo neko vreme , a da se posle vratim u London. Pošto se to mesto nalazi blizu manastira Đunis, koji je najsvetije mesto u Srbiji, nas troje, taj moj brat, njegov prijatelj, za koga nisam u tom trenutku znala da je moj budući suprug i ja, krenuli smo jednog jutra na molitvu u Đunis. U jednom trenutku, iznenada sam se okliznula i polomila nogu ne nekoliko mesta. Prelom je bio ozbiljan, obrela sam se u kruševačkoj bolnici, sama. Operacija je bila rizična, ali je sve, hvala Bogu, dobro prošlo. Ivan me je obilazio, donosio mi ruže, iako nisam neki ljubitelj istih... (smeh)
Iz Kruševca, Radmila je otišla na rehabilitaciju u Beograd, a potom u Ribarsku banju koja je blizu Kaonika. Morala je da ode u London na nekoliko meseci da završi projekat na kom je radila, ali se vratila.
- To su lomovi kroz život, koji zahtevaju prilagođavanje. Odlazak u London, povratak, život na selu. Nije lako, ali sa Gospodom je sve moguće.
Pored posla prevodioca, povremeno drži časove deci i „ne odustaje od jednog projekta koji je započela u Londonu“.
Sa Ivanom se venčala u Bariju, u crkvi Svetog Nikolaja Mirlikijskog, koji je prati kroz život i u čije vođstvo više ne sumnja. Prevodila je njegova mnogobrojna čuda ““ Uvek sam osećala blagodat kad bih prevodila i u jednom trenutku sam dobila poruku ““ Od sad pa nadalje, nikad te više neću ostaviti. I zaista je tako.
M.Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
