Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,18%
  • alfa 33.506 ▼ -1,45%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ▲ 0,15%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.052 ▼ -1,90%
  • kmbn 2.131 ▼ -3,05%
  • kmbnpb 681 ⚫ 0,00%
  • ming 500 ▲ 33,33%
  • niis 688 ⚫ 0,00%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • sjks 2.300 ⚫ 0,00%
  • sjpt 133 ▼ -13,64%
  • tgas 10.750 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(27. август 2015.)
ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ ШАБАЧКЕ ПЕСНИКИЊЕ

ЧЕЖЊЕ ЈЕЛЕ СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ

Овог септембра, навршава се четрдесет и једна година од смрти велике, али, јавности недовољно познате песникиње Јеле Спиридоновић Савић.
Рођена је 11. јануара 1890. године, у угледној лекарској породици. У родном Шапцу завршила је основну школу и Шабачку гимназију, у истом периоду када и Станислав Винавер. После завршених студија филозофије на универзитету Нотре Даме де Сион у Трсту, удајом за познатог публицисту, Владимира Савића, улази у повлашћене кругове ондашње интелектуалне елите.
Била је активан члан Пен клуба у предратном периоду, а после рата члан Друштва књижевника Србије. први пут се огласила 1919. године зборником песама „Са уских стаза“. Иако је време о ком је певала било тескобно, послератно, обдарена ретким сензибилитетом и филозофским умом, окренула се од таме ка светлости: И понеси ме/ понеси тако, у сјајном/ дугом путу/ твога злаћаног зрака/ о, Сунце/ Светлости моћне/ води ме из Царства мрака.
Лирско-епски спев „Пергаменти“, објављен је 1923. године. Монах Стратоник, у потрази за леком против несанице и страхова, долази до манастира Светог Симеона, који су Турци запалили због Хаџи Проданове буне. Са згаришта манастира, понео је три светиње: кандило, икону и пергаменте које је писао Свети Сава. Спев је, четири године по изласку, преведен на италијански језик, са опсежним предговором Франческа Бабудрија који је ову поезију доживео као „интимни конфликт људског духа који је створен јачином емоција и снагом воље да се досегне безгранично“.
Године 1927., излази песничка збирка „Вечите тежње“, са предговором Јована Дучића: „Јела Спиридоновић ““ Стана, одваја се садржином од свих млађих, чак и најбољих... Ја волим њену религиозну и дубоку инспирацију... Пут ове песникиње није завршен. Ја верујем да ће он бити широк и пун изненађења“.
У „Приповеткама“, Јелин песнички сензибилитет, надјачао је прозног писца. Њене приче су песме у прози, са ликовима богатог унутрашњег живота
Поред писања, одржала је серију предавања на Коларчевом народном универзитету и у Колу српских сестара о животу и делу најпознатијих мистика, значају вере у човековом животу, као и религиозној тематици у књижевним делима. У Шабачкој народној књижници и читаоници, 1934. године, говорила је о Фридриху Ничеу, што је касније објавила у издању шабачке штампарије Милана Н. Илића, као есеј под називом „Трагика Ничеа“. У несрећно ратно време, 1944. године, издању Српске књижевне задруге излази књига есеја „Сусрети“, коју чине сабрана предавања. Крајем исте године, уредник издања, Светислав Стефановић, стрељан је као издајник, Јела оцењена као „сарадница фашистичког окупатора“, а њено дело као недостојно, неродољубиво и издајничко. Тада је глас ове уметнице утихнуо, а њено стваралаштво маргинализовано.
У послератном периоду, њено име је први пут поменуто 20 година касније, када је у Антологију српског песништва Миодраг Павловић уврстио њену песму „Фебруар“. Иста песма нашла се и у Антологији „Модерно српско пјесништво“ Стевана Тонтића (1991. године) и у „Духу модернизма“ Васе Павковића, у коме је изазвала „снажан мистични доживљај“.
Први који је њену поезију анализирао, после две деценије тишине и заборава, био је Радомир Константиновић, који је закључио да се песникиња непрестано налазила у раздирућој дисхармонији између жеље да досегне вишу, транседентну стварност и страха да јој се потпуно препусти. У својој анализи, овај критичар највише простора посвећује песми „Жена“, која је, по његовом мишљењу, најбоља: Жене/ све оне носе крвави крст/ црвени крст Материнства/ све оне носе пламену звезду/ румену звезду са Истока/ зато су њихове очи/ чудно дубоке/ крст удубљује/ Зато су њихове очи пуне светлости/ звезде одблешу/ Ал око усана/ лебди им нешто детиње/ што се не буни/на Крст/и не чуди се Звезди.../ Жена.
Док су једни истицали мистицизам и трансендендост у њеној поезији, а други откривали и наглашавали чулност, песма „Молитва“ из збирке „Вечите чежње“, можда је понајбоље дефинише и као песникињу и као жену. Драма лирске јунакиње догађа се у њеној амбивалентности ““ жудња за потпуним сједињењем са Богом у чедности и аскези са једне стране, а са друге, жеља за физичким спајањем са човеком кога воли. Ова песма је исплетена од етеричних и плотских нити са потресним признањем неразрешеног дуализма - „жеље да се буде и не буде жена“. О Ти што си створио/ лиснато дрвеће горско/ и густо дивље биље/ и цветова главице мале/ и чију бескрајну Милост/ све птице песмом хвале/ ослободи ми душу лаку/ тешких телесних уза/ и плоти врелих суза...
У есеју о Јели Спиридоновић Савић, који је поговор књиге изабраних дела ове уметнице - „Чежње“, Јована Реба, приређивач, закључује: „Данас се само можемо замислити над визијом ““ како би изгледала слика савремене женске књижевности да дело Јеле Спиридоновић Савић није било екскомуницирано из српске културе. Комлексно књижевно искуство свакако би инспирисало и извршило одређени утицај на послератне и савремене генерације списатељица и писаца... Стога је толико важно демистификовати традицију и скинути гвоздену завесу са лика и дела забрањених, заборављених и маргинализованих уметница, које су предуго биле невидљиве у оквиру књижевне историографије“.
С ЈЕСЕНИ

Моје су руже чекале госта,
што никада дошао није
и сад је свака пригнула главу
те са стидом бол свој крије;

а задња ласта,
што пролете југу
и последње Снове нам узе...

да Капље, што дрхте на танану листу,
знам руже...
наше су сузе.


ФЕБРУАР

Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пути.
Све около бела прича,
која ћути.

Ал кад ових снежних брда са обронка
виђах светлост,
тада хитах људ“™ма доле.
Неки од њих, звуке моје хармонике,
кажу: воле.

Проведемо заједно ноћи.
Потом журим јутром даље.
Са искрајка, мој им глас још „Збогом“ шаље.

Некад, кад сам већ далеко,
тад се моја песма често њима враћа.
Неки од њих рођена су моја браћа.

Познамо се и у зимском полумраку
по некоме невидимом тајном Знаку.

Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пути.
Све около бела прича,
која ћути.
М. Филиповић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa