Инфо

Берза

  • aero 1.701 ▼ -0,23%
  • dinnpb 3.413 ▼ -1,93%
  • dnos 1.250 ▲ 2,46%
  • enhl 650 ▼ -0,15%
  • fint 505 ▲ 1,00%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gmon 1.800 ⚫ 0,00%
  • gsfd 525 ▲ 50,00%
  • impl 3.001 ▼ -0,03%
  • jmbn 9.171 ▲ 5,41%
  • kmbn 2.100 ▼ -1,45%
  • niis 683 ▼ -0,44%
  • rso16144 103,91 ▼ -1,96%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.800 ▲ 0,47%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
(10. септембар 2015.)
НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ

ХОДОЧАСНИК

Вече је било за слободне активности, а ко је желео могао је уживати у турској ноћи. Ја одабрах ово друго, јер не знам шта бих иначе радио у непознатом граду. Касније се показа да сам добро учинио што обукох кошуљу са кратким рукавима, јер дуже нисам имао. Нисам имао представу у какав објекат идемо. Што се тиче турских ноћи, у многим сам уживао, а и овог лета пар пута. Знао сам шта у тим ноћима могу очекивати, а што се тиче објекта нисам ни размишљао.
Аутобус се заустави на једној чистини где ничега није било, осим једне неугледне застакљене дрвене барачице.
Њхат ис наме оф тхис плаце? - упитах водича да се не би поновило да опет нисам знао, као мало пре, где смо дошли.
Јемени! - одговори кратко и показа ми на крупан натпис изнад улаза до којег се силазило косим усеком.
Дуг ходник иза улазних врата није наговештавао шта се крије на његовом крају. А оно опет чудо. Огромна кружна дворана са дубоким нишама по ободу у којима су се протезали дуги парови столова. И овде је све било издубљено и изрезбарено, као и много тога у овом крају, у лави. Под од лаве, свод од лаве, зидови од лаве, клупе од лаве, столови од лаве. Једино су површине столова и седишта на клупама били од дрвета.
У просторији је било прохладно, чак хладно, а било је лето. Осетио сам како је некада било оним становницима у њиховим подземним градовима. Било ми је хладно чак, а сигурно и њима, и у кошуљи, а ко зна како су они све били одевени. Студен ми је титрала по плећима. Зажалих што скидох мајицу. Могао сам кошуљу навући преко ње. Било би ми много топлије. Тешио сам се гледајући како су многе жене дошле у танким хаљиницама, голих рамена и леђа, а неке и голих ногу. Сигурно да им је било хладно мада то ничим нису показивале.
Добро се назимисмо док не поче програм. Дошле су и друге групе ко зна од куда. До нашег стола седе неколико девојака Кореанки, у пуној источњачкој лепоти, атрактивно обучених и нашминканих баш за ово вече.
Програм су отворили дервиши. Вртели су се око себе у концентричним круговима под пригушеним светлима. Четврти је стајао. Повремено би нешто узвикнуо, а она тројица би се као нешто другачије вртели. Нисам примећивао неку разлику, али ми се од њиховог окретања завртело у глави.
Осетих олакшање када се њихова тачка заврши и дође права плесна група.
Дворана се проломи. Гости живнуше. Хладноћу потисну ватрена игра момака и девојака.
Изгледа да се цела Турска овог лета у овим ноћима бријала. Већ трећи пут у неколико дана гледао сам скеч са бријањем. И ови су обријали једног момка и тако дотераног предали једној девојци коју су, опет, њене другарице накитиле.
А каква би то турска ноћ била без трбушног плеса? Никаква. И у ову дворану уплеса прелепа трбушна плесачица. Не жгољава као данашње манекенке са модних писта, нити дебела са млохавим стомаком као оне некада, већ баш како треба. Обла тамо где треба да буде обла и уска тамо где треба да буде уска. Ништа јој није било на погрешном месту. Као да ју је сам Алах за себе вајао. На подијум изведе, не Алах, него плесачица, неколико наших девојака, Европљанки, и једну Кореанку. Потом дође до нашег стола и, кокетно уз враголаст осмех, приђе, не знам зашто, од толиког мушког света, баш мени, и пружи руку с благо савијеним прстом. То је значило да треба да устанем, прихватим њен прст и придружим се изабраним девојкама. Била ми је тако близу да сам, и без наочара, јасно видео сву распусност њене лепоте и осећао мирис, од плеса, узаврелог тела. Не знам који би мушкарац одолео том изазову. Ја јесам, а нисам, како се то данас модерно каже, геј. Она постоја тренутак и намах схвати да ме не може покренути са клупе. Шоу је морао ићи даље. Зато се брзо повуче назад. При том грациозно зањиха куковима, увивши рамена и руке. Груди јој немирно задрхташе под светлуцавим перлама, а ресице око њеног помамног тела дивље поскочише. И тако, уз њихање куковима и увијање телом, уз светлуцање перли и поскакивање ресица, плесачица се врати девојкама на подијуму. Тачку су морале одрадити саме.
Пред крај представе, док сам шетао двораном, водич уграби прилику да ми затражи 18 евра. Толико је коштало ово вече. Не знам када су остали платили. Вероватно пре доласка, јер нисам видео никог да му даје новац. Водич је педантно знао напамет ко је све платио, јер, опет, нисам видео никав списак да држи у руци и прозива ко није платио. Нисам имао ништа ситније и дадох му 50 евра. Кад виде шта сам му пружио на тренутак се замисли и почеша иза ува. Ни он није имао ситно да ми врати. Ипак узе 50 евра и рече:
Томорроњ И’лл ретурн.
А сутра ујутру смо поранили. Чекало нас је повратних 650 километара до Алање. Тек је прошло 06:00 часова, а већ смо били у једној продавници коже. И то је било по програму. Тамо су нас чекали спремни. И да не би дангубили одмах је кренула модна ревија. Ни на једној до тада нисам тако рано присуствовао. Све су биле у неко прикладније време. Али овде је потреба тако налагала, јер туристи рано одлазе, а прилика се не сме пропустити. Представа није била узалудна. Једна од наших девојака купила је кожну јакну. Ценкање није дуго трајало, па сви остали нису морали да се досађују као што то зна да бива у овим ситуацијама.
После 07:00 часова застадосмо на још једном локалитету.
- Ово је Зелве - рече нам водич. - Последњи становници у овом селу били су Турци, али због велике ерозије напустили су га 1950. године. Ту у близини је и хришћанска црква.
Време за разгледање је опет било кратко и зато сви одмах јурнуше да виде што могу више.
Моји пријатељи Македонци у повратку ме упиташе:
Јесте ли били у цркви?
Нисам је нашао.
Мути ми се сећање да ли су је они пронашли.
Било је то последње што смо видели у Кападокији. Све више нам је остајала иза леђа, а све смо били ближе Алањи, одакле смо и кренули.
Зауставили смо се на још једном месту да видимо опет нешто од старина. Али то је било из турских времена када се путовало караванима. Караван сарај, зидан, а не бушен, у којем су ноћивали тадашњи путници да би се заштитили од разбојника. Био је закључан, па ни ми, као ни некада разбојници нисмо могли у њега крочити. Ми из радозналости, а они, у оно време, пљачке ради. Сарај смо само обишли и вратили се у аутобус.
Ја тај застанак искористих, па се обратих водичу:
Ласт нигхт И гаве yоу 50 еурос. Yоу...
И кноњ, И кноњ - прекиде ме нагло. - И дидн’т форгет ит. И’лл гиве yоу латер.
ОК - кратко рекох.
И тек у ресторану у којем смо јуче само застали, а данас ручали, наравно, о нашем трошку, врати ми кусур, тачно у евро.
Тек тог другог дана сазнах да се моји пријатељи зову Мануела и Борче.
У Алањи на плажи хотела Азак појавио сам се тачно у 19:00 часова, после одсуства од два дана и једне ноћи, и пређених 1.300 километара. Ту су ме чекали други пријатељи да чују прве утиске ходочасника из Кападокије.
Бранко Станић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa