KRENULO JE

Hajde ustaj, vreme je! - šapat je mogao da čuje samo onaj ko ga očekuje. Brat se promeškoljio u krevetu i nastavio da spava kao tek podojeno dete.
„Moja majka stvarno nema milosti“ - pomislio sam i seo u postelju, jer raniji pokušaji okretanja na drugu stranu i nastavak spavanja nisu uspevali. Uvek se završavalo odnošenjem posteljine i poznatim šapatom koji bi mi stresao celo telo. Mogla je da me pusti do osam sati, pa ni mlekadžije ne ustaju ovako rano! I sunce je ćutalo negde u uglu prozora. A noćas...
Svirali su novi Cigani. Pevačica je imala bogatu kosu, nemirne oči, gizdav hod, struk koji se mogao šakama obuhvatiti, izražena prsa i kukove. Odmah je bila lepa. Svima se osmehivala, čak i namrgođenom gazdi, koji je stalno za šankom brojao novac, povremeno izbezumljeno gledajući po kafani. Kafana je bila lepša, čak nam nisu smetale poruke po zidovima: Zabranjeno lupanje čaša! Zabranjeno sediti ‘nako!
„Čija li je!“ - gurkali smo se, za stolom. Prilazila je svakom stolu, približavala se svakom gostu i svako je mislio da će biti samo njegova. Vraćala se muzici, a nas ostavljala zategnute, u velikom iščekivanju.
„Mleko se hladi na stolu“ - srušila je majka sve.
Dugo sam srkao mleko koje je teško išlo posle konjaka. U glavi je još odzvanjao bas, pojačavajući glavobolju. Dan za učenje je preda mnom. Tek je pola sedam, a nemam ništa više da učinim da bih učenje odložio.
„Niko ti neće smetati, a sad navali!“ - izgovorene reči mi pojačaše pritisak na čelo. Rekla mi je kao da se na stolu nalazi slatko od trešanja. Mnogo sam isplanirao za danas. Promeniću plan, premestiću za sutra.
Kada su videli moju sliku u indeksu, mnogi su rekli: „Biće teško!“ - kiselo sam se osmehnuo.
U sitnim noćnim satima društvo se dogovaralo za pecanje. Iznajmićemo čamac kod tetka Lize, pa na kanal, na sredinu Save. Ako neće riba, igraćemo vije u čistoj vodi. Ponećemo sendviče i cigare. Nema grebanja.
„Evo voća! Sad napravi pauzu! Kako ide?“
Do... jedva sam progutao pljuvačku. Posle kratkog razgovora, opet sam ostao sam u sobi. Ispit je za uslov.
Skočio sam na noge, radio sklekove koliko sam mogao, trčao u mestu, zaurlao iz sveg glasa.
„Je l’ sve u redu sa tobom?“ - čuo se glas brata iz susedne sobe.
Fiziologija perifernog krvotoka. Lečenje akutnog plućnog edema. Poremećaji srčanog ritma. Akutno plućno srce...
Nisam čuo kada su me prvi put zvali na ručak. Posle trećeg poziva, seo sam za sto, usput se preslišavajući. Rekli su mi da je ručak završen.
Zamračio sam sobu. Nisam primećivao kada su ulazili i odlazili, donosili neke kolače i sokove.
„Je l’ ti nećeš u grad večeras, traže te drugovi!“ - dopiralo je iz daljine.