Berza

  • aero 885 ▼ -0,67%
  • alfa 31.490 ▼ -0,03%
  • enhl 650 ⚫ 0,00%
  • eroz 3.250 ▲ 6,91%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gfom 275 ▼ -23,40%
  • irtl 850 ▲ 12,58%
  • jesv 5.507 ▲ 0,09%
  • kmbnpb 1.300 ⚫ 0,00%
  • lsta 550 ▲ 10,00%
  • niis 680 ▼ -0,15%
  • rmks 2.640 ⚫ 0,00%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
  • trbg 4.504 ▲ 49,98%
(12. novembar 2015.)
JANKO VUJINOVIĆ, KNjIŽEVNIK, DOBITNIK TEK USTANOVLjENE PRVE NAGRADE S IMENOM JANKA VESELINOVIĆA ZA KNjIGU O HRASTU ( ISTORIJSKI ROMAN)

POEMA O ZAVIČAJU

Sveznanje o Mačvi, Pocerini, Jadru i Podrinju, nastalo udaljavanjem, a ustvari približavanjem književnika ognjištu. Leksikon kolektivnog života ili hronika srpskog nacionalnog predanja, mišljenja su nekih Jankovih kolega o njegovom delu, neprolazne vrednosti koje se može dopunjavati novim sadržajima
Dobitnik prve, tek ustanovljene nagrade s imenom Janka Veselinovića u ekskluzivnom obraćanju za zavičajni list “Glas Podrinja” kaže da je njegova knjiga ustvari vraćanje duga zavičaju iz koga je davno otišao u potrazi za boljim životom. Sada, kao da se vraća korenima istorijskog bitisanja, pod nebom Mačve, Pocerine i Jadra, započetog pre sedam decenija, na Blagovesti 07. 04. 1945. godine, kad je prvi put ugledao svetlost dana u Bradiću, kod Loznice u zapadnoj Srbiji, gde je rođen.
Studiozan, strpljiv, ispunjen ljubavlju, skroman po prirodi u koricama “ hrasta”, sabrao je mnogo sudbina i mišljenja ali bez obzira na obimnost građe i dalje se može dopunjavati. Stoga se i naše prvo pitanje odnosilo na značaj istorijskog romana kao književne forme?
- Pitanje o značaju romana kao forme i istorijskog romana kao vrste danas je, čini se, uveliko prevaziđeno. Forme su odavno izgubile negdašnje značenje. Istorijski romani su, može se reći, pradavni književni oblici, čak i kada su to bili epovi. Šta su drugo Ilijada i Odiseja nego istorijski romani. Međaš u svetskoj literaturi je Don Kihot. Rat i mir je istorijski roman isto koliko i dela Henrika Sjenkjeviča, a to su najpoznatija prozna ostvarenja naše civilizacije. U svakom istorijsko-književnom periodu, od baroka do avangarde, postavangarde i postmodernizma, imali smo veoma prisutne romane, kako u evropskoj, tako i u našoj književnosti.
Večnost istorijskog romana
U srpskom romantizmu svaki roman je bio i istorijski, makar jednim delom, u srpskom realizmu imamo epohalna ostvarenja. Jedan od najklasičniji primera istorijskog romana upravo je Veselinovićev Hajduk Stanko. U tom i kasnijim periodima značajne istorijske romane ostavili su nam i Jakov Ignjatović, Vladan Đorđević, ili, kasniji Uskoković, Matavulj, Ranković, Nastasijević, pa i još jedan Mačvanin Branimir Ćosić i brojni drugi.
Vratimo se još jednom na Hajduk-Stanka?
- Veliki, prelomni istorijski događaji po pravilu su postajali tema značajnih romana. Takav je, očigledno, primer prvoga i drugog ustanka koji su umetnički uobličeni u prozi Janka Veselinovića... Upravo o Hajduk-Stanku je književna istorija zabeležila – po prvi put u našoj književnosti dat pravi istorijski roman koji se „u svojim najboljim trenucima približava heroici junačkog eposa“... To je, pisali su kritičari, dobro komponovan i vešto izveden dobar narodni i istorijski roman u kojem se „lirska evokativnost udružuje sa heroikom i širinom eposa“...
Vaš roman se bavi Prvim svetskim ratom?
- Naravno, Veliki rat je bio temom za neke od romana u našoj književnosti, da se ovde pomenemo samo pisce, takoreći, učesnike tog svetskog rata, Stanislava Krakova, Rastka Petrovića, Dragiše Vasića, Veljka Petrovića, Stevana Jakovljevića i Miloša Crnjanskog, čije su stranice iz Dnevnika o Čarnojeviću našle svoje odgovarajuće mesto i Knjizi o hrastu, o kojoj govorimo...
Sa najbrojanim piscima ne iscrpljuje se tema Prvoga rata u našoj literaturi?
- Svakako, Prvi svetski rat nije bio samo tema najboljih predstavnika srpske avangarde, već će, znamo, biti i inspirativan i kasnijim, književnicima 20. i ne samo tog već i ovoga našega, 21. veka. Obično se ističe Vreme smrti Dobrice Ćosića, četvorotomna nacionalno-istorijska freska. Ipak, najbolji romani o Velikom ratu su ispisani dvadesetih godina proteklog veka, pre svega mislim na Crnjanskog, Krakova i Rastka Petrovića. No, poetika savremenog romana se uveliko menja jer, takoreći, svaka nova generacija romanopisaca razarajući forme istorijskoga romana unosi itekakve novine u njega. Čitali smo i Krležu. Jedno od poglavlja Knjige o hrastu posvećeno je Ivi Andriću, piscu velikog istorijskog romana, u pravom, punom značenju te reči. Jasno, govorimo o romanu Na Drini ćuprija...
Koliko je on (istorijski roman) danas prisutan u srpskoj književnosti?
- I danas se pišu istorijski romani. Prisetimo se, uzgredno, nekolikih, kao što su, na primer, sedmotomno, nenadmašivo Zlatno runo Borislava Pekića, Čizmaši Dragoslava Mihailovića, Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba M. Josića Višnjića, neka romaneskna ostvarenja S. Velmar Janković, pa Opsada crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića... Istorijskim su se, na primer, bavili i nekada popularni Slobodan Selenić, večiti Branko Ćopić, vispreni Oskar Davičo i zaboravljeni Mihailo Lalić. Pa D. Popović i M. Markov. Deo savremene evropske književnosti su Kiš i Pavić, pisci sa ovih prostora upravo svojim oblikovanjem istorijskih zbivanja. Dakle, neiscrpni su izvori i oslonci za svakoga ko se na ovim prostorima poduhvatio pera. Generacija prozaika kojoj pripadam (M. Savić, R. Beli Marković R. Bratić, M. Josić-Višnjić i drugi) takođe je proširila i obogatila istorijski roman, unoseći mnoge novine.
Ima li istine u konstataciji da se ispod hrasta o kojem Vi pišete odvijao čitav jedan život u podnožju Plave planine, kako nazivaju Cer?
- Hrast na Ceru rastao je odvajkada. Gde bi ako ne na Ceru? Negde se ova knjiga naziva i Bajkom o hrastu. Neki misle da je i stariji od sela. Njegovu visinu i širinu teško je izmeriti. Sa toga hrasta-zapisa se vidi sav Jadar i Mačva, Tamnava i Semberija, sve okolne planine, kako i svi manastiri rasejani po Podrinju, stara utvrđenja i gradovi, neki već pod zemljom... To vekovno drvo je stožer, osa. Kako je to selo bez crkve, to je drvo-zapis je i neka vrsta prastarog hrama. Oko njega se nedeljom i svecima okupljaju meštani. Njemu se i ispovedalo. Tu se drže mirenja, dogovori, oko njega se, ponekad, i kolo zaigra. Od njega se kretalo u vojsku, pa i u ratove. Njemu se uvek vraćalo... I tako, kroz vekove, sve do Preobraženja 19. avgusta 1914. godine, kada se razbijena grupa austrougarskih soldata, bežeći posle poraza na Ceru, sveti meštanima. Naime, zatiču oko tog džinovskog duba dvadesetak okupljenih. Vojaci streljaju ili vešaju starce i starice, potom pucaju i u hrast, bacaju bombe, prinose i pale slamu oko njega, htevši zapaliti sveto drvo. Komanduje im kajkavac Josip B, kasnije poznat i pod drugim imenima.
Koliko Vam znači prva nagrada za ovaj roman koja je tek ustanovljena i nosi ime „Janko Veselinović“?
- Naravno da sam obradovan što su Udruženje književnika Srbije i čelni ljudi opštine Bogatić ustanovili ovu nagradu. Njome se, verujem, još jednom baca novo svetlo na samo delo ovog pomalo zanemarenog klasika. I još kada sam obavešten i da sam prvi nosilac te tek ustanovljene nagrade, radost je bila udvostručena.
Pre neki dan jedan književni kritičar mi je, čestitajući, reče: Dobro te i ova nagrada nije zaobišla koliko si skrajnut! Tvoju su knjigu mimoišla nekolika priznanja iako je uvek bila u najužem izboru.
Nagrada i nadahnuće
Zahvaljujući mu se, rekoh – Sve ti je to, prijatelju, deo neke buduće književne istorije. Za godinu-dve, dve-tri decenije „nagrađeni romani“ opstaće samo kao deo klanovsko-klubaškog mutljaga. Neki romani su zaboravljeni takoreći odmah posle osvajanja nagrade. A tek njihovi autori! Pa i oni koji su donosili odluku o nagradi.
Predsednik žirija u šali reče: „Od Janka – Janku!“ Postoji li tu kakva paralela u književnom opusu?
- Pesnik Bećković je, govoreći 7. juna na promociji Knjige o hrastu u porti šabačkog hrama svoju besedu upravo započeo tom podudarnošću inicijala imena i prezimena. Dakle, citirajmo uvaženog akademika Matiju. „Janko Vujinović nema samo inicijale kao Janko Veselinović, za koga se kaže da je imao divan glas i da je svako mogao čuti iz daljine kad on zapeva poznatu mačvansku pesme Oj, oblače, nemoj na orače. Njegov ovde zemljak i brat po oružju, Janko Vujinović, ispevao je jednu veliku poemu o svom zavičaju. Naravno, to je sem Veselinovićev, i zavičaj drugih velikih srpskih pisaca, kao što su Laza Lazarević i Stanislav Vinaver, da ih ovde sve ne nabrajamo. Vujinovićeva knjiga nazvana Knjiga o hrastu, mogla se zvati i Knjiga o Hristu i Knjiga o Ceru i Knjiga sveznanja o Mačvi, Pocerini, Jadru i Podrinju.“
Kad bi trebalo u najkraćem predstaviti Vaš roman, šta biste rekli?
Priznajem, teško je knjigu nastajalu, sa izvesnim prekidima, skoro deceniju i po, predstaviti u nekoliko rečenica. U njoj je smešteno toliko građe, počevši od brojnih predanja i legendi, istorijskih dokumenata i kvazidokumenata, po kojoj se smenjuju pripovedna lica koja, svako svojim jezikom, govori o pojedinim junacima ove knjige, bajke, pa i istiniti događaja o prolasku austrougarske soldatske tokom Prvog svetskog rata kroz Mačvu i Podrinje, izmišljena i stvarna predanja o Čokešini i Tronoši, Kaoni i Vidin-gradu, Obiliću i Pocercu... U romanu se stalno smenjuju prostori i krajine, ne samo ovi po Srbiji, već i izvan nje, po Severnoj Rajni-Vestfaliji, gde junak sluša zvona odneta sa podrinjskih, šumadijskih i zlatiborskih crkava u Krupove livnice u Esenu i pretopljena u topovske cevi kako bi se tim topovima pucalo po srbijanskim selima, vojvodstvu Lođkom u Poljskoj, pa i Galiciji, gde tokom Prvoga rata ali i prve decenije 21. veka zatičemo neke junake knjige...
Sem što svesrdno preporučujem čitaocima roman ovenčan nagradom „Janko Veselinović“, očekujući od njih prve utiske, šta od Vas možemo očekivati dalje?
- Pre nepun mesec dana u Beogradu je održan okrugli sto o književnom delu moje malenkosti. Neposredan povod je pedeset godina književnog rada. Učestvovalo je petnaestak profesora, tumača književnosti, pisaca. Od tih saopštenja i nekih ranije objavljenih kritika nastaje zbornik. Upravo iščitavam te tekstove.
- Odmah potom trebalo bi sedeti, ponovo se zatvoriti i danonoćno raditi na drugom tomu knjige. Pozabaviti se sudbinom hrama koji je ozidan tridesetih godina proteklog veka na mestu gde je rastao hrast-zapis. I stići, mogne li se, sve do 1999. godine, kada je narod čiji su preci stradali pod krunom stoletnog hrasta-zapisa, zasut bombama osiromašenog uranijuma.
Lj.Đ.

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa