E, MOJ MIĆO!

Probudio sam se, podrhtavajući od zime, jer je moj deo pokrivača ostao bez perja, dok je brat od ujaka, izbacivši obe noge, blaženo spavao. Osećao se miris prozuklih dunja sa šifonjera, pomešan sa mirisom ustajalih ćilima. Nazirao sam tegle slatkog od trešanja, sa obaveznim kolutom limuna i vanilom, koja se poput pijavice pružala uz samo staklo. Jabuke kolačare, već na izmaku, odisale su smirujućim mirisom.
U dvorištu se sve uskomešalo. „Ćirica“ je, razdirući grudi, pokušavao da se približi kukurikanju velikog, crvenog petla sa kvrgavim nogama i repom koji se spuštao do zemlje. Zdepaste patke su tražile najmanju baru, propuštajući vodu kroz kljun, nadale su se bar nekom ulovu. Izduženih vratova, krećući se čas na jednu, čas na drugu stranu, guske su se ljutile na sve oko sebe. Prodorno mukanje krava nije remetilo živost u dvorištu, dok je rzanje konja delovalo umirujuće.
Došli smo kasno noćas, ne znam ni koliko je sati bilo. Škripu kapije nisam mogao da sprečim i na prstima sam ulazio u kuću, kada sam iza leđa začuo bratovljev glas: „Nemoj se uzbuđivati! Pusti matore, oni spavaju!“
Posmatrao sam brata u krevetu. Spavao je čvrsto zatvorenih očiju i uz povremene uzdahe, često se okretao. Poveće okrugle glave, izraženih veđa, snažne vilice, mesnatih obraza, i u snu je pravio najraznovrsnije grimase. O školi nije voleo da pričamo, a od ujaka sam saznao da je ponavljao razred, što je on spretno krio. Mnogo je pričao o devojkama, pa sam počeo i da sumnjam u ono što govori. Ipak smo se lepo slagali.
„Ovo je moj brat iz Šapca, studira medicinu!“
Jedne večeri me je upoznao sa devojkom moje visine ali snažnijom od mene. Dogovorili smo se u koje vreme da se nađemo.
Devojku su svi poznavali i dok smo šetali njihovim korzom počeli su da dobacuju: „Koji ti je taj papan? Reći ću te tvom ocu! Vidi, može mu jesti s glave!“ Predložio sam joj da produžimo do crkve i da sednemo na klupu u dvorištu.
Na nebu je bilo toliko zvezda i na momenat mi se učinilo da sedimo na njima. Nisam znao šta s njom da razgovaram. Ala mi je brat namestio! Nije me ni pitao da li mi se sviđa. Prolazilo je vreme. Pitaće me šta je bilo. Pokušaću da joj se približim. Odgurnula me je, tako da zamalo nisam pao s klupe.
Dočekali su nas brat i njegova devojka, rumeni kao srce lubenice, širokog osmeha, držali su se za ruke.
„Hajde, ustajte, treba da nam pomognete!“ - čuo se kroz odškrinuta vrata tihi ujnin glas. Ne otvarajući oči, brat je odbrusio: „Jesam li vam sto puta rekao da me ne smete buditi! Ustaću kada ja to budem hteo!“
Dosta poslova smo poradili, kada se oko podne pojavio namršten i mrzovoljan.
„Ništa ga nemoj pitati! E, moj Mićo, ništa od njega neće biti!“ - uspeo je ujak da mi kaže, pre nego što je lenjo prišao.