STEVAN BRAJDIĆ ČULE
CRTEŽ JE MOJA PREOKUPACIJA
Sa radom poznatog novosadskog strip crtača, člana Strip udruženja „Biberče“ Mišar, upoznali su se i Šapčani na nedavnom predstavljanju četrnaestog broja strip magazina „EON“ za koji je uradio i naslovnu stranu
Sa samo sedamnaest godina Novosađanin Stevan Brajdić Čule bio je među prvim upisivačima slova u „Zlatnoj strip seriji“. Od tada su protekle mnoge godine ispunjene na ovaj ili onaj način radom vezanim isključivo za crtanje i crteže. Svoju svestranost ispoljio je ne samo kao strip crtač već kao i karikaturista, ilustrator, vajar, maketar. Jednom rečju sve ono što je bilo povezano sa umetnošću koja se ispisivala kako olovkom, rapidografima, tako i danas korišćenjem savremenih aparata, kompjutera i ostale tehnike.
- Još u petom razredu osnovne škole sa kumom Franjom Strakom pravio sam novine koje su od početka do kraja bile crtane. U to vreme za celu školu sam crtao crteže za časove likovnog. Kao dete sam puno i čitao. Znao sam da iz biblioteke ponesem punu torbu knjigu. Zanimljivo je da i pored svega toga nisam otišao u Umetničku školu već u Mašinsku. Povuklo me je društvo. Kada sam bio treća godina uradio sam probne strane za „Zagora“. Prvo sam radio stripove od osam, deset strana koji su se nalazili na kraju, posle glavnih. Od dvadeset trećeg, tridesetog, pedesetog broja dobio sam da radim cele epizode. Recimo broj osamdeset „Zlatne strip serije“ je bio „Komandant Mark“ „Zaliv gromova“ ili broj pedeset pet „Timi Dasti“ „Pustinjski vuci“. Celu svesku sam ja radio. Prvo su oni bili skeptični jer su tražili da taj posao uradi neko iz Umetničke škole ali ja sam već imao razvijen rukopis pošto sam morao da naučim tehničko pismo u školi. Znao sam da baratam sa rapidografom - počinje svoju priču Stevan Brajdić prisećajući se trenutaka koji su dobro zacrtali njegov životni put.
Po dolasku na Mašinski fakultet počinje da radi ilustracije, karikature i tekstove za studentske novine „Mašinac“.
- Te sedamdeset pete radio sam za „Dnevnik“. Tada sam upoznao Baneta Kerca i Tozu Obradovića. Dobio sam scenario i radio sam partizanske stripove. U to vreme su bili u trendu. Inače, Bane Kerac je crtao „Poručnika Taru“. Nisam nekim velikim intenzitetom radio ali sam uspeo da nacrtam dve epizode licencnog stripa „Blek Stena“. Uradio sam im dosta naslovnih strana. Te strane su bile u boji pa ih je trebalo precrtati na paus. Nije bilo kompjutera. Original, jedan prema jedan. Negde osamdeset treće, četvrte dobio sam da crtam prvu epizodu „Bleka“. Osamdeset prve sam išao u „Forum“ gde su mi dodelili scenaristu Dudu Vukojeva pa sam crtao uporedu i za njih. Njihove epizode nisu bile dugačke kao recimo „Blek Stena“ koji je imao šezdeset strana. Ovde su bile u početku od četiri do osam strana. Tek kasnije sam počeo crtati epizode od trideset strana za „Stripoteku“.
Sa scenaristima, kako sam kaže, imao je sreće jer su otprilike bili njegovih godina i na „istoj talasnoj dužini“.
- Da bi bilo zanimljivije ponekad si morao da odstupiš od onoga kako je scenarista zamislio. Imao sam tu slobodu ali sve se radilo u dogovoru i uz prihvatanje sugestija kako bi se posao uradio što bolje. U „Dnevniku“ je bila norma nekih devet strana mesečno. To znači da je za jednu stranu u olovci i u tušu bilo potrebno tri dana. Da nisam u to vreme uporedo radio i u firmi verovatno bih brže odrađivao sve to. Od pet sati popodne pa uveče do deset sam crtao.
Iako je bio inicijator za nastanak stripa „Lun, kralj ponoći“ sve se završilo na probnim skicama.
- Bilo je to jako zanimljivo štivo koje se moglo pretvoriti u strip. Tako je nastala jedna od najdužih serija u srpskom stripu. Nekih trideset epizoda. Bio sam jedini koji ga nije crtao iako sam ga osmislio. Bilo je tu i drugih ideja, poput stripa koji bi se radio po nekoj junačkoj pesmi, npr. „Ženidba kralja Vukašina“, „Banović Strahinja“. Imao sam već napravljene neke crteže ali se nikada nije realizovao iako sam upoznao scenariste sa tim.
Zašao je Stevan i u naučnu fantastiku stvorivši svoju junakinju Geu koja je dolaskom sa zvezda na Zemlju pokušala da ispravi nepravdu. Ali kao što to kod nas biva urađene su samo tri epizode sa Dudom Vukojem koji mu je bio dodeljen od strane urednika „Market printa“. A onda je sve stalo oko 1987. godine kada je „Forum“ uzeo licencu za „Tarzana“ tako da su svi crtači bili angažovani na tom projektu jer se radilo i za tržište u Španiji, Belgiji, Holandiji i ostatka Evrope.
Svoju ljubav prema crtanju podelio je i sa tri godine mlađim bratom Josipom, poznatim dizajnerom auta koji se školovao u Švajcarskoj na američkom koledžu.
- Mi smo devedeset osme, devete radili za „Zastavu“ iz Sombora. Napravili smo kalupe za branik za „Ladu nivu“ . Ima proizvedenih branika, zaštita za kartere. Čak smo redizajnirali i napravili maketu, ostavili im, za „Pikap floridu“. Hteli su da od nje naprave bolnički auto, auto za transport, kombi. Onda je devedeset devete počelo bombardovanje i sve je stalo. Radio je sa Franjom Strakom i sa mnom na stripovima. Bio je zadužen za scenarije i crtanje automobila. Nekako smo tu ljubav prema crtežu raspodelili. Ja sam crtao likove, zgrade i sve to, a on je bio talentovan za automobile.
Crtež je bio njegova preokupacija i to je ostao do današnjih dana. Za dvadeset jednu godinu radnog staža snimio je deset hiljada tehničkih crteža. Takođe je uradio par hiljada ilustracija za knjige, školske lektire, reklame za filmove „Maršal“, „Nebeska udica“ Ljubiše Samardžić, „Rat uživo“ Dragana Bjelogrlića, „Belo odelo“ Laze Ristovskog. Trocrti Petrovaradinske tvrđave, vojnici, čamac za Muzej Vojvodine, logotipi za kompaniju „Manual“, pozadine bajki za gif animacije za mobilne telefone za američko tržište i još mnogo toga samo su svedočanstvo Brajdićeve svetsranosti o kojoj bi se moglo pisati „nadugačko i naširoko“. A za očekivati je da će već naredne godine ljubitelji devete umetnosti u galeriji Udruženja „Krug 10“ moći da pogledaju izložbu njegovih strip tabli.
Stevan Brajdić Čule rođen je 7. januara 1953. godine u Novom Sadu. OŠ „Ivan Gundulić“ pohađa na Podbari, a posle završetka Srednje mašinske škole upisuje se na Mašinski fakultet. Od 1979. do 2000. godine radi u Fabrici za proizvodnju vijaka „Petar Drapšin“. Jedno vreme bio je vlasnik privatne firme „Art servis“ koja se između ostalog bavila izradom stendija za bioskope, reklama za izloge, logotipa. Bavio se i streličarstvom. Član je Strip udruženja „Biberče“ Mišar.
„Želja mi je samo da imam mnogo više vremena kako bih realizovao sve ono što mi je u glavi.“
„Crtanje stripova je posao koji moraš raditi da bi bio uspešan deset do dvanaest sati dnevno.“
Sa samo sedamnaest godina Novosađanin Stevan Brajdić Čule bio je među prvim upisivačima slova u „Zlatnoj strip seriji“. Od tada su protekle mnoge godine ispunjene na ovaj ili onaj način radom vezanim isključivo za crtanje i crteže. Svoju svestranost ispoljio je ne samo kao strip crtač već kao i karikaturista, ilustrator, vajar, maketar. Jednom rečju sve ono što je bilo povezano sa umetnošću koja se ispisivala kako olovkom, rapidografima, tako i danas korišćenjem savremenih aparata, kompjutera i ostale tehnike.
- Još u petom razredu osnovne škole sa kumom Franjom Strakom pravio sam novine koje su od početka do kraja bile crtane. U to vreme za celu školu sam crtao crteže za časove likovnog. Kao dete sam puno i čitao. Znao sam da iz biblioteke ponesem punu torbu knjigu. Zanimljivo je da i pored svega toga nisam otišao u Umetničku školu već u Mašinsku. Povuklo me je društvo. Kada sam bio treća godina uradio sam probne strane za „Zagora“. Prvo sam radio stripove od osam, deset strana koji su se nalazili na kraju, posle glavnih. Od dvadeset trećeg, tridesetog, pedesetog broja dobio sam da radim cele epizode. Recimo broj osamdeset „Zlatne strip serije“ je bio „Komandant Mark“ „Zaliv gromova“ ili broj pedeset pet „Timi Dasti“ „Pustinjski vuci“. Celu svesku sam ja radio. Prvo su oni bili skeptični jer su tražili da taj posao uradi neko iz Umetničke škole ali ja sam već imao razvijen rukopis pošto sam morao da naučim tehničko pismo u školi. Znao sam da baratam sa rapidografom - počinje svoju priču Stevan Brajdić prisećajući se trenutaka koji su dobro zacrtali njegov životni put.
Po dolasku na Mašinski fakultet počinje da radi ilustracije, karikature i tekstove za studentske novine „Mašinac“.
- Te sedamdeset pete radio sam za „Dnevnik“. Tada sam upoznao Baneta Kerca i Tozu Obradovića. Dobio sam scenario i radio sam partizanske stripove. U to vreme su bili u trendu. Inače, Bane Kerac je crtao „Poručnika Taru“. Nisam nekim velikim intenzitetom radio ali sam uspeo da nacrtam dve epizode licencnog stripa „Blek Stena“. Uradio sam im dosta naslovnih strana. Te strane su bile u boji pa ih je trebalo precrtati na paus. Nije bilo kompjutera. Original, jedan prema jedan. Negde osamdeset treće, četvrte dobio sam da crtam prvu epizodu „Bleka“. Osamdeset prve sam išao u „Forum“ gde su mi dodelili scenaristu Dudu Vukojeva pa sam crtao uporedu i za njih. Njihove epizode nisu bile dugačke kao recimo „Blek Stena“ koji je imao šezdeset strana. Ovde su bile u početku od četiri do osam strana. Tek kasnije sam počeo crtati epizode od trideset strana za „Stripoteku“.
Sa scenaristima, kako sam kaže, imao je sreće jer su otprilike bili njegovih godina i na „istoj talasnoj dužini“.
- Da bi bilo zanimljivije ponekad si morao da odstupiš od onoga kako je scenarista zamislio. Imao sam tu slobodu ali sve se radilo u dogovoru i uz prihvatanje sugestija kako bi se posao uradio što bolje. U „Dnevniku“ je bila norma nekih devet strana mesečno. To znači da je za jednu stranu u olovci i u tušu bilo potrebno tri dana. Da nisam u to vreme uporedo radio i u firmi verovatno bih brže odrađivao sve to. Od pet sati popodne pa uveče do deset sam crtao.
Iako je bio inicijator za nastanak stripa „Lun, kralj ponoći“ sve se završilo na probnim skicama.
- Bilo je to jako zanimljivo štivo koje se moglo pretvoriti u strip. Tako je nastala jedna od najdužih serija u srpskom stripu. Nekih trideset epizoda. Bio sam jedini koji ga nije crtao iako sam ga osmislio. Bilo je tu i drugih ideja, poput stripa koji bi se radio po nekoj junačkoj pesmi, npr. „Ženidba kralja Vukašina“, „Banović Strahinja“. Imao sam već napravljene neke crteže ali se nikada nije realizovao iako sam upoznao scenariste sa tim.
Zašao je Stevan i u naučnu fantastiku stvorivši svoju junakinju Geu koja je dolaskom sa zvezda na Zemlju pokušala da ispravi nepravdu. Ali kao što to kod nas biva urađene su samo tri epizode sa Dudom Vukojem koji mu je bio dodeljen od strane urednika „Market printa“. A onda je sve stalo oko 1987. godine kada je „Forum“ uzeo licencu za „Tarzana“ tako da su svi crtači bili angažovani na tom projektu jer se radilo i za tržište u Španiji, Belgiji, Holandiji i ostatka Evrope.
Svoju ljubav prema crtanju podelio je i sa tri godine mlađim bratom Josipom, poznatim dizajnerom auta koji se školovao u Švajcarskoj na američkom koledžu.
- Mi smo devedeset osme, devete radili za „Zastavu“ iz Sombora. Napravili smo kalupe za branik za „Ladu nivu“ . Ima proizvedenih branika, zaštita za kartere. Čak smo redizajnirali i napravili maketu, ostavili im, za „Pikap floridu“. Hteli su da od nje naprave bolnički auto, auto za transport, kombi. Onda je devedeset devete počelo bombardovanje i sve je stalo. Radio je sa Franjom Strakom i sa mnom na stripovima. Bio je zadužen za scenarije i crtanje automobila. Nekako smo tu ljubav prema crtežu raspodelili. Ja sam crtao likove, zgrade i sve to, a on je bio talentovan za automobile.
Crtež je bio njegova preokupacija i to je ostao do današnjih dana. Za dvadeset jednu godinu radnog staža snimio je deset hiljada tehničkih crteža. Takođe je uradio par hiljada ilustracija za knjige, školske lektire, reklame za filmove „Maršal“, „Nebeska udica“ Ljubiše Samardžić, „Rat uživo“ Dragana Bjelogrlića, „Belo odelo“ Laze Ristovskog. Trocrti Petrovaradinske tvrđave, vojnici, čamac za Muzej Vojvodine, logotipi za kompaniju „Manual“, pozadine bajki za gif animacije za mobilne telefone za američko tržište i još mnogo toga samo su svedočanstvo Brajdićeve svetsranosti o kojoj bi se moglo pisati „nadugačko i naširoko“. A za očekivati je da će već naredne godine ljubitelji devete umetnosti u galeriji Udruženja „Krug 10“ moći da pogledaju izložbu njegovih strip tabli.
Stevan Brajdić Čule rođen je 7. januara 1953. godine u Novom Sadu. OŠ „Ivan Gundulić“ pohađa na Podbari, a posle završetka Srednje mašinske škole upisuje se na Mašinski fakultet. Od 1979. do 2000. godine radi u Fabrici za proizvodnju vijaka „Petar Drapšin“. Jedno vreme bio je vlasnik privatne firme „Art servis“ koja se između ostalog bavila izradom stendija za bioskope, reklama za izloge, logotipa. Bavio se i streličarstvom. Član je Strip udruženja „Biberče“ Mišar.
„Želja mi je samo da imam mnogo više vremena kako bih realizovao sve ono što mi je u glavi.“
„Crtanje stripova je posao koji moraš raditi da bi bio uspešan deset do dvanaest sati dnevno.“
O. Gavrilović
Najnoviji broj
25. april 2024.
