BIOSKOP

Školsko zvono se neumoljivo oglašavalo. Već treći put sam, na leđima druga, pisao, a zatim cepao pismo koje sam na kraju dovršio na svom kolenu. Na velikom odmoru iskoristiću gužvu i tutnuću joj poziv za bioskop. Da li će pristati? Pa tako smo se dugo gledali ovih dana. Crveneo sam u licu pri pomisli na nju. Pričali su mi da mi je film odličan i da ima dosta ljubavnih scena.
Na zakazano mesto došao sam petnaest minuta ranije. Stiskao sam dve karte u džepu i podrhtavao celim telom, više od uzbuđenja nego od prohladne februarske večeri. Kupio sam dvadeset drugi red, zadnja dva sedišta do zida. Sastanak je bio pred zgradom „Amerika“ preko puta hotela „Jugoslavija“. Mnogo su me nervirali svi oni koji su me pitali: „Šta radiš? Koga čekaš po ovoj zimi?“ Nisam imao odgovor za njih. Pa to je kao kada ribara pitaš: Gde ideš?- pomislio sam. Svaki čas sam gledao u sat nervozno šetajući pored osvetljenog izloga, krijući lice od prolaznika. Što je već nema? Samo da dođe! Od velikog stiska, kesa se pocepala i negro bombone su se rasule po džepu. Kako ću joj dati, jednu po jednu, direktno iz ruke?
Prišla mi je sa leđa i blago dodirnula po ramenu: „ Jesi li dugo čekao? „ Mogu ja da čekam ceo dan: - zamalo nisam rekao. Išli smo ćutke jedno pored drugog. Krišom sam je gledao. Imala je teget dolamicu i teget bukle šal, koji je isticao njene rumene obraze. Šiške su joj padale do plavih očiju, koje ni jednog trenutka nisu mirovale. Veselo se kikotala hvatajući krupne pahuljice snega. Ćutao sam, kao zaliven, praveći krupne korake, tako da je morala povremeno i potrčati da bi me stigla.
Pred „Kasinom“ smo naišli na mnogo sveta. „Semenke! Sport za zube!“- čuli su se ulični prodavci. Krčio sam prolaz laktovima, usput se izvinjavajući nakostrešenim momcima. Poznati su se značajno javljali, a ja sam zbog toga hteo da puknem od besa. Najzad smo seli na svoja mesta, prekrivši kolena kaputima, pogleda upravljenog prema platnu, željno očekujući početak. Filmske novosti, imena scenariste, montažera, pomoćnika reditelja pojačavali su moje nestrpljenje. Najzad je počeo film i svi, osim mene, pomno su pratili uzbudljive scene. Moram je uhvatiti za ruku. Goreo sam pri toj pomisli, a glava je htela da se rasprsne. Bolje da je zagrlim, ali smetaću onima pozadi. Od silnog pomeranja škripao sam sedištem, pa su ljudi okolo počeli da negoduju. Vreme je prolazilo, a moja rešenost je splašnjavala. Hajde, sad! -ohrabrivao sam sam sebe. Prihvatila je moju vlažnu ruku sa obe njene meke, tople ruke.
Platno više nisam video, a iz daljine sam čuo njen zabrinuti glas „Ti drhtiš! Jesi li dobro?“
Sve bombone sam vratio kući.