ŽUR

Školska godina se bližila kraju. Maj se rascvetao na sve strane. Ni opojni miris bagrema, ni blagi prolećni vetar nisu uspevali da smire našu uzavrelu mladost. U školu smo nosili po jednu svesku, jer su skoro sve ocene bile zaključene. Oblačili smo izlizane farmerice, čak smo ih i čiste više puta prali i trljali četkom, ili uske pantalone, koje smo preko stopala jedva navlačili. Frizure su bile duže, pa je kosa i na ramena padala, a glasovi su nam postali grublji, što je ponekad smešno zvučalo. Devojčice su privlačile našu pažnju i sve češće smo o njima pričali. Odrastali smo, a da to nismo ni primećivali.
Trebalo je organizovati prvu žurku i svi smo zbog toga bili nervozni. Na žurku se moglo doći samo sa devojkom, a u to vreme niko od nas nije se zabavljao. Imao sam u glavi koga ću pozvati, ali sam tri odmora propustio dok nisam to učinio.
„Žurka! A zašto baš mene zoveš?“- zakikotala se i blagim pokretom ruke dotakla svoj „konjski rep“. Sklopila je oči i napravila pauzu koja je dugo trajala. „Pa, možda.“ Najgori odgovor, bolje da je rekla da neće, pući ću od besa - vrzmalo mi se po glavi.
Čekao sam na uglu, petnaest minuta duže od dogovorenog vremena, skrivajući se od poznatih. Ugledao sam je u daljini kako dolazi sporim korakom. Smislio sam šta ću joj reći, ali sve se raspršilo njenim dolaskom jer su mi reči u grlu zastale.
U sobi je već bilo parova koji su vodili usiljene razgovore, praćene smehom, koji je povremeno smetao. Muškarci su pušili cigarete bez filtera i mnogo su se trudili da ne kašlju. Svi smo zavideli drugu koji je imao muštiklu od višnjinog drveta i pušio je, ne vadeći je iz usta. Devojke smo ponudili mirišljavim „nord“ filterom, što one nisu prihvatile. Pile su liker od čokolade, a mi smo se pravili važni sa rakijom, koja nam je grudi razdirala. Niko nije hteo da otvori ples. Svi smo nestrpljivo čekali „mrtvi“ tango. Na gašenje svetla, bilo je glasnih negodovanja, koja su se vremenom smirila. Čulo se samo poneko kašljucanje i ubrzano disanje.
Prvi put mi nije dozvolila da joj se približim, a kod sledećeg pokušaja, oslonila je glavu na moje rame. Prestao sam da dišem, usta su se osušila, tako da sam jedva gutao. Osetio sam veliku slabost u nogama, a jezu sa podrhtavanjem smenila je prijatna toplina koja se razlegla po celom telu. Mrak je skrivao užarene obraze. Poželeo sam da traje čitavu večnost.
„Hoćemo li zajedno u gimnaziju?“ - prenula me je iz zanosa.
Hoćemo! - pristao sam bez razmišljanja.