IZAZOV STILSKI KOSTIM

Njihov posao može se opisati jednom rečju ““ izazov. Ma koliko godina bili u poslu koji zahteva ponekad i danonoćnu posvećenost Dragica Draga Vujković i Zlatomir Zlaja Nenadović ne bi ništa menjali. U svojoj krojačkoj radionici ispunjenoj neophodnom svetlošću metri i metri raznovrsnih tkanina preoblikuju se, zahvaljujući veštim rukama, u kostime koji doprinose pozorišnoj čaroliji.
- Glumac i kostimograf se dogovore, a mi na osnovu skica sprovedemo u delo. Ne postoji radno vreme. Potrebno je biti skoncentrisan na ono što radiš jer mesta za greške nema. Uvek smo, što bi rekli, knap sa materijalom tako da sve treba odraditi na najbolji mogući način. Svaki posao je na svoj način zahteva. Mnogi kažu da mi je lako jer sedim u toplom. Ali, da vam kažem, nimalo taj krojački posao nije lak. Znate šta znači sediti neki puta i po davdeset, dvadeset četiri sata, a ponekad i po dva dana i dve noći uzastopno ““ kaže Zlaja koji je od 2004. godine, posle odlaska u penziju sada pokojnog majstora Krsmana Jevtića, preuzeo posao.
Iako je u Šabačkom pozorištu bio prisutan od osamdesetih godina prošlog veka kao ispomoć prva predstava na kojoj je samostalno radio bila je „Đido“ Janka Veselinovića.
- Vatreno krštenje. Kostimograf je bila Milanka Berberović. Ta predstava mi je ujedno i najdraža jer su svi kostimi bili stilski. Narodna nošnja je jako lepo izgledala na sceni. Prvi put sam tada bio oduševljen. Takav osećaj je i kada radimo sa Biljom Krstić, kostimografom iz Niša, koja kad dođe uvek radi kostime na stilski način.
Najvažniji su međuljudski odnosi koji u opuštenioj atmosferi doprinose dobroj saradnji sa kostimografima.
- Poslednje na čemu smo radili je predstava „Jugoistočni revizor“ tako da je saradnja sa kostimografkinjom Dragicom Laušević bila odlična. Svaki detalj kad ti prenese znaš da uradiš. Nema dodavanja, nema oduzimanja. Težiš da uradiš onako kako je nacrtano i to je to. Nema pogreške ““ dodaje Draga koja je mišljenja da je najvažnija dobra organizacija posla.
A da dobre organizacije ne nedostaje uverli smo se i sami jer su tokom razgovora vredne ruke neumorno stvarale nove pozorišne kreacije.
- U pozorište sam došla 1993. godine kao ispomoć i ostala. U početku sam radila sama muški kostim. Prva predstava bila je „Puč“. Sarađivala sam sa kostimografkinjom pokojnom Milicom Radovanović. Uspela sam da za dvadeset dana uradim sve s obzirom da je igrao ceo muški ansambl, tema je bila iz 14. veka. Do 1995. godine radila sam po ugovoru jer nisam želela da ostanem u pozorištu već da se bavim privatnim poslom. Od tada pa do danas ovde sam i ne bih ništa menjala ““ priseća se uz osmeh Draga.
Iako jedno zaduženo za muške, a drugo za ženske kostime, uvek priteknu jedno drugom u pomoć.
- Ovde svako organizuje vreme da što pre uradi ono što je potrebno. Bitno je da dobijemo materijale na vreme kako bi što pre krenuli. Obično je frka sa novcem jer nema para u startu pa se čekaju osnovna sredstva pa tek onda se izdvaja za kostim i sve ostalo. Onda se nas dvoje organizujemo što brže možemo, radimo dokle možemo, nosimo kući, kako bi se to što pre uradilo. Uglavnom se sve stiže. Nikad nije neki problem ostao nerešen, niti je glumac morao da čeka na kostim. Niko nije bio nezadovoljan iako u toku rada uvek ima neko ko bi nešto da izmeni. Međutim, ako kostimograf zna šta hoće i teži ka tome da to bude tako onda ne izostaje ni zadovoljstvo postignutim ““ ističe Draga.
Majstori za sve, mogli bi reći, jer pored kostima zaduženi su i za izradu dekoracija, delova scenografije poput zavesa, posteljina, vreća, svega onog što iziskuje tkaninu i šivenje. Ipak, oboje se slažu da je rad na stilskom kostimu najveći izazov.
- Rad na stilskom kostimu je iskušenje. Čovek ne zna šta sve može dok ne krene, a kad krene da radi onda shvati da nema nemoguće. Samo treba da poseduje dobro znanje, da ima viziju kad vidi skicu, da zamisli to ali i uradi tehničku skicu kako bi došao do pravog rešenja. Bilo da je u pitanju stilski ili savremeni kostim moraš da ga prilagodiš glumcu kako bi se osećao prijatno.
I u ovom, kao i u svakom drugom poslu, ne fali ni anegdota, šala koje podignu raspoloženje i na trenutak odmore od posla kojim se čovek bavi. Njih uvek ima na pretek tako da je za kraj ovog druženja Zlaja izdvojio jednu u krojačkom stilu.
- Jednom prilikom dođe kod mene spoljni saradnik pa mi reče: „Znaš prijatelju, žurim na autobus, daj mi izvadi meru da ne zakasnim“. Odgovorih mu: „Mnogo se žurim. Eno ti Bola stolara dole u bifeu. Neka ti on izvadi meru, a ja ću ti napraviti“. Siđe on kod Bola i reče mu: „Poslao me Zlaja da mi ti izvadiš meru, a on će napraviti.“ Na to mu Bole skresa: „Ma nosite se i ti i on“.
Za sve neupućene, kako smo otkrili, tražilac „mere“ bio je glumac Zoran Milenković Okac. Šta reći sem pozorište u kući, ovoga puta, pozorišnoj.
„Svaka predstava nosi svoje breme. Sve zavisi kad je tekst napisan, ko je pisac, kakva je tada bila nošnja. Kad ti kostimograf nacrta skicu ti moraš da napraviš kostim. Kako ćeš doći do njega na tebi je. Treba da budeš i krojač i šivač i modelar.“
Zlatomir Zlaja Nenadović
„Šnajderski posao se radi i uči dokle je čovek živ. Uvek nešto novo se sazna jer moda ide napred“, kaže Zlaja.
„Praksa u zanatu mnogo više znači nego sama teorijska nastava. Praksom stičeš rutinu i veća saznanja“, uverena je Draga. „Ništa mi nije teško da uradim jer sam stekla iskustvo radeći sa kostimografima poznatim kako kod nas tako i u svetu. S lakoćom se sve savlada kada sarađujete sa nekim ko je profesionalac u svom poslu.“
Dragica Draga Vujković