23. mart 2023.23. mar 2023.
Obrad Ković: Jednom novinar, uvek novinar
Radio je osam godina kao glavni urednik lista Glas Podrinja, u Komunistu, Ekspres Politici (šef deska), u Privrednom pregledu, Radio Jugoslaviji kao pomoćnik glavnog urednika, kao urednik informativnog i dokumentarnog programa u TV Politici. Kaže da je najvažnije da čovek
ne ide putem zla i da se nada da će pamet i dobrota pobediti
ne ide putem zla i da se nada da će pamet i dobrota pobediti
Obrad Ković, diplomirani sociolog i novinar u penziji, rođen je 10. jula 1938. godine. Osnovnu školu završio je u rodnom Bogatiću, Gimnaziju u Šapcu, a Filozofski fakultet (grupa za sociologiju) u Beogradu.
Kada je pošao u školu, ‘45 nije pravio razliku između Tita i oca. Takvo je vreme bilo. Član partije postao je kao gimnazijalac, pamti i danas, na godišnjicu streljanja u Kragujevcu. Bio je toliko srećan da je, šetajući kroz Šabac, udario u stub, a otac Svetislav je već video kakva su vremena došla, „nije hteo da ponese zlo koje je sa sobom nosilo to vreme i i napustio je partiju“. Čestit i pametan, sa završena dva razreda škole, bio je kovač i predsednik opštine Bogatić. Rekao je sinu: „A što me nisi pitao? Jesi li gledao kolo? Kako igra kolovođa, tako mora i kec“.
Ković je još kao gimnazijalac počeo je da piše za Glas Podrinja.
- Sećam se da me je pozvao Duško Lolić, koji je tada bio glavni urednik i rekao mi: .Okoviću (potpisivao sam se O. Ković), napiši nešto o Nati Jeličić, Calu Jankoviću i Bošku Stojkoviću Točkonji. Počnem ja da pišem, klinac, a treba da napišem celu stranu u Glasu, glava me boli, stavljam maramu na glavu, noge u lavor ‘ladne vode... Kad sam napisao, odnesem prikaz Loliću. Rekao mi je: „Dobro ti je ovo, ali da pročitaš kao referat na nekoj konferenciji. Idi, piši ponovo“. Tako se pekao zanat. Napisao sam ponovo tekst koji je objavljen na celoj strani. Posle toga su me primili u stalni radni odnos ’58 godine.
Tada su u Glasu Podrinja bili Nikola Smiljanić, Dragiša Penjin, Brana Škulić, Jovan Ivanković Kursula. Vita Bujišić je bio direktor, a Ković je bio najmlađi među njima. Posle dve godine, odlučio je da napusti stalni posao da bi mogao redovno da studira sociologiju u Beogradu. Otišao je kod druga iz generacije, pesnika Dragoljuba Rajića, da „ilegališe“ u Studentskom gradu nekoliko meseci. Malo ga je pomagao otac, ali je više radio. Imao je i stipendiju Sreza šabačkog (kasnije valjevskog), dobijao je i honorar od Glasa, jer je pisao tekstove, nosio rukopise i dežurao u štampariji u Vlajkovićevoj ulici dok list ne izađe.
- Vreme studija je bilo toliko lepo da mi se nije išlo iz Studentskog grada. Imao sam devojku iz četvrtog bloka koju sam kasnije oženio i dobio sa njom dvoje dece. Dragica je studirala psihologiju, bila bolji student od mene i čekala da diplomiram.
PISAO SAM ISTINITE TEME
„Radio sam u Glasu Podrinja Podrinci u revoluciji ne samo o najpoznatijim članovima partije, nego o običnim ljudima. Trndža je bio junak iz Rađevine, koji je imao čin iz Prvog svetskog rata. Kada su se, odjednom, sukobili Srbi, partizani i četnici, bio je strašno razočaran: Zar je došlo vreme da puca brat na brat na brata, kum na kuma? To je Glas objavio. Pa, Jakov i Jela, koje su ubili četnici zato što su dali utočište partizanskom komesaru, Dobrosavu Radosavljeviću Narodu. Jakov je bio junak iz Prvog rata i dobitnik Karađorđeve zvezde. Pisao sam istinite teme.“
Kada se vratio iz vojske, brzo je diplomirao i sa budućom suprugom došao u Šabac.
Ona se zaposlila kao šef profesionalne orijentacije celog regiona u Zavodu za zapošljavanje.
Sa posebnim pijetetom priča o supruzi, koja je preminula pre dvadesetak godina.
- Dragica je bila rodom iz Bosne. Zamislite da su je, ispred ustaša, u torbici preneli ‘42 godine njeni kad su prešli u Srbiju. Završila je Učiteljsku školu u Svetozarevu (Jagodini), a posle psihologiju u Beogradu.
S obzirom da je za vreme studija pisao za Glas Podrinja i brinuo o njemu sve vreme, kada se vratio u Šabac, ‘69. potpisao je ugovor o stalnom radnom odnosu. Ubrzo je izabran za glavnog urednika.
- Bio sam glavni urednik osam godina, od ‘70 do ‘78 godine. Počeo sam da primam mlade, talentovane ljude. Među njima su bili Dragan Filipović, koji se vrlo brzo opredelio za radio i televiziju i postao prvi zvanični urednik dopisništva RTS-a (pre njega je honorarno radio Brana Škulić), Zoran Amidžić, fini i vaspitan momak, Slobodan Ćurčić, Bogoljub Arnautović (Zuka), Gordana Radovanović Stojšić... Formirala se nova ekipa. U međuvremenu, za direktora je postavljen Milovan Đorđević Ciciban. Vita Bujišić nije više želeo da bude direktor, već običan novinar, nosio je magnetofon i snimao razgovore. Bio je jako skroman.
U braku je dobio dvoje dece, vanredno talentovane i vredne. O prof. dr Milošu Koviću pisali smo u više navrata, a Jelena je završila studije elektrotehnike, udala se za kolegu i otišla sa porodicom u Kanadu.
Da bi podržali decu i omogućili im da realizuju svoje darove, Obrad i Dragica odlučili su da se presele u Beograd.
- Želeo sam da im obezbedim budućnost. Osam godina sam putovao dok se nismo preselili. Nije to bilo kao sada. Kada sam odlazio, predložio sam Veselina Krstića za glavnog urednika Glasa Podrinja.
Radio je u Komunistu, Ekspres Politici (šef deska), u Privrednom pregledu, Radio Jugoslaviji, kao pomoćnik glavnog urednika i u TV Politici, kao urednik informativnog, potom dokumentarnog programa.
- Šta ima lepše od toga? Pravili smo divne stvari. Sedeo sam u kancelariji sa Dašićem iz Legendi. Kada sam napunio 43 godine radnog staža, odlučio sam da odem u penziju i to se ispostavilo kao sjajan potez.
STANIMIROVI OPANCI
„Sedimo majka Olga, komšija Stanimir Reljić iz Drenovca i ja. Pijemo kafu. On priča. Njegov otac je, kaže, prešao Savu pa onda, pored Mitrovice, izašao kod reke Bosut, u Šidu. I nađe mene u rovu, u vunenim čarapama. Mobilisali su nas, ni opanke nismo imali. Otac doneo belu mačvansku torbu, stavio kaiš slanine i hleb, I izuo se da meni da opanke. To veče drug sa kojim sam bio u rovu kaže: Ej, Stanimire, idem noćas u izviđanje, daj mi tvoje opanke da ne idem u čarapama“. Ja mu dam, on pogine. Otac se vratio u čarapama,, a moj drug je poginuo u očevim opancima koje nisam ni obuo. To su Stanimirovi opanci. Kakva su to vremena bila! To je stravična priča iz Sremskog fronta. Deca su mobilisana iz Srbije, samo su im pokazali kako se rukuje oružjem i to je sve. Zabeležio sam tu priču, ali je još nisam objavio.“
I danas, u 85-oj, aktivan je penzioner. U Upravnom je odboru Udruženja novinara Srbije (jednom novinar, uvek novinar), u rukopisu mu je knjiga „Tragovi sutrašnjice“, zbornik odabranih starih i na istu temu temu novih tekstova u četiri poglavlja: Zavičaj, Nasleđe, Stradalnici i Stranputice... Sa sinom Milošem napisao je enciklopediju u slikama Srbi u Prvom svetskom ratu. Raduje se deci i unucima.
- Miša ima suprugu Vanju koja je psiholog, kao moja pokojna supruga. Doktorirala je na Oksfordu, gde su se i upoznali. Imaju dva sina, Petra i Filipa. Jelenina deca su već odrasla. Najstarijii Mihajlo već je završio elektrotehniku u Kanadi i radi. Unuka Marija nasledila je dar moje supruge i bila trostruki prvak violine u Kanadi. Ona je lutka moja. Ove godine završava studije violine u Beču. Najmlađeg Danila, koji je srednjokškolac, iako je bio najbolji violinista kao dečak, najviše interesuje fudbal.
- Dok udariš dlanom o dlan, prođe život. Ipak je vredelo živeti. I sada vredi. Uvek. Život ima smisla. Nadam se da će pamet i dobrota pobediti. Važno je da čovek shvati da je mržnja suvišna. A živimo, ponovo, u vremenu zla, koje se jasno očituje.
Na naše naizbežno pitanje: Kada biste mogli ponovo, da li biste isto, odgovara:
- Voleo sam sociologiju i novinarstvo. Opet bih isto. Ono što je najvažnije u životu je da čovek ne ide putem zla. A greške su neminovne, kao i zablude.
Kada je pošao u školu, ‘45 nije pravio razliku između Tita i oca. Takvo je vreme bilo. Član partije postao je kao gimnazijalac, pamti i danas, na godišnjicu streljanja u Kragujevcu. Bio je toliko srećan da je, šetajući kroz Šabac, udario u stub, a otac Svetislav je već video kakva su vremena došla, „nije hteo da ponese zlo koje je sa sobom nosilo to vreme i i napustio je partiju“. Čestit i pametan, sa završena dva razreda škole, bio je kovač i predsednik opštine Bogatić. Rekao je sinu: „A što me nisi pitao? Jesi li gledao kolo? Kako igra kolovođa, tako mora i kec“.
Ković je još kao gimnazijalac počeo je da piše za Glas Podrinja.
Za osam godina, koliko sam bio urednik, mnogo toga je urađeno ne samo mojom, nego i zaslugom svih novinara. Glas je dogurao do 20.000 tiraža
- Sećam se da me je pozvao Duško Lolić, koji je tada bio glavni urednik i rekao mi: .Okoviću (potpisivao sam se O. Ković), napiši nešto o Nati Jeličić, Calu Jankoviću i Bošku Stojkoviću Točkonji. Počnem ja da pišem, klinac, a treba da napišem celu stranu u Glasu, glava me boli, stavljam maramu na glavu, noge u lavor ‘ladne vode... Kad sam napisao, odnesem prikaz Loliću. Rekao mi je: „Dobro ti je ovo, ali da pročitaš kao referat na nekoj konferenciji. Idi, piši ponovo“. Tako se pekao zanat. Napisao sam ponovo tekst koji je objavljen na celoj strani. Posle toga su me primili u stalni radni odnos ’58 godine.
Tada su u Glasu Podrinja bili Nikola Smiljanić, Dragiša Penjin, Brana Škulić, Jovan Ivanković Kursula. Vita Bujišić je bio direktor, a Ković je bio najmlađi među njima. Posle dve godine, odlučio je da napusti stalni posao da bi mogao redovno da studira sociologiju u Beogradu. Otišao je kod druga iz generacije, pesnika Dragoljuba Rajića, da „ilegališe“ u Studentskom gradu nekoliko meseci. Malo ga je pomagao otac, ali je više radio. Imao je i stipendiju Sreza šabačkog (kasnije valjevskog), dobijao je i honorar od Glasa, jer je pisao tekstove, nosio rukopise i dežurao u štampariji u Vlajkovićevoj ulici dok list ne izađe.
- Vreme studija je bilo toliko lepo da mi se nije išlo iz Studentskog grada. Imao sam devojku iz četvrtog bloka koju sam kasnije oženio i dobio sa njom dvoje dece. Dragica je studirala psihologiju, bila bolji student od mene i čekala da diplomiram.
„Radio sam u Glasu Podrinja Podrinci u revoluciji ne samo o najpoznatijim članovima partije, nego o običnim ljudima. Trndža je bio junak iz Rađevine, koji je imao čin iz Prvog svetskog rata. Kada su se, odjednom, sukobili Srbi, partizani i četnici, bio je strašno razočaran: Zar je došlo vreme da puca brat na brat na brata, kum na kuma? To je Glas objavio. Pa, Jakov i Jela, koje su ubili četnici zato što su dali utočište partizanskom komesaru, Dobrosavu Radosavljeviću Narodu. Jakov je bio junak iz Prvog rata i dobitnik Karađorđeve zvezde. Pisao sam istinite teme.“
Kada se vratio iz vojske, brzo je diplomirao i sa budućom suprugom došao u Šabac.
Ona se zaposlila kao šef profesionalne orijentacije celog regiona u Zavodu za zapošljavanje.
Sa posebnim pijetetom priča o supruzi, koja je preminula pre dvadesetak godina.
- Dragica je bila rodom iz Bosne. Zamislite da su je, ispred ustaša, u torbici preneli ‘42 godine njeni kad su prešli u Srbiju. Završila je Učiteljsku školu u Svetozarevu (Jagodini), a posle psihologiju u Beogradu.
S obzirom da je za vreme studija pisao za Glas Podrinja i brinuo o njemu sve vreme, kada se vratio u Šabac, ‘69. potpisao je ugovor o stalnom radnom odnosu. Ubrzo je izabran za glavnog urednika.
- Bio sam glavni urednik osam godina, od ‘70 do ‘78 godine. Počeo sam da primam mlade, talentovane ljude. Među njima su bili Dragan Filipović, koji se vrlo brzo opredelio za radio i televiziju i postao prvi zvanični urednik dopisništva RTS-a (pre njega je honorarno radio Brana Škulić), Zoran Amidžić, fini i vaspitan momak, Slobodan Ćurčić, Bogoljub Arnautović (Zuka), Gordana Radovanović Stojšić... Formirala se nova ekipa. U međuvremenu, za direktora je postavljen Milovan Đorđević Ciciban. Vita Bujišić nije više želeo da bude direktor, već običan novinar, nosio je magnetofon i snimao razgovore. Bio je jako skroman.
Dok udariš dlanom o dlan, prođe život. Ipak je vredelo živeti. I sada vredi. Uvek. Život ima smisla. Nadam se da će pamet i dobrota pobediti. Važno je da čovek shvati da je mržnja suvišna.
A živimo, ponovo, u vremenu zla, koje se jasno očituje
U braku je dobio dvoje dece, vanredno talentovane i vredne. O prof. dr Milošu Koviću pisali smo u više navrata, a Jelena je završila studije elektrotehnike, udala se za kolegu i otišla sa porodicom u Kanadu.
Da bi podržali decu i omogućili im da realizuju svoje darove, Obrad i Dragica odlučili su da se presele u Beograd.
- Želeo sam da im obezbedim budućnost. Osam godina sam putovao dok se nismo preselili. Nije to bilo kao sada. Kada sam odlazio, predložio sam Veselina Krstića za glavnog urednika Glasa Podrinja.
Radio je u Komunistu, Ekspres Politici (šef deska), u Privrednom pregledu, Radio Jugoslaviji, kao pomoćnik glavnog urednika i u TV Politici, kao urednik informativnog, potom dokumentarnog programa.
- Šta ima lepše od toga? Pravili smo divne stvari. Sedeo sam u kancelariji sa Dašićem iz Legendi. Kada sam napunio 43 godine radnog staža, odlučio sam da odem u penziju i to se ispostavilo kao sjajan potez.
„Sedimo majka Olga, komšija Stanimir Reljić iz Drenovca i ja. Pijemo kafu. On priča. Njegov otac je, kaže, prešao Savu pa onda, pored Mitrovice, izašao kod reke Bosut, u Šidu. I nađe mene u rovu, u vunenim čarapama. Mobilisali su nas, ni opanke nismo imali. Otac doneo belu mačvansku torbu, stavio kaiš slanine i hleb, I izuo se da meni da opanke. To veče drug sa kojim sam bio u rovu kaže: Ej, Stanimire, idem noćas u izviđanje, daj mi tvoje opanke da ne idem u čarapama“. Ja mu dam, on pogine. Otac se vratio u čarapama,, a moj drug je poginuo u očevim opancima koje nisam ni obuo. To su Stanimirovi opanci. Kakva su to vremena bila! To je stravična priča iz Sremskog fronta. Deca su mobilisana iz Srbije, samo su im pokazali kako se rukuje oružjem i to je sve. Zabeležio sam tu priču, ali je još nisam objavio.“
I danas, u 85-oj, aktivan je penzioner. U Upravnom je odboru Udruženja novinara Srbije (jednom novinar, uvek novinar), u rukopisu mu je knjiga „Tragovi sutrašnjice“, zbornik odabranih starih i na istu temu temu novih tekstova u četiri poglavlja: Zavičaj, Nasleđe, Stradalnici i Stranputice... Sa sinom Milošem napisao je enciklopediju u slikama Srbi u Prvom svetskom ratu. Raduje se deci i unucima.
- Miša ima suprugu Vanju koja je psiholog, kao moja pokojna supruga. Doktorirala je na Oksfordu, gde su se i upoznali. Imaju dva sina, Petra i Filipa. Jelenina deca su već odrasla. Najstarijii Mihajlo već je završio elektrotehniku u Kanadi i radi. Unuka Marija nasledila je dar moje supruge i bila trostruki prvak violine u Kanadi. Ona je lutka moja. Ove godine završava studije violine u Beču. Najmlađeg Danila, koji je srednjokškolac, iako je bio najbolji violinista kao dečak, najviše interesuje fudbal.
- Dok udariš dlanom o dlan, prođe život. Ipak je vredelo živeti. I sada vredi. Uvek. Život ima smisla. Nadam se da će pamet i dobrota pobediti. Važno je da čovek shvati da je mržnja suvišna. A živimo, ponovo, u vremenu zla, koje se jasno očituje.
Na naše naizbežno pitanje: Kada biste mogli ponovo, da li biste isto, odgovara:
- Voleo sam sociologiju i novinarstvo. Opet bih isto. Ono što je najvažnije u životu je da čovek ne ide putem zla. A greške su neminovne, kao i zablude.
M.M.
Aktuelno
Najnoviji broj
3. oktobar 2024.