8. februar 2025.8. feb 2025.

Foto: privatna arhiva

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Glasa Podrinja. Svakog četvrtka potražite novi broj na kioscima.

Jasmina i Goran Vuković upoznali se pre 34 godine u „Abraševiću“

Ljubav od malih nogu spojila ih je u onu međusobnu koja traje više od dve decenije. Prve korake Jasmina je učila u Noćaju, Goran u tadašnjoj „Zorki“, a potom su se 1991. upoznali u „Abraševiću“ i tako je počela ljubavna priča koja traje i danas, paralelno sa onom prema tradiciji i narodnim igrama, te nije ni čudo da im i deca, Angelina i Matija, danas plešu iste korake, na istom mestu.

To nije da se voli, to je da se obožava
-U „Abraševiću“ sam od 1991, kad su se spojili sa „Zorkom“. Počeo sam u jesen ‘84, u pionirskom ansamblu, dok se nisu integrisala ta dva društva, igrao u prvom ansamblu i veteranima i 2006. prestao sa igračkom karijerom, ali sam nastavio da pomažem koliko mogu- priča Goran Vuković, kome je ljubav prema kolu u genima.

Otac je igrao u „Krsmancu“ u Beogradu, a on je narodno kolo naučio pre polaska u školu.

-Bio sam istrajan, za veče sam naučio užičko kolo na gramofonu čak na 33 obrtaja. Starija komšinica me naučila. Voleo sam igru, narodnu muziku, to je nešto što je verovatno urođeno od malih nogu- kaže Goran, a supruga Jasmina Vuković se nadovezuje rečima „To nije da se voli, to je da se obožava“.

Životi u službi drugih
Za Jasminu, medicinsku sestru na internom odeljenju koronarne jedinice i Gorana, vatrogasca spasoca, folklor je način da se odmore od zahtevnih poslova.
-Kroz ovaj posao učimo da cenimo život, a folklor nam donosi radost i opuštanje- zaključuju oni.

Njen put je bio sličan. Kao devojčica igrala je u seoskom društvu, sestra je takođe igrala u „Branku Radičeviću“. U „Abrašević“ je došla kad je upisala višu školu i u prvom ansamblu igrala 11 godina, kasnije nastavila sa veteranima i dovodeći decu na časove.

-Mnogo sam naučila od Biljane Reljić, kojoj smo Goran i ja bili kumovi na venčanju sa Vladanom. Ćerke im igraju i sviraju violine. I naša deca u „Abrašević“ putuju sa dva brata iz Vladimiraca koji su igrači, budući da sad živimo u Riđakama- ističe Jasmina.

Svadba za pamćenje
Po Goranovom dolasku sa odsluženja vojnog roka u septembru ‘91 godine su se upoznali, mesec dana kasnije počeli da se zabavljaju, a 2000.uzeli, kada su se doselili u Riđake i tu pronašli svoj mir.
Matija se rodio 2002, Angelina 2004. Svadba Vukovića bila je za pamćenje, jer su na njoj igrali koreografiju „Banatski motivi“ u kojoj su u ulozi mlade i mladoženje. Prvi put su je izveli u januaru ‘93 godine, kad su se još uvek zabavljali.

-Svi su bili u nošnjama osim nas, pošto ima deo u samoj koreografiji gde se devojka presvlači u belo. Nebo je bilo takvo da se spremala kiša, prelepo, plavo, slike su fantastične. Svirao je orkestar „Abraševića“ i danima se posle prepričavala ta svadba. Oduševljenje nije splasnulo ni posle 24 godine, ljudi kažu da na lepšoj svadbi nisu bili. Sećam se, sa mnom su se čak drugari našalili rečima: „Do sada je bila gluma, a sad je Fazan stvarno gotov“- priča Goran, koji je među društvom poznat po tom nadimku.

Jasmina podvlači da su specifična ta prijateljstva koja se steknu kroz igru, kao što su se ona i suprug zavoleli igrajući u omiljenoj šumadijskoj nošnji najdraže korake.

-To je raspon generacija od nekih 25 godina sa kojima smo mi i danas prijatelji i takva prijateljstva se steknu u folkloru, za ceo život. Kad sretnemo te ljude koji su s nama igrali nekad, grlimo se kao da smo juče bili na probi zajedno- pojašnjava ona.

Ambasadori kulture u svetu
Turneje su te koje ih zbliže. Putovali su u Poljsku, Francusku, Makedoniju, Grčku, Belgiju, Rumuniju, u neke zemlje i po više puta i imali desetine turneja. Jasmina podseća da u kriznim godinama od ‘91 do ‘95 nisu izašli iz Srbije, a igrali su kao da će sutra putovati. Prva turneja je bila u januaru ‘95, kada je potpisana povelja bratimljenja sa Argostolijem. Svaka ima svoju priču, junake, anegdote i čari, napominje Goran.

-Folkloraši su ambasadori kulture svugde u svetu, tako smo i mi imali privilegiju da budemo primljeni u rezidenciji ambasadora u Parizu, kao i u Atini- seća se on, a Jasmina dodaje da je članarina u „Abraševiću“ zaista simbolična u odnosu na sve što se uz nju dobija.

-Bratimljenje u Kefaloniji, zvaničnici na visokom nivou. Letovanja, zimovanja, restorani, hoteli, to ne bismo tek tako mogli da priuštimo- smatra ona.

Bećarac- uspomena sa turneje
-Drug Mikača i ja imali smo zadatak da spevamo bećarac za svaku turneju kad se završi, pa onda svakog „zakačimo“ ponaosob, pošto on svira gitaru, ja pevam, dok sedimo u tzv. šaragama. Te naše pesme mnogi su čuvali. Ceo autobus vrišti od smeha, plače, taj duh nedostaje danas ljudima- smatra Goran.

Prijateljstva sticana na turnejama otvarala su vrata za neke nove, kao što je slučaj sa pozivom za putovanje u Francusku posle takmičenja u Turskoj.

-Drago nam je što su naša deca bila gde i mi nekada. To su sve odlični, dobri đaci, upisuju fakultete. U naše vreme, prvi ansambl je bio stariji, a danas su to veoma mladi ljudi od dvadesetak godina. Prvenstveno su izuzetni igrački zato što su 10 godina svi zajedno, uče i razvijaju se istovremeno.
Njihova igra je toliko ujednačena da nije ni čudo što osvajaju nagrade na takmičenjima- podvlači Jasmina.

Prijatelji za ceo život
„Putovali smo i kao deca a i sad u prvom ansamblu u Foču, gde smo spavali kod njih u privatnim smeštajima u domaćinstvima, a tako su i oni kod nas dolazili“, priča sin Matija, koji već ima igrački staž od 12 godina i sad je na studijama na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, ali sa svojim ansamblom igra kad god može.

-Prva ideja da počnem je bila zato što su roditelji igrali. Drugarstvo, igranje, putovanja i prijatelji za ceo život- to je ono što me zadržalo. Mnogo toga ima da se priča o putovanjima i doživljajima. Takmičenja- u Beogradu smo osvojili prvo mesto, izdvojio bih Dživdžan fest u Vrnjačkoj banji, kao i regionalno tamičenje u Novom Pazaru- kaže on.

Sestra Angelina je u istom gradu na Filozofskom fakultetu. Sa osam je načinila prve igračke korake, a sad ulazi u 13. godinu bavljenja folklorom. Sama priznaje da nekad svoje fakultetske obaveze stavlja po strani da bi zaigrala sa starim društvom u Šapcu.

-Za punoletstva našeg sina i ćerke 50 dece iz „Abraševića“ nam je bilo u gostima. Jedna koreografija na Jutjubu je imala četiri miliona 300 hiljada pregleda, a druga 670 hiljada. Nižu se pozitivni komentari iz celog sveta. Mislim da ta deca nisu uvažena koliko zaslužuju, pogotovo imajući u vidu nagrade kao ona u Istanbulu- priča Jasmina.

-Od prve probe sam mnogo zavolela folklor, pravila sam pauzu samo zbog korone, kad i svi. Prijateljstva koja su se stekla traju i danas i to me uvek podstiče da nastavim dalje i uvek me i vraća u „Abrašević“. Sama ljubav prema folkloru i igri me uvek pokreće. Takmičenja su iskustva koja su nas dodatno povezala. Protekle godine smo na festivalu u Istanbulu stekli divna prijateljstva sa vodičima i ugostili smo ih u Šapcu kada su posetili šabački vašar. Planiramo da ih u svojoj organizaciji ponovo posetimo. Svi nastupi su mi podjednako dragi, posebno kad smo otvarali koncert Nacionalnog ansambla „Kolo“ u aprilu, to je stvarno bilo divno iskustvo- podvlači Angelina.