Šapčanin sa prijateljima peške do Krfa- 703 kilometra humanosti

Tri prijatelja- Šapčanin Tomislav Dragićević, Paraćinac Bojan Brajković i Beograđanin Đorđe Jokić, decenijsko poznanstvo krunisali su avanturom sa humanim ciljem. Od Paraćina, spomenika srpskim junacima, koji čuva sećanje na stradale u Velikom ratu, do Krfa, 703 kilometra, prepešačili su kako bi pomogli u prikupljanju sredstava za decu bez ekstremiteta inspirisani misijom Fondacije Nataše Kovačević. Da je snaga podjednako u nogama i u srcu potvrdili su kada su se, nakon što su prošli tri zemlje, promenili tri para obuće, izdržali sve izazove puta, stigli do ostrva krupnim slovima upisanog u našu istoriju.

Foto: Privatna arhiva

Opšte iznad ličnog
Prethodno se pripremajući i fizički i mentalno, razmišljajući o svim aspektima puta, godišnji odmor i sopstveni komfor podredili su putovanju koje je za njih bilo neka vrsta duhovne katarze. Tako je nastala akcija simbolično nazvana „Od srca do Krfa“.

-Povlačenje srpske vojske na Krf je jedna od naše tri najveće tragedije i golgote. Čak i da ostavimo istorijski kontekst po strani, za nas je bitan i lični momenat u kome smo prepoznali da je to pravi put za nas. Natašina upornost i istrajnost nam je svima bila inspiracija i u potpunosti u korelaciji sa tom pričom- profesionalna sezona koju je odigrala nakon velike povrede i njen oporavak. Pored toga, rad Fondacije, njeno proširenje na Srbiju, Bosnu i Hrvatsku, simbolično ukazuje na opšte unapređenje odnosa na zdravim osnovama na celom području- ističe Tomislav.

Foto: Privatna arhiva

Odluku da krenu na neobično putovanje podržale su i njihove porodice, jer je samo tako strah od neizvesnosti mogao biti savladan. Profesionalno ispunjeni, smatrali su da lična sreća može da se uveća ako se jedan njen delić žrtvuje za dobrobit šire zajednice.

-Svi mi imamo 45 plus godina, nemamo dvadeset. Postojala je dilema da li smo spremni da preuzmemo odgovornost da rizikujemo lično zdravlje i sigurnost naših porodica na neki način. S druge strane, sagledali smo širi kontekst i shvatili da dugujemo to našim precima, ali i ideji koju smo imali- da svoj komfor ne treba graditi na štetu drugih. Naprotiv, treba iskoristiti svoje potencijale za opšte dobro- naglašava on.

Suočavali su se izazovima i neminovno se plašili povreda zbog kojih put možda ne bi mogao biti do kraja realizovan.




Izazovi putovanja
-Bilo je padova, iskliznuća, kod preskakanja jedne rečice u Srbiji, ali važno je da niko od nas nije iskrenuo zglob. Sve vreme nas je vodila želja da podstaknemo ljude da doniraju novac, to nam je bio poseban stimulans da izdržimo izazove. Sam čin dolaska na Krf je bio kruna svih tih napora, uz neminovno olakšanje što smo svi zajedno uspeli i stigli praktično zdravi i nepovređeni- kaže Dragićević.

Od 17. aprila do 9. maja, sa samo jednim danom pauze, svakodnevno su prelazili u proseku tridesetak kilometara. Izazova je bilo u sve tri zemlje, ali manje u Srbiji i Severnoj Makedoniji u odnosu na Grčku, koja je donela sa sobom značajno veće prepreke, pa i produženje planirane rute na pojedinim deonicama.

Foto: Privatna arhiva

-Imali smo sreće da nas je kiša nekako stalno obilazila ili nam išla u susret, osim 18. maja, kada smo morali da napravimo pauzu u mestu Kalpaki. Kada smo krenuli, znali smo da će Grčka, gde se praktično ceo put pretvorio u planinarenje, biti malo zahtevnija, u Srbiji su to bili Leskovac i Vranje, u Severnoj Makedoniji od Prilepa do Bitolja. Značila nam je logistička podrška Predraga Stajčića u Grčkoj, koji je dolazio po nas, vozio nas na tri lokacije gde smo prespavali, a zatim nas ponovo vraćao na odredište odakle je trebalo da nastavimo pešačenje. Čak tri deonice su bile na nadmorskoj visini višoj od 1.400 metara, popeli smo se na pet planina, sa dvadesetak kilometara čistog uspona u etapama- objašnjava on.

Posledično, dodaje, ni spuštanje nije bilo manje zahtevno, a put su morali produžiti i umesto pešačkim stazama ići auto- putem, kako bi izbegli potencijalne susrete sa divljim životinjama. Nisu unapred planirali lokacije za smeštaj, ali su u danu, pored pešačenja, prelazili stotine kilometara prevozom da bi došli do tri prenoćišta u Grčkoj.

Srdačnost i gostoprimstvo
-Bilo je deonica gde uopšte nije bilo radnji u blizini, a nedostajalo nam je hrane i vode. Istina, prošli smo pored dve fabrike vode, što nam je bilo fascinantno. Grčka je prelepa- videli smo rafting centar, bicikliste, bajkere, predivne predele. Smenjivale su se listopadne i četinarske šume na našem putovanju, žuborile planinske vode... Želeli smo da kupimo cipele, jer su nam zbog žuljeva i oticanja nogu na poslednjoj trećini puta trebale i dva broja veće, ali ni to nismo imali gde da učinimo. Meni je zbog dva žulja na tabanima otekao levi zglob, pa sam hodao pod lekovima, bilo je bolno, ali smo izdržali- priznaje Tomislav.

Humanitarna akcija se nastavlja
Uplate za podršku u kupovini pomagala se vrše na tekući račun Fondacije 160-6000002245699-87.

Gde god su prošli, nailazili su na srdačnost i dobronamernost. Budući da je Bojanova supruga iz Severne Makedonije, pomogli su im kontakti na toj deonici. Većina ljudi bi se pri susretu sa njima iznenadila činjenicom da toliko dugo pešače, nudila okrepljenje, pomoć i odmor.

-U Katlanovskoj banji, jednom od tri smeštaja na ruti, gazdarica nije htela da nam naplati smeštaj i kupila nam je banane i vodu za put, što nas je posebno dirnulo. U Prilepu su nas posebno dočekali na dva mesta, doživeli smo njihovo gostoprimstvo i neverovatnu ljubaznost i srdačnost, isto tako i duž cele naše zemlje- napominje.

Foto: Privatna arhiva

Cilj postignut
Tokom pešačenja, aktivnosti koja sama po sebi za ovu akciju ima simbolički značaj, prikupljen je novac za jednu protezu, a nadaju se da će se vrlo brzo približiti cilju da se nabavi i druga.
-Važno nam je da i drugi pojedinci i udruženja ukažu na postojanje Fondacije, na njen rad i misiju na svoj način je podrže ili promovišu, podignu njenu vidljivost, kako bi što više dece dobilo pomoć.
Ideja je da podstaknemo organizacije, udruženja, pa i pojedince, da se pridruže našem radu i podrže Fondaciju. Jedan cilj je ispunjen, ali ideja nastavlja da živi i mnogo je većih razmera od njega- podvlači Dragićević.

Trojica prijatelja veruju da će njihov lični iskorak motivisati ljude da se samoorganizuju i sami osmisle slične humanitarne akcije. Jer, dobrota mnogo više vredi kada se umnožava, a ova, pomnožena sa još nekim potezima na mikroplanu, izrodiće osmehe na licima onih kojima će svakodnevnica, uz nova pomagala, biti značajno drugačija.
D.Dimitrijević