Šapčanin doktor Borko Stojanović: Uvek sam znao šta želim

Kada pomislite na dečjeg hirurga, možda najpre pomislite na ozbiljnu, suzdržanu figuru u belom mantilu. A kada upoznate doktora Borka Stojanovića, prvi utisak vas razuveri. Odmeren u govoru, elokventan, obrazovan, ali pre svega čovek nežne energije, čvrstog integriteta i duboko ukorenjene profesionalnosti.

Njegova životna priča je tiha, ali snažna. Priča o kontinuitetu, o ljudima koji su mu pokazali put, i o ljubavi prema znanju, medicini, i pozivu koji je prihvatio s potpunom odgovornošću i posvećenošću. Čovek koji svoj poziv posmatra kao most između nauke i najranjivijih pacijenata, dece.

Foto: Privatna arhiva

Detinjstvo u Masarikovoj i Šapcu
Dr Borko Stojanović rođen je 1982. godine u Šapcu, u Masarikovoj ulici, kući tik uz nekadašnju Milevinu, danas Osnovnu školu „Nikolaj Velimirović“. Tamo i danas žive njegovi roditelji, a u istom dvorištu su i njegovi baka i deka po majci.

- Imao sam tu sreću da odrastam uz druženja, igre u dvorištu. Značajan deo svog detinjstva proveo sam s drugovima iz komšiluka. Bilo je mnogo dece, prijatelja, komšija, kumova - kaže dr Stojanović.

Foto: Privatna arhiva

Posebno pamti sportske terene iza Milevine i Ekonomske škole, gde su svakodnevno igrali fudbal i košarku.

-To je ono što moj sin danas, nažalost, nema u toj meri. Živimo u Beogradu, u zgradi, i njegovo detinjstvo je u tom segmentu drugačije od mog.

Učiteljicu Veru Đorđević pominje s poštovanjem, a s mnogim prijateljima iz tog vremena ostao je u kontaktu. Neki su još uvek u Šapcu, neki su otišli, ali uspomene su ostale.

-Moram da priznam da sam često kasnio na časove, jer obično kasne oni koji žive blizu škole- kaže uz osmeh, prisećajući se osnovne škole.

Nagrade, priznanja za rad, posvećenost i stručnost
Doktor Stojanović je specijalista u oblasti dečje urologije i uro-genitalne hirurgije. Autor je mnogih naučnih radova, a učestvovao je i nagrađivan na naučnim skupovima širom Evrope i sveta. Od Krakova gde je dobio nagradu za rad iz dečje urologije, do Barselone i Rima gde je prepoznat za rad u oblasti transrodne hirurgije. Jedna od oblasti u kojoj beleži posebno značajne rezultate jeste transrodna medicina. Iako široj javnosti možda još uvek nedovoljno poznata, ova grana u Srbiji ima dugu tradiciju i izuzetno visoke standarde.
-U Srbiji transrodna medicina postoji više od 30 godina. Jedan od začetnika bio je akademik Sava Perović, mentor mog mentora. To je kompleksna, izuzetno zahtevna oblast, ali kod nas zaista okuplja vrhunske stručnjake. Dolaze lekari iz celog sveta da bi učili i usavršavali se. I mi ostajemo u kontaktu s pacijentima, koji nam se javljaju i nakon operacija -kaže dr Stojanović, jasno ponosan na deo medicine koji zahteva suštinsko razumevanje, empatiju i tehničku virtuoznost.

Iako je to vreme bilo obeleženo turbulentnim društvenim okolnostima, devedesetim i ratovima, pamti ga po lepom. Zahvalan je roditeljima koji su mu stvarali osećaj sigurnosti.

-Trudili su se da budem zaštićen. Uvek su mi bili podrška u svemu što sam radio i želeo. Čak i u tom periodu, davali su sve od sebe da imam normalno detinjstvo.

Foto: Privatna arhiva

Gimnazija - prijateljstva, sećanja, sazrevanje
Upisao je Šabačku gimnaziju kao prvi na listi i nosilac Vukove diplome iz osnovne škole.

-Bili smo generacija profesora Zorana Bogdanovića. Bili smo izuzetno složni. Najlepše uspomene vežu me za te godine. Druženje, sazrevanje, školovanje, prve ljubavi... Profesori su i danas deo tih sećanja, redovno dolaze na godišnjice mature.

Iako to vreme nije bilo bez izazova, NATO bombardovanje 1999. godine, štrajkovi, u njegovoj memoriji ostali su zabeleženi osećaji

-Uprkos svemu, to je bilo divno vreme sazrevanja – dodaje naš sagovornik.

Foto: Privatna arhiva

Medicina, Krakov, kongres i prva iskra hirurgije
Nakon završetka Gimnazije, 2001. godine, doktor Stojanović upisuje Medicinski fakultet u Beogradu. Odluka nije bila jednostavna, jer u njegovoj porodici nije bilo lekara, niti je odrastao u neposrednom kontaktu s medicinom. Voleo je i prirodne i društvene nauke, a posebno jezike. Jedno vreme je razmišljao o astronomiji, ali su ga roditelji nežno usmeravali ka nečemu prizemnijem.

-Ne mogu da kažem da me je nasleđena ljubav povela ka ovom poslu, jer nisam imao dodirnih tačaka sa medicinom. Iz ove perspektive mislim da je to bio prvenstveno izazov.

Na Medicinskom fakultetu našao je svoj put. Studije su tekle, kako kaže, „lepo i prirodno“. Ispite je polagao redovno, bez pauza, uz mnogo rada i posvećenosti.

-To je fakultet koji zahteva konstantno usavršavanje i napredovanje - dodaje.

Foto: Privatna arhiva

Osim znanja, stekao i prijatelje, kolege, kumove. Neke iz Beograda, ali i jednog kuma iz Šapca, što svedoči o trajnosti šabačkih veza i mimo geografije koja ga vezuje da rodni grad.

Medicinski fakultet završio je 2008. godine, kao deo jedne generacije lekara koji su u godinama koje dolaze pokazali ne samo znanje, već i posvećenost i odgovornost.

Foto: Privatna arhiva

Još kao student, dr Borko Stojanović nije čekao da mu se ukaže prilika, već ih je stvarao sam. Seća se studentskog kongresa u Krakovu kao posebnog događaja.

-Kolege i ja smo otišli u sopstvenoj režiji, automobilom. Kako volimo da kažemo, prošli smo kroz sva četiri godišnja doba do odredišta. Prezentovali smo radove i bili nagrađeni. Taj trenutak mi je dao dodatnu motivaciju da se bavim dečjom hirurgijom.

Od vas se očekuje vrhunska profesionalnost, ali istovremeno i sposobnost da kontrolišete emocije.
Neke situacije vas duboko potresu, ne možete da spavate, stalno razmišljate, ali posao zahteva da
to nosite, i da to ne prenesete na dete, na roditelje

Sudbinski susret sa mentorom
Presudni trenutak u karijeri doktora Borka Stojanovića dogodio se na petoj godini Medicinskog fakulteta, tokom predavanja iz hirurgije. Tada je upoznao profesora dr Miroslava Đorđevića koji će za njega postati više od autoriteta u profesiji. Jedna gotovo filmska scena dogodila se nedugo zatim. Tokom putovanja u Portugal gde je slučajno, među mnoštvom nepoznatih lica, ugledao upravo svog mentora.

-Znao sam da to nije slučajnost. Ako smo se sreli na drugom kraju sveta u malom mestu u Portugalu, to nešto znači. Tada sam razumeo da je naš put zajednički i da treba da sarađujemo. Profesor Đorđević mi je i danas mentor, učitelj. Naša saradnja traje više od 15 godina. Imao sam izuzetnu sreću da ga upoznam baš u toj fazi obrazovanja, jer da nije bilo njega, verovatno bih otišao u inostranstvo u potrazi za poslom i stručnim usavršavanjem - priznaje dr Stojanović.

Foto: Privatna arhiva

Upravo taj odnos, poverenja, deljenja znanja i poštovanja, pokazao mu je koliko mentor može da promeni tok nečijeg profesionalnog života.

-Važno je imati nekoga ko vam pokazuje pravi put, ko prepoznaje vaš potencijal i pomaže vam da ga razvijete. Zahvalan sam što sam deo njegovog tima, i što sam ostao u Srbiji.

Zbog toga svojim studentima na Medicinskom fakultetu uvek šalje istu poruku „da ostanu“, jer kako kaže „potrebni su kvalitetni ljudi kako bi zajedno radili na tome da sistem bude bolji“.

Dečja hirurgija
Doktor Stojanović je od 2010. godine zaposlen na Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, gde je dobio i specijalizaciju iz dečje hirurgije. Zanimljivo, upravo na toj klinici je i služio civilni vojni rok.

-Proveo sam neko vreme na pedijatriji. Iako tada nisam znao koliko će mi to značiti, danas to gledam kao važan segment života.

Upravo tada, sasvim nenadano, desio se i jedan od najlepših susreta u njegovom privatnom životu, upoznao je svoju suprugu, molekularnog biologa.

-Upoznali smo se na konzilijumu i zbog toga verujem da je sve to bilo sa razlogom.

Foto: Privatna arhiva

Uža specijalizacija iz dečje urologije bila je logičan nastavak njegovog profesionalnog puta. Tokom pandemije, 2021. godine, doktorirao je, i paralelno radio u Kovid klinici u Batajnici.

-Bio je to izuzetno zahtevan period, i fizički i emocionalno.

Dečja hirurgija, grana u kojoj se specijalizovao, nosi dodatnu težinu. Radi se s najosetljivijim pacijentima, od novorođenčadi do mladih ljudi na pragu odraslog doba.

-To je izuzetno odgovorna oblast. Od vas se očekuje vrhunska profesionalnost, ali istovremeno i sposobnost da kontrolišete emocije. Neke situacije vas duboko potresu, ne možete da spavate, stalno razmišljate, ali posao zahteva da to nosite, i da to ne prenesete na dete, na roditelje - iskreno priča.

Danas, s ozbiljnim stažom i iskustvom, dr Stojanović razmišlja i o sopstvenoj mentorskoj ulozi.
-Naravno da bih voleo da budem mentor, kao što je meni bio dr Đorđević. Njegov istinski uspeh nije samo u karijeri, već u tome što je okupio tim mladih ljudi koji će nastaviti njegov rad. On nam je i prijatelj i učitelj.

Hirurgiju vidi kao poziv, ne kao zanimanje.

-Ne postoji fiksno radno vreme. Često se radi i vikendom, noću, ali to je deo ove profesije. Uz to, stalno učenje je neophodno. Medicina se menja, raste, a vi s njom.

Zahvaljujući svom angažovanju, redovno učestvuje na stručnim kongresima širom sveta. Svako od tih putovanja, kaže, nosi novo znanje, ali i potvrdu da je dobro odabrao profesionalni poziv.

-Ponosan sam na konstantnost u napredovanju. Sada već držim predavanja po pozivu na međunarodnim kongresima, što je velika satisfakcija i potvrda da se vaš rad prepoznaje i u svetu. Čovek mora stalno da se usavršava, jer bez toga nema istinskog napretka- kaže mirno, kao da podseća i sebe i sve nas na jednostavnu istinu koju često zanemarujemo.

Foto: Privatna arhiva

Porodica, mirna luka i izvor snage
Ipak, istinsku ravnotežu u životu nalazi u onome što mu je najbliže, porodici. Supruga Jelena, molekularni biolog i doktor nauka, radi na istoj klinici kao i on. Njihov sin Luka upravo je završio prvi razred, voli da pliva, igra fudbal i svira bubnjeve.

-Ove godine obeležavamo deset godina braka. Planiramo putovanje i odlazak na koncert njenog omiljenog pevača, Gibonni-ja. Trudim se da vreme koje provedemo zajedno, kao porodica, bude što kvalitetnije- kaže s osmehom i dodaje da je najponosniji na prijatelje, porodicu, ali i činjenicu što ima bliske prijatelje.

- Jednim od najvećih uspeha smatram to što sam dva puta bio kum i krstio petoro dece koju gledam kao svoju.

Povratak u rodni grad profesionalno
Od 2022 godine doktor Stojanović radi kao konsultant u jednoj privatnoj ordinaciji u Šapcu.
-Ponosan na saradnju i prijateljske odnose sa ordinacijom i timom. Veoma sam zahvalan što su me prihvatili kao deo porodice i omogućili mi da pomognem svom Šapcu, i na taj način mu vratim bar deo onoga što je grad meni dao.

Kada god može, rekreativno igra košarku, i kaže, saigrači su mu mahom Šapčani. Roditelje, koji još uvek žive u Šapcu, često viđa, dolaze u Beograd, posebno kad on ne može da ih poseti u rodnom gradu.

-Oni su stub svega što jesam. Trudim se da svom sinu budem jednako dobar roditelj, kao što su oni bili meni.

Foto: Privatna arhiva

Doktor Borko Stojanović deluje kao čovek koji zna gde ide, ali nikada ne zaboravlja odakle je pošao. Sa planom za budućnost i porukom u vidu podsetnika, više za sebe zatvara i naš razgovor.

-Uvek sam znao šta želim i čemu težim. Lep je osećaj kad se ono planirano zaista i ostvari.